Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива



 

Може и прасенце од марципана, димничар од порцелана или потковица на довратку, али најважније је да те ноћи буде бучно, весело и са што више пољубаца

лижи се 31. децембар. Нова година. Прославља се свуда у свету. По многима то је највеселија и најлуђа ноћ у којој се испраћа стара и дочекује нова година. Многи верују да је и најзначајнија. Од давнина се новогодишњој ноћи придају посебне моћи. Да би се оне обистиниле, примењују се разни обичаји. Углавном су везани за пуну и разноврсну трпезу. У Шпанији то значи „цомер Ú цонтар” – једи и причај – наравно весело и гласно, до поноћи, али уз храну обавезно треба уживати у грожђу, „увас де суерте”, односно до поноћи ваља појести дванаест зрна грожђа за срећу и здравље наредних дванаест месеци. Кубанци у новогодишњој ноћи такође уживају у воћу. Једу грејпфрут и труде се да последњи, дванаести, поједу тачно у поноћ.



                                                 

У једној славној зимској празничној песми девојка, права претеча данашњих купохоличарки, од Деда Мраза захтева, крзно, аутомобил, јахту, а будући да је била добра као анђео и рудник злата, стан, чекове у чарапи и украсе купљене у драгуљарници код „Тифанија”...


   „Они који не верују у Деда Мраза, не знају шта је лепота ишчекивања”
–такорећи је запретио писац Давид Албахари прошле године читаоцима Забавника, наговарајући их де се препусте ишчекивању. Шта је толико лепо у ишчекивању? Можда – ишчекивање само!? Које је, разуме се, лишено разочарања! А испуњено најлепшим маштаријама и слатком грозницом коју доносе још неиспуњене жеље.


 

Пошто је сваким делом свог бића осећао да је „другачији”, енглески писац и сликарски модел облачио је женску одећу, шминкао се, обојио косу, лакирао нокте... Због тога је добијао увреде, батине, уцене, отказе на послу. Да ли је истрајао у одлуци да следи истину или је постао „нормалан” и почео да лаже?


вентин Крисп рођен је 25. децембра 1908. године у Сатону, у Сарију, под правим именом Денис Прат. Одрастао је као вољено и мажено дете, али је на своја два брата и сестру гледао као на супарнике. Сву љубав родитеља желео је само за себе, па се од малена трудио да буде у средишту пажње. Често је играо и рецитовао, а пошто се радовао аплаузима, у публику је уврстио и своје гувернанте. Међутим, једном је добио прилику да глуми у позоришној представи „Сан летње ноћи”, која се одржавала у школи његовог старијег брата. За улогу виле обукли су га у хаљиницу од зеленог тила и ставили му венац од ружа на главу.  Касније се нејасно сећао да га је један старији глумац држао на колену као „мезимца” и наносио му пудер на лице. Али, тадашње локалне новине објавиле су скандалозну вест: лондонски глумац, који је помагао ђацима у режији, ухапшен је након представе под оптужбом да је
завео једног дечака!

 
          

суморном и шиљастом, старом епископском двору, са чијих зидова капље шалитра мучно је боравити током зимских ноћи. Суседна катедрала је огромна; да би је човек обишао и читав живот био би му мало, а капеле и сакристије тако су замршено испреплетане, да су неке, после читавих векова од како су напуштене, остале готово неистражене. Шта ли ту тражи, вече уочи Божића – намеће се питање – сувоњави архиепископ сам самцијат, док град слави? Како ће победити осећање сете? Сви нађу неку утеху: дечак има воз и дрвеног лутка, сестрица има лутку, мама има своју децу крај себе, болесник нову наду, стари нежења друга на располагању, затвореник глас другог затвореника из оближње ћелије. Шта ће архиепископ?
    Смешио се ревносни дон Валентино, секретар његове екселенције, слушајући људе како тако говоре. Архиепископ има Бога вече уочи Божића! На коленима, сасвим сам усред ледене и пусте катедрале, на први поглед могао би готово да изазове сажаљење, међутим, када би само знали! Сам он уопште није, чак му није ни хладно, нити се осећа напуштеним. Ноћ учи Божића Бог се шири кроз храм, а за архиепископа бродови здања дословце одјекују од њега толико да се врата тешко затварају: и, премда недостају пећи, толико је топло, да се старе беле змије буде у гробовима древних игумана и пењу се кроз отворе у подземљу помаљајући уљудно главе кроз степеништа исповедаоница.

          

Први и на престолу најдуговечнији руски цар већ вековима је омражен. Не само у свету него и у самој Русији. Томе је добрано допринела и чувена слика још чувенијег Иље Рјепина махом темељена на лажима једног папског изасланика...

лика је више него упечатљива и, рекло би се, надомештава океан речи. На платну гласовитог руског сликара Иље Рјепина (1844–1930) приказан је старац избезумљеног погледа у краљевској одори како у наручју држи беживотно тело младића коме се из слепоочнице слива крв. Поред њих лежи палица умрљана крвљу којом је старац очигледно убио младића. На изложби у Санкт Петербургу 1885. године већ славни сликар представио је бројним посетиоцима дело које је назвао „Иван Грозни убија свог сина Ивана, 16. новембар 1581. године”.



... композитор Густав Малер (1860–1911) имао је само шест година када је написао прво музичко дело – посмртни марш


 
                        И ЈЕСТЕ И НИЈЕ





МАЛИ ВЕЛИКИ ПОТРОШАЧ

Занима ме колико енергије за свој рад троши људски мозак?