Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива



                                      

Краља меланхолије, како су називали овог композитора и бандонеонисту, у Аргентини су често нападали да је прекршио сва правила традиционалног танга, али он је ипак постао и остао друго име управо за – танго!

х Пјацола! Пјацола! Какве он има везе с тангом? Компоновао је музику за милонге које немају никакве везе с милонгом!”, писао је славни приповедач Хорхе Луис Борхес 1974. године о Астору Пјацоли (1921–1992), највећем светском свирачу бандонеона и композитору новог танга. И Борхес је писао стихове за милонге, аргентинске народне игре с певањем (уз музичку пратњу). „Не верујем да је Пјацола толико славан”, упоран је био Борхес. „Мислим да у Буенос Ајресу нико не зна за њега!”

                                          

Кротитеље змија помиње још Стари завет, али су они најпознатији на индијском потконтиненту и северној Африци, где је вековима угледан занат...


ваке године у Бишинапуру, индијском граду 200 километара западно од Калкуте, одржава се светковина у част Манаши, Вишнуове кћери и заштитнице змија. На хиљаде људи окупља се да би богињу измолило за богату жетву. Овде, са корпама и фрулама, стижу и кротитељи змија, људи вични тајним везама, пре свега с опасним кобрама. Кроћење змија, какво данас познајемо, настало је управо у Индији и одатле се проширило од југоисточне Азије на истоку до Магреба на западу. Међутим, прва сведочанства о овој вештини налазимо у древним египатским списима.



Ново истраживање канадских психолога потврђује да није баш тако једноставно измерити људску интелигенцију...



омисао да је интелигенцију могућно измерити помоћу одређене формуле и доћи до неопозивог броја који би указивао о каквом уму је реч стара је метода. Старија од једног века. Међутим, такво мерење коефицијента интелигенције (IQ) је у потпуности превазиђено– тврде поједини научници. Најновији ударац теорији о коефицијенту интелигенције задали су истраживачи са канадског Онтарио Вестерн универзитета.


          
    

Робови у Римском царству понекад су добијали прилику да себи купе слободу, али да ли је то значило да су истински постајали равноправни грађани?

анумисија је чин којим су у робовласничком друштву робови, углавном вољом господара, добијали могућност да постану слободни људи. Такви случајеви бележе се у Римском царству, древној Грчкој. У којим приликама је господар доносио одлуку да ослобо
ди роба?
    Богаташ је то чинио, рецимо, као израз добре воље, често да би се он сам добро осећао. Неком верном слузи, после много година, дао би прилику да се осамостали. Обично се радило о робовима који су, због природе посла, били блиски господару и имали уплив у његове свакодневне обавезе: личне слуге, робови који су припремали или служили оброке, жене с којима је власник „згрешио” и чак с њима добио и децу.
 


                       

Четири пута су га, упокојеног, шетали од Цетиња до Ловћена и натраг. И увек, јел', имали оправдање. А он је много пре свих њих, и свих нас, певао да „ко на брдо ак’ и мало стоји, више види но онај под брдо...”

рудобољи није било лека. Последњег октобарског дана 1851. године тридесетосмогодишњи владика, самртнички блед, обратио се брату и окупљеним главарима:
   „Мила моја браћо! Ево сам вам доша на ждријело вјечнога дома... Ја ’оћу да ме са’раните у ону цркву на Ловћену... То је моја потоња жеља коју у вас иштем, да је испуните, а ако ми не задате Божију вјеру да ћете тако учинити, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу...”



... шестог јануара 1968. године промењен је дотадашњи формат „Политикиног Забавника”, штампан у облику дневних новина. На киосцима се први пут појавио у облику часописа и у техници дубоке штампе



           АУТОПУТ У ЈЕДНОМ ПРАВЦУ



БЕПСКА СЕЋАЊА

Занима не у ком добу деца почињу да се сећају.
Унапред захвалан, верни читалац

ДАРКО ВУЈИНОВИЋ
Србобран