Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Забавников ЗOO


ТАЈАНСТВЕНИ


                                       Aлпски зец је као неки дух –зими га је тешко опазити јер му је длака бела баш
као и снег по којем
трчи, али чим гране пролеће, све се мења...

легенди о белом зецу са севера Европе приповеда се и о мрком вуку!
Црни вук и бели алпски зец живели су годинама у великој планинској шуми. Зец – у рупи коју је ископао у леденој земљи, а вук у јазбини. Годинама је вук покушавао да ухвати зеца и поједе га, али му то никако није успевало. Зека је био бржи.   
   И тако, дан за даном, пролазило је време. И црни вук и бели алпски зец постали су прилично стари. Вук је био лењ старац, а зец такође времешан и сасвим слаб. Толико слаб да једне зиме није успео да ископа рупу у земљи у којој би могао да се одмори. Само је његова густа бела длака и даље била сјајна. Као дух промицао је кроз снегом завејану шуму и тромо скакутао по планинским обронцима.
   Вука су опседале брижне мисли: како ће да презими? Длака му је опала, старачка кожа могла је да се види голим оком. Кости ће му се смрзнути. Ах, што би било лепо да има крзно као његов несуђени плен, бели зека! Био је толико стар и уморан од свега да је помишљао како би му добро чинило уколико би зец пристао да га понекад загреје. Само током најхладнијих ноћи. Бар он није оћелавио! Када је вук завијајући саопштио зецу своју жељу, бели зека се ипак уплашио. Мислио је да му вук спрема клопку, како би га намамио и појео.



   Зима је некако прошла. Дошло је пролеће, а затим лето. А онда је поново почела јесен. Зец је поново, уместо смеђе, добио белу длаку. Вук је још више оћелавио. Почеле су ледене кише. Док је зека киснуо, уморни вук остао је сакривен у јазбини. Било му је хладно. Једнога дана, када се киша претворила у снег и крзно белог зеке постало потпуно мокро, осетио је такву слабост да је помислио како неће моћи никада више да поскочи...
   За то време, вук је овако размишљао:
   „Сутра ће бити још хладније. Зима је на вратима. Бели зец сигурно неће моћи да ископа рупу у залеђеној земљи...”
   У исто време, једва се одржавајући на ногама, покисли зека је помислио:
   „Можда сам ипак могао да замолим вука за мало места у његовој јазбини?”
   Недуго потом могло је да се види нешто невероватно. Остарели црни вук и стари бели зека били су шћућурени у јазбини. Постали су пријатељи.

                                       

   Истину говорећи, белом зецу хладноћа не смета. Између осталог, мање уши него код других зечева губе мање топлоте. Навикнут је на планинску хладноћу. Бели зец, назван још и алпски зец, живи у травнатим деловима високих планина које су током јесени и зиме прекривене снегом. Управо тада догађа се невероватан преображај. Алпски зец који је до тада имао смеђу длаку – постаје бео.



ела тачка у белом пространству: трчкара по планинским заравнима остављајући траг, премда га је тешко опазити. За разлику од других зечева, овај има длаке чак и на табанима.
   Бели зец (Lepus timidus) припада породици зечева и са својим подврстама живи у Евроазији у Севереној Америци. Познат је по томе што мења длаку с променом годишњег доба. Снежнобео постаје зими, а смеђецрвенкаст током лета, уколико се снег отопи. Промену боје длаке узрокује управо температура. Иако је увек усклађен са бојом подлоге по којој трчи и скакуће, унутрашњост његових ушију увек остаје тамна.
Неке подврсте белог зеца, међутим, беле су током целе године, будући да се снег у појединим крајевима никада не топи. Тако и зец остаје исте боје као и околина. Да би преживео, не само што има развијуен начин одбране од грабљивица, већ уме и да се прилагоди и одоли најхладнијим нордијским зимама. У подврсту белог зеца (Lepus timidus), научници сврставају и арктичког зеца (Lepus timidus arcticus).



оком године женка белог зеца једном или два пута на свет доноси младунчад. То се најчешће дешава од априла до септембра, кад је топлије. Када није расположена за парење, женка се претвара у љутог непријатеља и бори се против мужјака којем не дозвољава да јој приђе. Али када јесте, тада зечеви који иначе усамљенички живе постају весели. Скачу, јурцају и прескачу један другог. После педесет дана од тренутка парења женка добија двоје до петоро младунаца. Младунци белог зеке имају отворене очи и тело прекривено длаком. После само четири недеље постају сасвим независни. Зец променљиве боје длаке храни се вресом, кором брезе, врбом и иглицама четинара. Дужина његовог живота зависи од могућности да се спасе грабљивица. То је у просеку три или више година.



Аутор: 
М. Огњановић
број: