3320 25. 9. 2015.
Писали сте
ЧУВАЈТЕ СЕ БОЖУРА!Занима ме да ли је божур лековита биљка?
БИЉАНА
Ваљево
Божур је самоникла или гајена биљка са великим белим, црвеним иљубичастим цветовима. У неким крајевима наше земље народ га сматра лековитим и употребљава као лек од падавице, великог кашља, астме и душевних болести. Треба напоменути да је некада божур био веома цењен као лек и да су га и стари народи употребљавали за лечење падавице и душевних болести, као и за умирење узнемирених особа. Данас се у званичним фармакопејама, апотекарским установама, међутим, не помиње као лек. Пошто се нарочито цветови ове биљке употребљавају у нашој народној
медицини, потребно је истаћи да је божур отровна биљка и да нису ретка тровања од ње, јер нестручњаци не знају потребну количину, ни
начин његове употребе.ИГЛАМА У МЕРИДИЈАНЕ
Занима ме како, у ствари, делује акупунктура?
ЉИЉА
Инђија
Акупунктура, 3000 година стара техника кинеске медицине, заснива се на постојању „чи” енергије. Она путује кроз 14 канала, названих меридијани, који се протежу уздуж и попреко површине људског тела. Када је било који од тих меридијана запушен (блокиран) или у неравнотежи може да се јави болест. Одређене тачке дуж меридијана убадају се иглама да би се деблокирао или побољшао проток енергије. Научници су потврдили да електрични импулси у људском телу заиста путују линијама меридијана на којима се примењује акупунктура. Они претпостављају да убадање игала прекида проток импулса који изазива бол.
Научници, такође, верују да траума, коју тело осећа при убадању, вероватно активира природни оздрављујући механизам који изазива лучење хемијских једињења и ендорфина за ублажавање бола. Читав поступак траје између једног и 45 минута и обично се изводи са 12 игала. Иако су понекад непријатне, ове иглице су толико танке да је њихово убадање у кожу готово неосетно. Неки акупунктери кроз игле пропуштају слабу струју како би повећали њихову делотворност у ублажавању болова. Светска здравствена организација (WHO) сачинила је листу од чак 104 дијагнозе код којих акупунктура помаже.
МАЦЕ ПАДОБРАНЦИЧини ми се да се мачке уопште не плаше висине. Занима ме да ли је то тачно.
АНА РАДОСАВЉЕВИЋ
Захумска
Београд
Могућно је видети мачке како, наизглед мирно, седе на ивици терасе или прозора вишеспратница. Гледају право, гледају доле... не би се рекло да се плаше. Недостатак страха од висине код мачака, по свој прилици, ствар је еволуције. Маце, као и остале (дивље) мачке лове стојећи у заседи. А нема бољег места за напад од издигнутог места. Као што су, на пример, стене, високо дрвеће ... Одатле се бацају на плен. Зато и домаће мачке воле да се попну негде високо, чак и када су у стану, и не лове. Често заузимају место на библиотекама или балконима. Поред тога, као и све грабљивице, имају изражену моћ за одржавање равнотеже. А захваљујући такозваном рефлексу за исправљање, и када падну са веће висине, увек се дочекају на ноге. Зато се догађа да уколико падну с висине од десетак метара, могу да преживе, јер исправљајући ноге и ширећи их, праве неку врсту природног падобрана.
КАО МЕТКОМ ПОГОЂЕНДраги „Забавниче”, у вашем броју 3229 веома ми се свидела листа десет инсеката чији је убод најболнији, па бих волео да ми напишете нешто више о мраву метку (Paraponera clavata).
ВЕЉКО ПРОДАН
Нови Београд
Овај опасни малиша добио је име мрав метак зато што особе које су доживеле да осете његов убод сведоче да је сличан осећај као да су биле погођене метком. Убод овог инсекта, као што смо и писали, убраја се у најболније. Срећом агонија отприлике траје око двадесет четири сата зато овог мрава становници Јужне Америке, који имају ту несрећу да с њим деле станиште, зову „hormiga veinticuatro” – двадесет четири сата мрав. Поједина племена у Бразилу, кад њихов члан из дечаштва треба да пређе у младићко доба, подвргавају га несвакидашњем обреду. У посебно направљену рукавицу, у коју је убачено неколико метак мрава, дечак мора да гурне руку и да је у рукавици држи десет минута. Наравно да трпи језиве болове, али руку не сме да извуче. После тога рука му је данима натечена и паралисана, али кад болови прођу, не остају никакве последице. Тај ритуал изводи се, у временском раздобљу од неколико месеци, чак двадесет пута.
КАКО БЕЗ ИГРИЦА?Драги „Забавниче”,
Моја велика невоља је у томе што све слободно време проводим играјући рачунарске игрице. Чим дођем из школе, почињем. Ако имам четири сата слободна, играма посвећујем бар три, или чак три и по. А заиста бих желео да се бавим другим стварима. На пример, да свирам гитару коју ми је тата купио, да читам, да се виђам са пријатељима. И сам видим да нисам у стању да престанем, па те молим „Забавниче” да ми помогнеш.
САВА Б.
Кнеза Милоша
Београд
Да бисмо нашли прави одговор на ово питање које вероватно мучи велики број наших читалаца, замолили смо за помоћ сарадницу „Забавника”, психолога Катарину Гвоздић која се бави когнитивним (сазнајним) истраживањима. Дакле, да би одређено понашање могло да буде остварено, требало би да постоје и одговарајуће околности које би изазвале такво понашање. Другим речима, приступ рачунару односи се на играње игрица. Уколико не би могао да приступиш рачунару (изнеси га из собе), теже би могао да играш три сата дневно! Наравно, требало би да се по сопственој вољи одвојиш од њега. Услов за то је жеља да се на одређено понашање стави тачка.
Почетни део одвикавања по правилу је најтежи. Требало би да имаш у виду да циљ није да се заувек одвојиш од компјутера. Јер, понекад није довољна само добра воља, премда је неопходна. У сваком случају не треба чекати сутра или прекосутра да би свакодневно трошење целокупног слободног времена одлазило на играње игрица. Не треба чекати замишљени тренутак када ћеш се коначно изиграти до миле воље. Требало би што пре пресећи. Дружење, као и било какав други облик друштвеног живота, помажу при одвикавању од било које навике. Могао би, такође, да водиш дневник о томе колико играш које игре, те како си се осећао пре и после играња.
Ево још једног научног сазнања које има везе с темом. Приликом радњи које нам пружају задовољство, стварају се одређене везе у мозгу. Сваког пута када поновимо ту „ вољену” радњу, везе се учвршћују и повећавају и чине да желимо да је поновимо. Срећом, када престанемо, те везе слабе и самим тим смањује се и наша жеља да се бавимо тиме. За крај још један повољан доказ да није лоше играти игрице, али не дуго! Пола сата играња три пута недељно, оснажују у одређеној мери наше памћење и моторичке функције! Пола сата, три пута недељно, а не три и по сата свакодневно.
