IQ – лажни мит?
ВЕЖБОМ ДО
Ново истраживање канадских психолога потврђује да није баш тако једноставно измерити људску интелигенцију...
омисао да је интелигенцију могућно измерити помоћу одређене формуле и доћи до неопозивог броја који би указивао о каквом уму је реч стара је метода. Старија од једног века. Међутим, такво мерење коефицијента интелигенције (IQ) је у потпуности превазиђено– тврде поједини научници. Најновији ударац теорији о коефицијенту интелигенције задали су истраживачи са канадског Онтарио Вестерн универзитета.
Обимно испитивање које су спровели обухватило је више од сто хиљада људи из различитих крајева света. Као што може да се наслути, количник интелигенције мерен је (путем интернета) полагањем устаљених испита. Испоставило се да мерење људске интелигенције полагањем тог једног испита (који се састоји из више тестова) може да наведе на погрешан закључак. Односно, на погрешан пут. Укратко, да је потребно имати у виду читав низ различитих чинилаца како би могло да се говори о истинској интелигенцији одређене особе.
Требало би имати у виду да је поменути испит подразумевао дванаест сазнајних тестова који су испитивали расуђивање, памћење и пажњу учесника. Опширан чланак о овом догађају објављен је у научном часопису „Неурон” (Кембриџ, Масачусетс), листу који се бави питањима из неурологије. Текст су у сажетом облику муњевито пренели бројни научнопопуларни часописи, смело говорећи да је IQ заправо био лажни мит. Додуше, искрено говорећи, митови и не морају нужно бити истинити и тачни!
Мислећи мозгови
Али, подсетимо се најпре шта уопште значи реч интелигенција, односно њен коефицијенат. Настала од латинске речи интеллигентиа, означава урођену способност правилног разумевања ствари у животу и свету, ум, разум, способност схватања и поимања. Укратко, бистрину ума. Као збирна именица, интелигенција указује на људе који имају ту особину. Руски писац Дмитриј Иванович Писарев (1840–1868) дао је овој речи значење надкласне групе „критички настројених, мислећих мозгова”.
Исак Асимов, писац научне фантастике са високим коефицијентом интелигенције
Коефицијенат или количник интелигенције јесте нумерички показатељ степена њене развијености. Мерење интелигенције врши се применом устаљених тестова прилагођених узрасту и популацији, а обично га обављају психолози. Исход теста јесте количник интелигенције (IQ) који се добија дељењем умне старости добијене тестом и календарске старости испитаника. Али, још и пре него што је почела примена оваквих тестова, није постојала сагласност око питања до када се људска интелигенција развија. Док су једни тврдили да се то догађа до петнаесте, односно шеснаесте године живота, други су границу померали на доба између двадесет четврте и двадесет пете године. Поједини научници процењују да се интелигенција развија и после навршене педесете године.
Вратимо се канадском истраживању. Прегледањем тих сто хиљада урађених тестова испоставило се да се разлике које се јављају у вези са спознајним (когнитивним) способностима могу објаснити путем три различита чиниоца: памћена на кратки рок, способност расуђивања и способност вербалног изражавања. Све ујединити у један свеобухватни чинилац – немогуће је. Исход и овог теста, можда најобимнијег до сада, заправо није донео ништа ново. О томе се такође говорило када су истраживане емоционална и духовна (спиритуална) интелигенција, као и многе друге. Дакле, канадски оглед само је још једна потврда сложености овог питања.
Наиме, још после појаве теорије о коефицијенту интелигенције научници су дошли до сазнања да висок IQ не одговара личном успеху појединца у друштву и у области којом се бави. Било је очито да су у игри и други чиниоци, као на пример, способност да сарађујемо с другим људима, да планирамо, истрајемо. Седамдесетих година прошлог века амерички психолог Хауард Гарднер изнео је теорију о вишеструкости интелигенција. Према њему, она је укупност различитих способности.
Разум је свиреп…
Две деценије касније психолог Данијел Големан, професор на неколико угледних америчких универзитета и дугогодишњи сарадник „Њујорк тајмса”, написао је да способност да се пренесу осећања (емоције), свест о сопственом и туђем расположењу, душевном стању, мотивација, саосећање… представљају најважнији пут до личног успеха.
Слика мексичке уметнице Фриде Кало која говори о уму и срцу,
о две Фриде, односно о важности емоционалне интелигенције
о две Фриде, односно о важности емоционалне интелигенције
А ови чиниоци нису били важан део тестова за утврђивање коефицијента интелигенције! Наравно, могла би да уследи расправа о томе шта се сматра највећим личним успехом једног човека. И који је од тих успеха најбољи показатељ интелигенције.
Било како било, без осећајне потпоре, разум губи способност одлучивања – тврдио је Големан указујући да емоције господаре људском судбином. Уосталом, слично је писао и Гете: „Разум је свиреп – срце је боље!” Спиритуална интелигенција о којој је, између осталих, крајем прошлог века на врло популаран начин писао турски научник и писац Мухамед Боздаг, привукла је такође огромну читалачку публику. Многима као да је лакнуло. Можда на испиту приликом запослења неће бити потребно да полажу текст за утврђивање IQ!
Дакле, могло би да се каже да је закључак и тог новог испитивања које стиже из Канаде – да су људске интелигенције многобројне. И да тек њихово садејство пружа могућност човеку да заиста буде интелигентан. Можда и генијалан. Оно што је можда најзанимљивије и најутешније јесте да се све те интелигенције (или бар неке) могу побољшати одређеном вежбом. Јер, људски ум поседује задивљујуће и запањујуће способности – имајмо то у виду. Штета је једино што ми користимо само један његов мали, мајушни део. Односно, како је Гете одавно рекао: „Људском уму не треба постављати никакве границе!” О срцу и да не говоримо.
Тестови показују да је Шерон Стоун једна од најинтелигентнијих глумица
Аутор:
М. О. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре