3320 25. 9. 2015.
Два века од рођења Петра II Петровића Његоша
СЕОБЕ ПОСЛЕ
Четири пута су га, упокојеног, шетали од Цетиња до Ловћена и натраг. И увек, јел', имали оправдање. А он је много пре свих њих, и свих нас, певао да „ко на брдо ак’ и мало стоји, више види но онај под брдо...”
рудобољи није било лека. Последњег октобарског дана 1851. године тридесетосмогодишњи владика, самртнички блед, обратио се брату и окупљеним главарима:„Мила моја браћо! Ево сам вам доша на ждријело вјечнога дома... Ја ’оћу да ме са’раните у ону цркву на Ловћену... То је моја потоња жеља коју у вас иштем, да је испуните, а ако ми не задате Божију вјеру да ћете тако учинити, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу...”
Савременици су забележили да се после тих речи узјогунио његов брат Перо речима:
„...А ко ће те носит на Ловћен, него да те са’ранимо овђе у цркву и близу нас...”
Љутити владика још једном је запретио проклетством и ишчупао обећање да ће они који остају поштовати његов завет.
Његош је ипак сахрањен на Цетињу.
Познаваоци тог времена тврде из најмање два разлога. Први: над градом под Орловим кршем беснело је незапамћено невреме. Други, не мање важан: страх да се Турци на ловћенској осами не докопају још за живота уцењене Његошеве главе. Онда је стигло време кад се само мислило о спасавању земље. Потомци су аманет испунили четири године касније, 27. августа 1855. У међувремену његови земни остаци почивали су у Цетињској цркви, заједно с моштима претходника му и стрица Петра I Петровића (1748–1830), потоњег светог Петра Цетињског.
Брат Перо пророк?
Када су се коначно стекли услови да се оствари жеља песника „Горског вијенца” и „Луче микрокозме”, књаз Данило (1826–1860), његов наследник и први световни владар Црне Горе, послушао је жељу Његошевог оца Тома и наредио да се ковчег пре него што буде пренесен на Ловћен отвори. Била је то заповед која се противила (црквеним) законима да тело не може да се открива пре него што протекне седам година од смрти. Правило је прекршено у нади да ће Његошево тело бити целовито, као што је било тело Петра I. Није било, сачувана је у целости само десна рука. Земни остаци пренесени су и сахрањени у црквици на ловћенском Језерском врху, на 1657 метара изнад површине мора које се одозго види као на длану.
Родио се 13. новембра на Његушима (слика лево) и крштен је као Радивоје. Са осамнаест година и калуђерским именом Петар, наследио је стрица, владику Петра I
Иначе, црквицу је десет година раније, 1845, подигао Његош и посветио је свом претходнику. Ваља рећи да се она разликовала од свих дотадашњих цркава у Црној Гори и да је обликом подсећала на одбрамбену кулу. Неколико десетлећа касније тада чувени архитекта Никола Краснов (1864–1939), човек који је између 1923. и 1925. и обновио ту исту цркву-капелу, рекао је:
„Његош је велики човек кад је могао овако оригиналну идеју да има за овакав облик и овакву основу цркве на Ловћену, то јест два круга у основи различитих пречника а који продиру један у други.”
Његошу, изгледа, није било суђено да у миру почива на месту које је сам изабрао за вечни починак. Ко зна, можда му је брат Перо с оним „а ко ће те носит на Ловћен” дослутио шта све може да снађе човека на таквим висинама?! Јер, ако Турци, за свога времена, нису успели да се докопају узвисине према којој су пирамиде фараона „малена гомила камења”, Аустријанцима то није била велика препрека.
Под окриљем мрака
После тродневних жестоких борби застава Црно-жуте монархије завијорила је на врху Ловћена 11. јануара 1916, три месеца након пада Београда. Фрањо Јосиф, „цар царева”, желео је да овлада Боком которском и у њој изгради највећу ратну луку на јужном Јадрану. Његови поданици, пак, хтели су још нешто, оно што ће да симболише њихову власт у овом делу света: да на Ловћену подигну споменик својој победи висок тридесетак метара. Расписан је и конкурс на коме је победио пројекат сликара Марка Рашице из Херцег-Новог.
--------------------
НЕБО НА РАМЕНИМА
О Његошу су још за живота остали многи записи о његовој висини, неки готово бајковити, с обзиром на то да су говорили о чак 225 центиметара. Све док право стање ствари није утврдио др Божина Ивановић, биолог, и то објавио у студији „Династи Петровић-Његош, антрополошко-културолошки оквир” (у издању цетињске „Цитаделе”).
Његов запис, у кратком, овако гласи:
„Антропометријска и антроскопска испитивања Петра II Петровића Његоша извршена су 1974, у вријеме преношења његових земних остатака у новоподигнути Његошев маузолеј. Антрополошка испитивања извршена су у крипти Маузолеја на Ловћену, у току једног дана... Телесни остаци, иако су више пута преношени из гроба у гроб, из Цетињског манастира на Ловћен и обратно (1855, 1916, 1925. и 1974) доста су добро очувани, а нарочито кранијум (лобања), што је од посебног значаја за антрополошке анализе и студије...”
Ивановић је, поред осталог утврдио, да су личности из лозе и династије Петровића (владика Сава, Петар II Петровић Његош, књаз Данило и велики војвода Мирко) имали јаку и густу право-таласасту косу, густу и јаку браду, густе и развијене бркове и да су били средњег, високог и врло високог раста у односу на тадашње становништво. Највиши је био Његош (191,49 центиметар), а најнижи књаз Данило (161,1 центиметар).
До ових података доктор Ивановић дошао је уз помоћ остеолошког материјала, односно величине дугачких костију. Висину Његоша – као и висину остале тројице коју је овом приликом изучавао – израчунао је користећи две формуле: Пирсонову, старију, и Тротерову и Глезерову, новију. Јер, тврдио је, још нема ниједне формуле која даје апсолутно тачне податке за одређивање телесне висине.
У оно време кад је човек у просеку био нижи двадесетак центиметара него ми данас, нимало не чуде сведочанства Његошевих савременика у која су појединци – из различитих разлога – сумњали. Још кад се на висину од 191,49 цм стави камилавка...
------------------
Главна сметња била је црква и у њој Његошеве кости. На Цетиње је митрополиту Митрофану Бану стигла наредба да се „овај пренос има извршити између 12. и 13. августа”. Узалудни су били протести и нада да ће непријатељ ипак поштовати светињу. Да се кости несрећног владике не би оскрнавиле, четворица црногорских угледника (свештеник Симо Мартиновић, ђакон Иво Калуђеровић, др Лазо Томановић и Михајло Поповић) пристали су да, уз надзор високих аустроугарских државника и војних лица, учине „најсрамотнију ствар у историји”.
Сведок догађаја др Лазо Томановић, писац и политичар, оставио је, ваљда за наук потомству, запис који, укратко препричан, изгледа овако.
Тачно у подне ка Ловћену су кренула два аутомобила, за њима камион са венцима и ковчежићем. Мада је црквица стално била закључана а кључ у Цетињском манастиру, нашли су је отворену и похарану. У том грозном чину Томановић је нашао утеху што су четворица војника у униформама Аустроугарске били из наших крајева и, запањени призором, врло пажљиво обавили посао. А поп Симо Мартиновић је кост по кост увио у памук и положио у ковчежић.
Намерно одуговлачећи читав посао, стигли су на Цетиње после десет часова увече. Мрак им је био добродошао савезник јер су, кад се у народу прочуло шта је урађено на Језерском врху, уследили жестоки протести. Зар у светињу да се дира?! Али, сила бога не моли, важило је и тада. Био је то тек почетак Његошевих путовања после смрти.
Лазарева торбица
Из овог времена потиче и једна занимљива прича, речито сведочанство о нечувеном понашању силника али и о људима који су у тим и таквим временима успели да сачувају и своје достојанство али и достојанство светиње.
Наиме, 12. августа увече, испод усамљене букве код колибе Марковића на Ивановим коритима подно ловћенског врха, седео је Лазар Матковић, аустроугарски официр. Кад је од сабораца сазнао да на Ловћену више нема костију црногорског владике, ујутро је са својим писарем и заставником Врбуом, Чехом по народности, кришом стигао пред разрушену црквицу, да види Његошево празно гробно место. Потресен призором, спустио се у јаму и у њој нашао пршљен који је вирио из земље. Узбуђен, ставио га је у торбицу претходно га умотавши у марамицу. У раку су ускочила и двојица Чеха. Копајући прстима по испревртаној земљи, међу остацима иструлелог ковчега, нашли су пету и затиљак Петра II Петровића Његоша. Бојажљиво се осврћући око себе, све су потрпали у торбу Лазара Матковића.
Целовит запис о путовању Његошевих костију у торби Лазара Матковића кроз године Првог светског рата, колико се зна, није сачуван. Познато је, пак, да је имао прилично муке да сакрије да са собом носи реликвије, да су Чеси такође упорно ћутали. Ни они нису били у униформи свог народа.
Ко зна да ли би ико од надлежних приметио да нису све Његошеве сачуване кости похрањене на Цетињу, да се после рата Митрополији није јавио Лазар Матковић, сада већ срески начелник у Дувну. Преписка је потрајала и у пролеће 1921, пет година доцније, кости су стигле у манастир Савину, надомак Херцег-Новог. Одатле на Цетиње.
О вандалском ископу Његошевих костију на Ловћену сведочи и податак да је 1920. године, боравећи на Ловћену, професорка Јелана Лазаревић, доцнији члан Одбора за обнову капеле, нашла кошчицу почившег владике и предала је Митрополији на Цетињу.
Краљ и вајар
Августа 1918. године, месец дана пре пробоја Солунског фронта, увиђајући скору пропаст, Беч и Пешта покушавају да ублаже злочин на Ловћену и траже од митрополита Митрофана Бана да поправи срушену капелу на Језерском врху и врати Његошеве кости. Свима је тада било јасно да су некад моћној царевини избројани дани и да је питање часа кад ће се срушити њени темељи. Две године касније нови митрополит Гаврило Дожић (1881–1950), потоњи патријарх српски, обавештава Свети архијерејски сабор да су темељи капеле готово уништени и да све треба почети изнова како би се сачувала жеља великог песника исказана у његовом тестаменту.
Највећи број надлежних изјаснио се да се црквица обнови каква је била, али се у међувремену, 1924. године, појавила скица коју је, у договору с краљем Александром I Карађорђевићем (1888–1934), урадио познати вајар Иван Мештровић (1883–1962). Владар је с уметником већ договорио изградњу, али је одустао после разговора с црквеним великодостојницима који су га убедили да Мештровићев пројекат „није у складу са Српском црквом”. Још је додао: „Ја ћу г. Мештровићу у замену за ово дати могућност да направи споменик Незнаном јунаку на Авали... Ја сам о томе једном разговарао са Мештровићем, који ми је пријатељ и мени у свему одан до краја. Уосталом, тај нацрт споменика, и кад би се усвојио, захтевао би да се чека мало дуже да би се остварио у целини...”
Посла обнове Његошеве капеле на Ловћену прихватио се овде већ помињани угледни архитекта Никола Краснов. Све што је сачувано од старог здања узидано је у ново, а већина је урађена од тесаног ловћенског камена. Величина и облик у основи су били исти, само је проширен простор око ње.
И тачно у подне 21. септембра 1925. године несрећни владика поново је стигао тамо где је потомке заветовао да га сахране. Ковчег с његовим остацима у капелу су унели краљ Александар са члановима владе. Свечаности је присуствовао и патријарх Димитрије (Павловић, 1846–1930) с највишим црквеним великодостојницима и „незапамћено мноштво народа”. У саркофаг су спуштени комадић Његошеве свилене одеће нађен при откопавању старе капеле и Албанска споменица коју је краљ скинуо са својих груди...
И грмљавина Другог светског рата нарушила је вечни спокој човека који је писао: „Хвала ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио...” А овако је фебруара 1945. године писао „20. октобар” из Београда:
„Једнога дана 1942. по Цетињу у Црној Гори пронео се глас да је Његошев гроб разорен или бар тешко оштећен. Узбуђење свих Црногораца било је велико. Италијани су схватили да су погрешили. Отворена је истрага којом је утврђено да је гробница оштећена случајно, непажњом италијанске војске. Да ли је то баш било случајно или не, не зна се, тек италијанска окупаторска власт објавила је овакво објашњење 14. 4. 1942. г. пошто је видела колико је тај поступак коснуо све Црногорце, па чак и Србе из других крајева који су се тада нашли на Цетињу у Црној Гори.”
Тунелом до песника
Почетком 1952. године влада Народне Републике Црне Горе понудила је Ивану Мештровићу, тада становнику Сједињених Америчких Држава, да се „прими племенитог посла... рада на споменику у славу Његоша”. У одговору Мештровић, поред осталог, пише:
„...Како ће вам бити познато, ја сам се пред више од петнаест година бавио проблемом споменика Његошу. Замишљао сам га тада на Ловћену, у форми једног малог храма с Његошевом фигуром у нутрињи здања. Мјесто је било оно исто гдје је једна капелица Његошу у спомен. Та идеја је пропала јер су се наводно противили црквени кругови, јер да им није изгледала доста православна. Том приликом сам био направио једно његово попрсје и поклонио једно Југославенској академији знаности и умјетности у Загребу, а један је се примјерак налазио код краља Александра на Дедињу. Ово је само толико и успут да вам предочим колико ме је лик и значење Његоша занимало...”
Вајар је дао „принципијелни пристанак”, али није дочекао његову изградњу.
И кренули су преговори и договори и 18. марта 1969. године одборници Цетињске општине, законски надлежни за тако нешто, једногласно су донели неопозиву одлуку о подизању маузолеја на месту капеле. Јавност се узбуркала и поделила на оне који су за и оне, бројније и гласније, против. Умешао се и Уставни суд Југославије који је одлуку препустио Уставном суду Црне Горе. И његова одлука била је неопозива, без обзира на многа супротна мишљења и с уважених иностраних адреса.
Његош је поново морао на путовање после смрти. Песник Душко Радовић (1922–1984) објавио је 1971. године песму „Већи гроб за нову смрт”. Овакву: „Његоша подмићују/ нуде му нову смрт и већи гроб/ маме га у своју раку, у казамат,/ да га ставе под свој камен и своје страже/ да једино они буду надлежни за његов случај/ да нам једино они могу препричавати његове/ праве мисли/ да није мислио оно што је мислио/ и да није написао оно што је написао/ и да је одувек мислио оно што они мисле.”
У недељу 28. јула 1974. године на Језерском врху, прилично скраћеном због величине грађевине, свечано је отворен Његошев маузолеј, по Меши Селимовићу „фараонска гробница”. Како пише у званичном водичу Националног парка Ловћен, коме маузолеј данас и припада, до њега води тунел са степеништем пробијен у масиву планине. Средишње место грађевине заузима капела на чијем улазу се налазе две величанствене фигуре Црногорки исклесане од црног гранита које, као каријатиде, подупиру конструкцију капеле. У њој је смештена задивљујућа седећа фигура Његошева с отвореном књигом на коленима. У подземној крипти, у мермерном саркофагу, сахрањени су Његошеви посмртни остаци.
Својевремено, првобитна капела пажљиво је разграђена и сваки скинути камен обележен бројем и пребачен на Иванова корита. С надом да ће се, негде и некад, обновити о чему се у последње време поново говори.
Да ли су и сеобе после смрти усуд ових простора?!
Аутор:
Петар Милатовић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
