3320 25. 9. 2015.
Златиборске приче
ТЕШКА РУКА УЖИЧКОГ
Силан и бахат, тридесет година ведрио је и облачио у Ужичкој нахији, а онда скончао гладан, молећи за тањир чорбе. Ко је био Јован Мићић?
ородица Мићића била је у родбинским везама са чувеним хајдуком Бајом Пивљанином, а како су Турци имали незгодан обичај да бес због његових напада искале на блиским му људима, почетком 18. века Мићићи се из Црне Горе селе у златиборско село Мачкат. Ту је у задрузи Гаврила Мићића око 1785. године рођен и Јован. Детињство је провео на Златибору, а како су Турци све чешће почели да се појављују и чине зулум и у Мачкату, цела задруга враћа се у Црну Гору, овај пут у Горњу Морачу. Већ после неколико година, због ненамирене крви и освете, враћају се на Златибор, сада у село Мушвете, код Чајетине. Сад већ одрасли Јован одмах се одмеће у хајдуке, а некако се наместило да ускоро почне и Карађорђев устанак. Посебно се прославио у првим борбама на Златибору, када је код Чајетине побио чувене Турке Ломигоре. О томе се и уз гусле певала песма „Мићић Јован и Ломигора Јусо”.
Учествовао је и у заузимању ужичке тврђаве, па је успео да постане буљубаша код златиборског војводе Мијаила Радовића. Са Милошем Вишњевићем (Обреновићем) на Кукутници разбија Сулејман-пашу и ту своју судбину нераскидиво везује за будућег књаза и господара Србије.
Страх и трепет
По слому устанка, заједно са Мијаилом Радовићем, враћа се свом старом занату, хајдуковању. На планини Муртеници ничу чете које Турцима не дају мира, па врло брзо ови не смеју, без велике оружане пратње, да мрдну било каквим послом по подручју Ужичке нахије.
Одмах с пролећа 1815. године и почетка Другог српског устанка, Мићић се ставља на располагање Милошу Обреновићу, а велику славу стиче у боју на Љубићу, када је у одлучујућем тренутку увео у битку своје одморне хајдуке. Необуздане нарави и жеље за кавгом, изазивао је смрт и крчио пут сабљом кроз турске ровове. С Ужичанима је први прешао Мораву према Чачку.
После боја Милош га шаље да буни и подиже кнежину Рујно и да опколи ужички тврди град. Успут је попалио неке турске куће близу Ужица, а онда подигао шанац на брду Љубање, из кога је једним оком гледао Турке у тврђави, а другим осматрао пут за Санџак, одакле су овии очекивали појачање. После неког времена појачање се стварно појавило, војска из Босне предвођена Ђул-бегом и његовим сином Заим-агом. Први се около хвалио како ће прегазити побуњену Србију и трећег дана коње напојити на Дунаву. У тој комбинаторици једино није рачунао на махнитог Мићића и његов шанац код Ужица.
Када се турска ордија приближила, Срби су их на јуриш напали и страховито поразили. Када су Турци опкољени у тврђави сутрадан погледали преко зидина, имали су шта и да виде: са брда наспрам града гледало их је 130 одсечених глава, набијених на коље. Међу њима и Ђул-бег и син му Заим-ага. Ова битка допринела је да Турци понуде преговоре, што је Милош и прихватио.
Неко време овим крајем управљао је тријумвират састављен од Мићића, Мијаила Радовића и Јована Демира, а сам Мићић 1815. године добија титулу сердара. Од 1819. ту је и титула кнеза, а уз ту титулу следује и надзиратељство над Ужичком и Соколском нахијом. Колико је Мићић био важан Милошу речито говори и податак да је био одликован једним од само 22 турска ордена које је српски књаз добио од султана 1835. године.
Како је добио нахије на управљање, у њима постаје све и свја, апсолутни господар живота и смрти, материјална добра да се не помињу, који одговара једино књазу Милошу, а понајчешће ни њему. Имао је обичај да говори: „Бог високо, Милош далеко, па сви морају мене да слушају!” Турци су га се плашили као ђавола, нису заостајали ни Срби, па када би се са својих 40 бећара, одабраних момака који се нису женили, наоружаних до зуба појавио у ужичкој чаршији, знало се да следи нека кавга у којој ће, у најбољем случају, бити разбијених глава. Турци су се склањали у тврђаву, Срби где знају, а Мићић се надмоћно смешкао.
Страшно пророчанство
Како сведочи Милан Ђ. Милићевић у „Кнежевини Србији”: „Гуњ извезен гајтаном, сребрне токе на прсима, чохано одело и лепа долама красили су средњи и пун стас Мићића, а његову појаву чиниле маркантном. На кораку лак, на путу хитар као право чедо златиборско. Брз у одлуци, а често и непромишљен у поступцима. Вук Караџић саветовао је кнеза Милоша да га укорева за поједине непромишљености, и само је кнез могао да умири Мићићеву немирну и горштачку природу. Живео је као какав царић на истоку.”
У Чајетини је сазидао три конака, „шарени”, са омаланим собама, у којима је примао госте, „госпођин”, у коме су му живеле жене, и „мали”, за послугу. Оно „жене” није грешка, имао их је најмање две, што и није била реткост међу новопеченим кнежевима. Прави и кућу у Ариљу, у којој је проводио зиме. Сви ови конаци били су чудо невиђено, с обзиром на то да је већина тадашњег становништва живела у кућама у којима је на доњем нивоу била стока, а на горњем људи. Чајетински је потрајао до Другог светског рата, када су га Немци тенковима срушили. Остала су само врата, која се данас чувају у Етнографском музеју у Београду.
Уз гомилање некретнина, гомилало се и небројено благо, што у злату, што у стоци, земљи, шумама. Пошто је сакупљао порез, опорезивао је колико му је требало, глобио како је хтео, па то ретко виђено благо и није за ишчуђавање.
Поред тога што је радио за себе, имао је великог удела у разграничавању са Турском, према Босни, али и то на свој начин. То је описао и Иво Андрић у „Велетовцима”. Наиме, 1834. године, по одлуци Порте, на границу је дошла српска комисија за разграничење, коју је дочекао Мићић. При обележавању границе, и Срби и Турци били су крајње непопустљиви. Уопште се нису устручавали да једни друге поткрадају. Мићић је по сваку цену хтео са Шаргана да се помери на Балван, дубље у Босну, да Мокру Гору припоји Србији. Коље које су Турци побијали Мићић је чупао и бацао за њима, претио им, ноћу са сељацима и својим људима померао границу, па је на крају и успео у свом науму. Ипак, Турци су убрзо упали у Мокру Гору, попалили село, па је Милош натерао Мићића да преговара. За време преговора опет је дошло до кавге, за коју овај пут није био одговоран Мићић, што је само убрзало исељавање Турака и припајање ових крајева Србији.
Врло добро радила је и Мићићева обавештајна служба, заснована на златиборским кириџијама, који су, водећи коње, трговали по планинским пределима западне Србије и источне Босне. Пошто су стално били у покрету, у додиру с великим бројем људи, подаци су им били свежи и тачни. Ово је било важно због веза са Босном и Црном Гором.
Давно пре тога Милошу је доказао оданост, која ће трајати до самог краја, и то у обрачуну са Карађорђевићима и њиховим људима. Милош му је „на реверс” предао једног од вођа Првог устанка, Младена Миловановића, да му помогне да пређе преко Лима и пребаци се у Црну Гору. Испод жита, Мићићу је споменуо да Миловановић не да не сме да пређе Лим, него не сме да пређе било коју реку. Његови момци нису дуго чекали, па су несрећника убили већ на Очкој гори, изнад Чајетине. Како се то обичава од кад је света и века, страдао је при покушају бекства.
Мићић је учествовао И у гушењу свих буна против Милоша Обреновића, којих није мањкало, будући да је овај само наставио с турским начином владања. У тим узаврелим приликама дошло је и до сусрета силног и свемоћног сердара и чувеног креманског пророка Милоша Тарабића. Наиме, и Кремна су се налазила у Мићићевом атару, а нешто је начуо да неки тамо сељак пророкује крај династије Обреновића. Како му се то није свидело, послао је своје момке у Кремна, да дигну Тарабића и доведу га у Чајетину. Ови су то и урадили, па су га по господаревом наређењу бацили у неку подрумчину у Чајетини, да мало „разбистри” мисли.
После неколико дана извели су га пред Мићића, који му је заповедио да понови пророчанство. Мучени Милош поновио је све, укључујући и то да ће силни Мићић да умре од глади. То је у том тренутку деловало толико невероватно да није чак ни батине добио, него су му се подсмевали. Сердар му је онда наредио да пророкује какво ждребе носи стеона кобила која се нашла у авлији. Тарабић погледа И каже да је женско, с краћом задњом десном ногом. По наређењу, кобилу су распорили, и нашли женско ждребе, баш онако како је речено. Смех је одмах замукао, Мићић је био блед као да у њему није остала ни кап крви, стровалио се у столицу, и Тарабићу понудио дукате. Овај је одбио, и сам сердар га је дуго пратио низ пут, што је дотад било незамисливо.
Сто дуката за залогај
Пророчанство је почело да се обистињује августа 1842. године, када је против Михаила Обреновића избила Вучићева буна. Мићић је похитао кнезу у помоћ, ка Крагујевцу, да би се заједно са Чачанима Стевче Михаиловића укопао код Трбушнице. Одбио је да преговара с Томом Вучићем, а кад је разбијен, није му остало друго него да се повуче на Златибор, како би избегао велико погибеније. У Чајетини се забаракадирао у свом конаку, где је за сваки случај довукао тринаест товара муниције.
Још неко време остао је начелник Округа ужичког, а први задатак новог начелника Миљца Трифуновића био је да ухапси старог, како то обично бива. Како код Мићића ништа није могло да прође без борбе и крви, тако је било и приликом хапшења. Спровели су га у Београд у тешким ланцима, а кроз саму варош возили су га на воловским колима, као везану животињу. Вучић је ишао поред кола и говорио окупљенима:
„Ну, ето вам страшног Мићића, душмана нашег и вашег, који смо верни нашем милостивом цару и цареву уставу. Ну, не бојте га се више, он је сада кротак као јагње. Пљујте га! Пљујте! И јавите милостивом цару да сте га својим очима видели.”
Нико се није усудио да пљуне чак ни везаног Мићића, Турци су се само хватали за браде и говорили: „Јазук! Јазук!” (срамота).
После детаљног упознавања са свим београдским апсанама и казаматима, од Врачарских рупа до тврђаве, спровели су га у злогласну кулу у Гургусовцу (Књажевац). То је у то време био казамат гори И од најгорих турских, леден и влажан усред лета, у ком су му друштво правили једино пацови. На залагање руског конзула, Мићић је изишао из тамнице, али је већ био сенка некадашњег силника, човек уништен боравком у страшним условима.
Одмах је отишао у Чајетину, на прозоре и врата конака поставио барикаде, чекајући да поново дођу по њега. То се на крају и догодило. Фебруара 1844. пандури су провалили барикаде и после краће борбе на нож Мићића привели у Ужице, а после тога стражарно у Крагујевац. Осуђен је на смрт, али му је казна преиначена у доживотну робију. Одмах је спроведен у Гургусовац, да провери да ли су га они пацови заборавили. У таквом друштву је и скончао од глади, нудећи тамничарима сто дуката за тањир чорбе. Нису му се смиловали, а Тарабићево пророчанство остварило се 27. децембра 1844. године.
Сердар који је живео као цар умро је као псето, „од глади и вашију”, како је стајало у извештају. После дванаест година пренет је у порту цркве у Ариљу, где и данас постоји скроман споменик.
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
