3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Квентин Крисп
САМ ПРОТИВ
Пошто је сваким делом свог бића осећао да је „другачији”, енглески писац и сликарски модел облачио је женску одећу, шминкао се, обојио косу, лакирао нокте... Због тога је добијао увреде, батине, уцене, отказе на послу. Да ли је истрајао у одлуци да следи истину или је постао „нормалан” и почео да лаже? 
вентин Крисп рођен је 25. децембра 1908. године у Сатону, у Сарију, под правим именом Денис Прат. Одрастао је као вољено и мажено дете, али је на своја два брата и сестру гледао као на супарнике. Сву љубав родитеља желео је само за себе, па се од малена трудио да буде у средишту пажње. Често је играо и рецитовао, а пошто се радовао аплаузима, у публику је уврстио и своје гувернанте. Међутим, једном је добио прилику да глуми у позоришној представи „Сан летње ноћи”, која се одржавала у школи његовог старијег брата. За улогу виле обукли су га у хаљиницу од зеленог тила и ставили му венац од ружа на главу. Касније се нејасно сећао да га је један старији глумац држао на колену као „мезимца” и наносио му пудер на лице. Али, тадашње локалне новине објавиле су скандалозну вест: лондонски глумац, који је помагао ђацима у режији, ухапшен је након представе под оптужбом да је завео једног дечака!Када је кренуо у приватну основну школу Крисп се углавном дружио са девојчицама: пријало му је што су пажљиве и нежне и што разумеју његову бујну машту. С друге стране, сметало му је што се дечаци туку и не допуштају му да у друштву буде „главни”. Због њиховог подсмевања и грубости често је плакао, али утеху је налазио у играма након школе. Када се састајао са другарицама, заједно су претурали по орманима и таванима својих кућа, облачили одећу мајки и бака, а затим замишљали двор, кочије, балове... Међутим, мали Крисп увек је желео да буде принцеза, а не принц!
Судар са животом
После основне школе добио је стипендију за интернат, и до тада је већ научио да своју рањивост не показује јавно. По доласку у ново окружење, које му је личило на „комбинацију затвора и цркве”, присуствовао је шибању једног ђака, па се плашио да предузме неке кораке на љубавном плану. Али, против осећања није могао да се бори. Пошто се заљубљивао у своје професоре, почео је вредно да учи, како би их засенио знањем. Када су га другови називали бубалицом или неким погрдним именом, више није плакао, напротив! Заузео је упадљиво надмени став, који му је од тада до краја живота служио као „оружје и штит”.
Након средње школе уписао је новинарство на универзитету у Лондону, али није дипломирао. Пажњу му је окупирао стварни живот: док је шетао Пикадилијем и авенијом Шефтсбери, први пут је видео трансвестите – мушкарце преодевене у жене. Пошто је открио да се окупљају у кафеу „Црна мачка” у улици Олд Комптон, придружио им се у испијању кафа и разговору. Сазнао је да се многи од њих баве „продајом љубави”, јер ниједан послодавац не жели да их запосли. Како се и сам осећао презреним и одбаченим почео је да дели њихову судбину. Али, након шест месеци одлучио је да устане са дна, бори се за своја права и целом свету каже:
„Ја сам слика и прилика хомосексуалца и тога се не стидим”.
Веровао је да му је живот ''бег преко брисаног простора под тешком паљбом''
Без обзира што је знао да ће га људи обележити као „изопаченог”, у својој двадесет трећој години почео је да излази на улицу нашминкан, са косом обојеном у црвено и капутом огрнутим као плашт. Није желео никог да изазива, већ да своје женствене покрете и глас употпуни изгледом лепе, горде и префињене „жене орхидеје”. Међутим, с обзиром на понашање околине, чинило му се као да је ставио „ратничке боје”! Осим речи „Јеси ли видео ОНО?” и увредљивих добацивања, доживео је да га пролазници гађају парадајзом и камењем, из чиста мира ошамаре или крвнички изгазе по ногама. А баш тих година, када је узео ново име, највише је жудео за љубављу, нежношћу и пажњом.
Хлеб и чоколада
После напуштених студија новинарства, на мајчин наговор уписао је дизајн на уметничкој школи у Хај Вајкомбу. Жалио је што не може да постане балетан, али помирио се са чињеницом да се та тема не сме помињати пред његовим оцем, који је плаћао трошкове. Током 1931. године успео је да трајно пређе у Лондон и да се осамостали. У почетку је живео са једним другом, а када се запослио изнајмио је засебан стан. Иако је соба имала линолеум боје „месног нареска” и гвоздени кревет, осећао је неописиву радост што је стекао лични простор и слободу. По повратку са посла техничког цртача, писао је песме, приче и позоришне комаде или ишао на часове цртања и илустрација на Политехничкој академији. Надао се да ће прославити као писац, глумац и сликар, али све је кренуло по злу...
Пошто је остао без посла, преживљавао је од мале помоћи за незапослене: хранио се слабо и нередовно, а једном се чак и онесвестио од глади. Није кувао, већ је куповао хлеб, пола литре млека и комад црне чоколаде, које је јео лежећи у кревету. На срећу, једна газдарица ресторана почела је пријатељски да се опходи према њему: с времена на време чашћавала га је гомилом хране, уз објашњење да јој се свиђа јер има уметничку душу. Међутим, Крисп је на улици запажао погледе пуне мржње, псовке, увреде, смех... Дешавало се да га непознате особе прате улицом у толиком броју, да је полиција морала да их растерује због ометања саобраћаја.
Када се увече враћао кући бирао је заобилазне путеве, али силеџије су га више пута сустизале, затим хватале, бацале на тротоар и шутирале. Два пута се од батина онесвестио, али нико од пролазника није пришао да му помогне. Запамтио је само једног таксисту који га је пустио у кола и тако спасао сигурног линча. Пошто му је мајка у то време нашла нови посао, са лицем модрим од батина јавио се у штампарију. Послодавац га није питао како је, већ му је упутио опомену због очупаних обрва и налакираних ноктију, и на крају уручио отказ. Он је тада одлучио да постане слободни уметник дизајнер, мада је знао да ће му мања мука да буде смишљање реклама и корица за књиге, а већа уговарање послова, што се и испоставило. Примећивао је да га се неке жене и плаше, што је повезивао са написима у штампи, који су говорили о потреби „истребљивања хомосексуалаца”.
Тадашњи закон предвиђао је седам година затвора за „недолично понашање”, а полиција је упадала на одређене забаве, где је као преступнике хапсила мушкарце одевене у хаљине с перјем и шљокицама. Међутим, Крисп се некако провлачио и истрајавао у одлуци да као „дама” води нормалан друштвени живот: одлазио је у позориште, код пријатељица, на море... Понекад је посећивао и клубове хомосексуалаца, али приметио је да ту није радо виђен гост. Зашто? Сазнао је да му „браћа” замерају што крши неписано правило да се женска одећа може облачити само у четири зида, а не на јавном месту. Када им је рекао да су незахвални, јер у име заједничке слободе подноси жртву, забранили су му долазак у клубове.
Нашминкани војник?
Увођење телефона у стан донело му је право олакшање: сада је могао да уговара послове, а да га нико не гледа као светско чудо. За издавачку кућу Бленфорд Прес радио је корице за књиге и рекламе, а написао је и једну књигу о уређивању излога. Пошто је дао оглас за часове степовања, обучавао је једну ученицу, иако је и сам вапио за учитељем. Иначе, телефон му је често звонио и мада је претпостављао да ће с друге стране чути простаклуке непознатих особа, јављао се речима: „Да, господе!” Говорио је да је спреман за дан страшног суда и да се не боји, јер ни најгорем непријатељу не би пожелео вечни живот.
Када је избио Други светски рат, надао се да ће га регрутовати, јер се суочио са до тада највећим таласом сиромаштва. Знао је да га у војсци чека осигурана храна, а овако је морао да позајмљује новац од пријатеља и тоне у дугове. Али, чим се са својом црвеном косом, налакираним ноктима и почупаним обрвама појавио пред члановима комисије, изазвао је запрепашћење! Пошто је приметио дошаптавање, отворено је рекао да је хомосексуалац, а затим је добио потврду да „пати од сексуалне перверзије”, чиме је ослобођен војне обавезе.
Како није налазио посао, безнадежан положај натерао га је да први пут у животу помисли на самоубиство! Спас је стигао неочекивано: лондонски сликар Клифорд Хол позвао га је да му позира за три портрета, уз новчану надокнаду. Ускоро је почео да ради за филмску индустрију, где је сликао титлове и шпице за документарне филмове и помагао сценографу. Међутим, када је чуо да уметничке школе траже моделе за позирање, није желео да пропусти прилику. Пошто се показао као поуздан, редовно су га звали на часове пуних шест година.
Док је радио као модел удварало му се неколико девојака: једна му је писала песме, друга га је звала да заједно сликају, трећа му је пољубила руку. Шта је друго могао да им каже, осим истину?
Када је упознао једног модела, сазнао је да се особе сличне њему састају у кафеу у улици Шарлот. Зближени ратним приликама, једни уз друге седели су глумци, провалници, песници, проститутке, рачуновође...
Кафе су од милоште звали „Рупа” и некада данима из њега нису излазили. Због власникове великодушности добијали су храну на вересију, а ту су могли да купе и разне ствари са црне берзе. Крисп је постао редован гост: када би спазио неког ко му се допада, изводио је „целовечерњи водвиљски наступ”. Иако је већина друштва пила, он није користио алкохол, уз објашњење да је „опијен сопственим постојањем”. Забава је трајала све док полиција након извесног времена није затворила овај кафе.
Криспу се учинило да су људи у ратно време постали љубазнији: разговарали су са њим, поклањали му одећу и обућу. Рецимо, једна жена му је дала црне чизмице на пертлање са штиклом, о којима је годинама маштао. Без обзира што их је једва обуо и што је при сваком кораку трпео ужасне болове, није се жалио – обожавао је мала стопала! Нажалост, ускоро је на својој кожи осетио да површна љубазност суграђана траје само током дана, чим би пао мрак насиље се настављало.
Најстарији тинејџер на свету
У послератним годинама наставио је да ради разне дизајнерске послове, али није одустајао од сна да постане писац. Успео је да изда књигу својих стихова, а Мервин Пик (који је нацртао Керолову „Алису у земљи чуда”) урадио му је илустрације. И чувени фотограф Енгас Мекбин, који је снимио фотографију за први албум „Битлса”, позвао га је да му позира. Дивних десетак фотографија које је добио на поклон, Крисп је чувао са поносом. Чим је прикупио малу уштеђевину, одлучио је да годину дана не ради и посвети се писању романа. Међутим, на крају се показало да не може да нађе издавача који би хтео да му откупи рукопис. Тек када је написао духовиту и дирљиву аутобиографију „Разголићени државни службеник” (1968) добио је признање и надимак „Оскар Вајлд двадесетог века”. И хапшење због „подстрекивања неморалних делатности” које је доживео, давало му је сличност са славним писцем. Уместо адвоката одбране, на суђење је позвао пријатеље који су посведочили да је различит од већине, али частан човек. Иначе, он је своје љубавне везе углавном крио, све док није почео да живи са драганом кога је звао „Трокрилни орман”. Због њега је чак почео да ради и „ропске” кућне послове, које је највише мрзео, попут кувања и чишћења. Ипак, осећао је да то није велика, права љубав о којој је одувек маштао, већ више „спорт и разонода”.
Од своје четрдесете године бојио се у плаво: желео је да изгледа млађе, али и да што више личи на своје омиљене глумице Грету Гарбо и Марлен Дитрих. Редовно је одлазио у биоскоп како би што боље упамтио њихов говор, ход и понашање, а затим улогу „божанствене жене” одиграо у стварном животу. „Одају заборава” посећивао је најмање једном недељно ( некад и три пута дневно), уз образложење да је и најлошији филм бољи од његовог живота. Јер, године су му донеле нове невоље: сада су га на улици остављали на миру, али је у четири зида трпео злостављање. Млађи „пријатељи” су га кињили, узимали му новац, тражили „позајмице”, поткрадали га.
Иако се плашио старости, показало се да му је она донела доста лепих ствари. Након што је Денис Мичел снимио документарни филм о њему, књига „Разголићени државни службеник” је екранизована, са Џоном Хартом у главној улози. Крисп је тада доживео славу и добио прилику да свој шоу, који је завршавао разговором са публиком, изводи широм земље. Након гостовања у Њујорку, одлучио је 1981. године да се тамо и пресели. После пет година посетио га је чувени Стинг, који је на основу његове животне приче написао песму „Englishman in New York”, а затим му понудио учествовање у споту. Публика је могла да чује поруку: „Буди оно што јеси, без обзира шта други кажу.” Осим тога, „Енглез у Њујорку” опробао се и као глумац у неколико филмова, рецимо у „Орланду”, рађеном по роману Вирџиније Вулф, где је играо Елизабету I .
У позним годинама Крисп је запажао колико се време променило од његове младости: сада је особље кафеа избацивало појединце који су му се подсмевали, мода је постала „унисекс” – иста за жене и мушкарце. На улици је виђао младиће који су носили дугу или обојену косу, одећу јарких боја, накит... Међутим, у њиховом друштву осећао се као „древна рушевина” и „најстарији тинејџер на свету”. Умро је 21. новембра 1999. године у Манчестеру, у Енглеској, са мислима да му је „зла коб”
претворила живот у бег „преко брисаног простора под тешком паљбом”. А да није доживео закаснели успех, као опомена свету остале би последње речи из његове аутобиографије:„Тетурам се ка гробу збуњен, повређен и гладан...”
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
