3320 25. 9. 2015.
МАЛЕ СЛИКЕ ВЕЛИКОГ ГРАДА
О РИБИ КОЈА НЕ ГРИЗЕ
Ако вас на улици заустави момак са фото-апаратом и замоли за кратак разговор, не оклевајте. Управо учествујете у склапању слагалице која се зове Београд.
де је срце Београда? Свугде и нигде.Оно се крије у отменој лежерности чистача ципела који ће рећи: „Дај шта даш!”, у филозофски складној опуштености његових стараца који су преко главе претурили толико ратова, у јутарњем вицу који ће својим ведрим праском преобразити натмурено службеничко јутро у тролејбусу, у пријатељству келнера који се не устеже да седне са гостом испод „Липе” и попије пиво, у уличној гужви у којој ће те се ретко када осетити странцем, ма одакле долазили, у лепоти ижврљаних зидова које нико не кречи, а на којима је исликана дирљива фреска уличних судбина, љубави, псовки, увреда, духовитости, фудбалских резултата... писао је Момо Капор у једном од многих подухвата оживљавања омиљеног града речима.
Један млади Београђанин данас на другачији начин дописује нове редове повести престонице, оне која се ствара у пролазима и уличицама, градским кафанама и трамвајима. „Гужва није само гужва. Гужва су појединци, прави људи са својим мислима, проблемима, сновима... То је оно што сам желео да покажем. Шта се све крије у тој гужви а да ни не приметимо, изгубљени у својим главама...”, прича нам осамнаестогодишњи Огњен Стамболовић.
Љубав према свом граду нешто је што већина гаји у срцу, али је овај момак отворио нови прозор – кроз који се пружа поглед на „унутрашње органе” Београда, оно што не може да се види из ваздуха, нити у каквој репортажи. Објектив Огњеновог фото-апарата има моћ да гледа кроз његове суграђане.
ве је почело одавно, из фотеље. Гледао је емисију о Николи Тесли. Надахнуће које ће касније довести до подухвата „Београђани” нису били проналасци овог научника, већ једна реченица. „Покушај да размислиш о чему други размишљају.” Тако се отворио нови свемир, а улице, градски превоз и школски ходници више никада нису били исти. „Почео сам да се питам због чега је тај човек намрштен. Куда тај дечак жури? Када су ти жену деца последњи пут изненадила?” Надахнуће је навирало са свих страна. А онда је на Фејсбуку открио страницу „Људи Њујорка” и одлучио да направи своју причу.Његов фото-апарат живи у ранцу који је увек на леђима власника. Ловећи праве тренутке, Огњен фотографише суграђане и у њима тражи нешто што ће их представити на прави начин. Уколико су људи превише срамежљиви, ту је збирка питања која ће их подстаћи на разговор и провирити у душу. Од када се пре три месеца на Фејсбуку појавила слика деке на клупи, који је свом фотографу објаснио да је у његовим годинама завршио школу и отишао на фронт, Огњенова збирка расла је и данас броји око петсто Београђана и њихових прича, а његова страница преко двадесет једне хиљаде посетилаца, који се множе сваког дана и окупљају не само овдашње људе већ и комшије из региона и остатка света.
Занимљиво је да је замисао првобитно „проходала” по рецепту „штап и канап”, јер млади фотограф није имао фото-апарат. Прве фотографије снимљене су телефоном и позајмљеном камером. Ипак, и тако је ишло. „Не бих могао себе да назовем уметником. Понекад при фотографисању направим и почетничку грешку. Иако желим да усавршим знање, битније ми је да ухватим тренутак, осећање, личност, причу...” Када су родитељи приметили да је Огњен прилично озбиљан у својим намерама, одлучили су да дају свој допринос и тако се у његовим рукама нашао први професионални фото-апарат. Убрзо је почео да надограђује техничку опрему. Када је на поменутој социјалној мрежи осванула његова слика тегле-касице са натписом „за нови објектив”, породица, другари, „чак и моја сестра!”, великодушно су се размахали прилозима.
ако наш суграђанин свакодневно стиче неколико нових познаника, а понекад и пријатеља, разних година и профила. Овај хоби променио га је на више начина. Да се приметити да су раније фотографије најпре оне уличних свирача или људи који одмарају на клупама. Како се аутор ослобађао, тако је расла и динамика његових фотографија. „Невероватно је колико људских судбина се испреплете током само једног дана. Имам ту срећу да ме сада људи препознају, или су чули за мој рад па раде воље пристају и да се сликају и да поразговарају. То је велика привилегија. Ипак, најнадахнутији су старији суграђани. Они највише уживају у причи, као да су чекали тренутак да им се неко обрати и посвети им пажњу.” А при том су и најзанимљивији.Огњен памти бака Смиљку с којом се срео на Калемегдану. „'Ајде ти мали кад си толико паметан, кад држиш ту свеску и учиш, да ми одговориш на неколико питања. Је л' хоћеш?” – „Мислим да сам спреман да одговорим.” „Колико је један поред један?” – „Једанаест?” „Добро, то је лако, то сви могу да одговоре! Кажи ти мени до када воз улази у тунел?” – „Па ваљда док цео не уђе, после тога излази.” „Није! Улази док не уђе до пола тунела, после излази. Мућни мало главом! Ево последњег питања: Која је најмања риба у твојој омиљеној реци?” – „Не бих знао одговор на то питање, стварно.” „Па она којој је реп најближи глави. И пре него што одем, младићу, да ли би могао молим те да поновиш три пута брзо реченицу коју ћу ти казати? Жене се румене!” Насео је на фору. Али је зато добио дозволу за сликање.
Бележећи људске животе камером, овај гимназијалац на себи својствен начин пише малу историју Београда. У исто време га све боље упознаје и осећа се као његов део, премда припада већ петој генерацији Београђана у породици. Док још није размишљао шта уопште значи бити човек, имао је жељу да постане Спајдермен, онда се бацио на свирање кларинета, а затим одлучио да једног дана постане породичан човек, отац џиновске породице који ради од девет до пет, с излетима у своју највећу страст са оне стране камере. Мотивација долази од самих Београђана који се нађу пред његовим објективом, али и похвала које стижу, што уживо што путем поште.
„Људи ми захваљују, цене мој труд, дешавало се и да ме пореде с Душком Радовићем и Капором. Тад ми већ постане непријатно. Али наравно да ми значи.” Отвореност разбија и стереотипе на које смо навикли живећи у главном граду. Иза намрштеног лица уме да се крије топло срце, а испод „шушкавца” и кајле страствени џезер. „Обожавам таква изненађења! А постоји и обрнута ситуација, и то је највећа награда од свих, када видиш да си некоме заиста поправио дан.”
оједини парчићи овог града крију се и по ћошковима, забаченим улицама, бензинским пумпама, неприметни и на први поглед стопљени с фасадама. Ту се крију вене наше престонице према којима је потребно отворити очи, руке и душу. Како се то ради? „Када разговарам с дететом, чучнем да будемо на истој висини. Заседнем са бескућницима и рукујем се са њима. Ћутим и слушам док бака не исприча своју животну причу. То су тако мале ствари које људи тако много цене. А заузврат се добије непроцењиво, сваки разговор ми пружа прилику да живот посматрам с нове тачке гледишта, оне на којој стоји мој саговорник.” Тако је један осамнаестогодишњак нашао начин да свој град свету представи кроз његове људе. „Добио сам прилику да уз помоћ суграђана отворим видике. Сада имам нову прилику, да на тај начин отворим туђе.”
Аутор:
Вања Млађеновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
