3320 25. 9. 2015.
Вештина која нестаје
КОБРА НА
Кротитеље змија помиње још Стари завет, али су они најпознатији на индијском потконтиненту и северној Африци, где је вековима угледан занат...
ваке године у Бишинапуру, индијском граду 200 километара западно од Калкуте, одржава се светковина у част Манаши, Вишнуове кћери и заштитнице змија. На хиљаде људи окупља се да би богињу измолило за богату жетву. Овде, са корпама и фрулама, стижу и кротитељи змија, људи вични тајним везама, пре свега с опасним кобрама. Кроћење змија, какво данас познајемо, настало је управо у Индији и одатле се проширило од југоисточне Азије на истоку до Магреба на западу. Међутим, прва сведочанства о овој вештини налазимо у древним египатским списима. Египатски кротитељи змија представљали су се као врачеви и исцелитељи; сваки од њих био је свештеник неког од богова и стручњак за кроћење змија посвећених том божанству. Змија је изводила обредни плес да умилостиви бога. Један од најстаријих писаних извора о овој вештини налазимо у Старом завету. У Псалму 58:3-5 каже се:
„Од самога рођења застранише безаконици, од утробе материне тумарају говорећи лаж./ У њима је јед, као јед змијињи, као глухе аспиде, која затискује ухо своје,/ која не чује гласа бајачу, врачару, вјешту у врачању.” Не треба заборавити ни да се Клеопатра убила стављајући кобру на груди.
Фрула, корпа и змија и светковина може да почне
ако су змије у многим светским митологијама симбол бесмртности, јер пресвлаче кожу наизглед до у бесконачност, ни у једној их нема колико у индијским предањима. Богиња Манаши није једина, она је краљица Нага, групе змијских божанстава, поштованих како у хиндуизму, тако и у будизму. Као и у древном Египту, и у Индији су кротитељи змија имали положај чаробњака – исцелитеља, оних који могу да излече од уједа и да умилостиве змијске богове. Део њихове обуке било је не само учење вештине лечења од уједа него и хватање змија. Ова вештина показала се као веома корисна јер су кротитељи обављали и веома важну улогу у друштву – будући да је убијање змија, као светих животиња, било забрањено, уколико би се змија нашла у нечијем дому, кротитељи су позивани да је одатле истерају.
Учитељ кротитеља змија постао је Баба Гулабгир (или Гулабгарнат) који је, према легенди, први проповедао њихово обожавање. Ова вештина проширила се у околне области, југоисточну Азију и Сри Ланку, а нешто касније и на запад до северне Африке. Почетак 20. века сматра се златним добом ове вештине коју су подстицале и владе тих држава јер је привлачила туристе. Кротитељи су гостовали и на свечаностима у иностранству, притом тргујући змијским отровом који је служио за производњу противотрова.
ротитеља змија одувек је (било) лако препознати. Змије су обично носили у препознатљивим корпама окаченим о бамбусову мотку. Увек су с белим турбаном, дугом косом, минђушама и огрлицама од шкољки или перли. Када нађу одговарајуће место, седају на земљу прекрштених ногу с корпом (или корпама) испред себе. Никад не иду сами, већ с групом помагача, углавном ученика. Када се сместе, одшкрину поклопац корпе и засвирају на фрули од тикве, познатој као пунги или бин. На звук музике змија усправљена излази из корпе. Први задатак особе која жели да постане кротитељ јесте да набави змију. Некад се одлазило у шуму, али се данас змије углавном набављају од трговаца. Просечном кротитељу неопходно је седам змија годишње, а најомиљеније су индијска и египатска кобра. Махом се користе отровнице, мада ни питони нису реткост. Држе их затворене у корпама, теглама, кутијама или врећама. Змија, разумљиво, мора да прође дресуру пре изласка пред публику. Они кротитељи који им не ваде зубе за дресуру користе неки тврд предмет помоћу кога змија учи да сваки напад узрокује бол. Северноафрички кротитељи су им због безбедности посматрача зашивали уста остављајући простора само да могу да извлаче и увлаче језик. Пошто је у овим крајевима уврежено веровање да змија отров преноси језиком а не зубима, кротитељ постиже циљ. Међутим, због овога змија брзо умире од глади или заразе уста.
Ако треба, може и у турбану
ештина кроћења змија преноси се с колена на колено. Сви чланови касте сапера били су кротитељи. И данас у Индији и околним државама постоје читава насеља у којима живе само они. Некада је кротитељ змија једини приход имао од милостиње током представе. Данас се баве истеривањем духова, продајом талисмана и накита и извођењем представа на приватним забавама. И даље су задржали положај исцелитеља и врачева, поготово у селима. Баве се справљањем и продајом свих врста напитака који, као, лече све болести, од прехладе до подизања из мртвих. И даље уклањају гмизавце из кућа.
Ипак, све их је мање. Последње процене кажу да је у Индији, која има преко милијарду становника, остало свега око милион људи који се баве овим занимањем. Један од највећих удара био је усвајање закона о заштити дивљих животиња 1972. године. Он строго забрањује трговину змијама и змијским кожама, а казне су строге. Касних деведесетих година прошлог века, под притиском група за заштиту животиња, власти су протерале кротитеље змија из главних туристичких места и великих градова.
Почетком новог века кротитељи су покушали да узврате ударац. Године 2003. велика група окупила се у храму Чарки Дадри у Харијани да би скренула пажњу јавности на свој тежак положај. Влада се оглушила о њихове протесте, али су крајем исте године окупирали скупштину савезне државе Ориса. Од тада влада разматра више предлога како би решила тежак положај кротитеља. Један од њих је да се кротитељима дозволи да на прави начин брину о змијама и уче друге о њима. По другом предлогу кротитељима би се признао положај уличних музичара због музике коју изводе. Међутим, једино што је влада до сада урадила јесте да им дозволи врло ограничен приступ туристичким средиштима земље.
Аутор:
Н. Јоксимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
