3320 25. 9. 2015.
На клацкалици историје
КО ЈЕ ОКЛЕВЕТАО
Први и на престолу најдуговечнији руски цар већ вековима је омражен. Не само у свету него и у самој Русији. Томе је добрано допринела и чувена слика још чувенијег Иље Рјепина махом темељена на лажима једног папског изасланика...
лика је више него упечатљива и, рекло би се, надомештава океан речи. На платну гласовитог руског сликара Иље Рјепина (1844–1930) приказан је старац избезумљеног погледа у краљевској одори како у наручју држи беживотно тело младића коме се из слепоочнице слива крв. Поред њих лежи палица умрљана крвљу којом је старац очигледно убио младића. На изложби у Санкт Петербургу 1885. године већ славни сликар представио је бројним посетиоцима дело које је назвао „Иван Грозни убија свог сина Ивана, 16. новембар 1581. године”. Шапућући од узбуђења пред готово нестварним призором, задивљени посетиоци гурали су се око овог великог уља на платну. Сликар је, разумљиво, био пун себе док су присутни имали прилику да три столећа после реченог догађаја готово уживо виде слику приче која се настанила у памћењу генерација њихових предака. Уз то, Рјепин је већ био познат, и признат, као сликар који је подробно проучавао историјске изворе сваки пут кад би се латио рада на неком платну. Дакле, ево још једне потврде да је цар властитим рукама убио свог сина и престолонаследника.
Међутим, усхићење присутних није потрајало. Врховни прокуратор (старешина) Светог синода и чувени руски државник и мислилац Константин Петрович Победоносцев (1827–1907) пришао је чкиљећи платну, окренуо се и, не скривајући срџбу, одмах напустио изложбу.
Тровање на све стране
Овом причом недавно се на Радију „Глас Русије” бавила Љубов Царевска, уз тврдњу да је на платну Иље Рјепина овековечено једно од најукорењенијих историјских кривотворења о Русији. И не само то. По њој, један од ретких који су нешто учинили против овог успешног производа европске пропаганде из 16. века о „варварској Русији која угрожава Европу” био је главом и брковима сам – Јосиф Висарионович Стаљин, много векова касније. Али да прво видимо шта је то толико разбеснело Победоносцева.
По Царевској, један од тада најуважаванијих личности Русије био је љут не само што је руски цар представљен као убица, него још више што је овако отворено, и то од угледног домаћег уметника, изврнута историја, онако како је то одговарало непријатељима Русије. Не оклевајући, одмах је упутио писмо императору Александру III (владао од 1881. до 1894. године) у коме је излио сав свој бес написавши „ова слика не може да се сматра историјском, пошто је сцена која је на њој приказана (...) сасвим измишљена”. Није нимало случајно што је убрзо после тога назив слике измењен: уклоњен је датум како се сцена, је л' те, не би везивала за историјски догађај. Оно у шта је већ тада Победоносцев био уверен касније су потврдили и историчари – Иван Грозни није убио сина у наступу беса, како се веровала и тврдило столећима. По њима, царевић Иван је отрован, и не само он. Научници су зато 1963. године отворили гробнице оца и сина, цара и царевића, у Архангелском сабору у московском Кремљу и открили присуство високе концентрације олова у њиховим костима. Био је то још један доказ у прилог тврдњи све гласнијих историчара да први руски цар, Иван IV Васиљевич Грозни, није убио свог сина, престолонаследника. И да су обојица, по свој прилици, отрована. Ништа чудно, ако се зна да су постојале основане сумње и да му је мајка Јелена Глинска, која је владала после смрти његовог оца Василија III, великог кнеза Москве, отрована после само четири године регенства. Верује се да је од отрова страдала и његова обожавана жена Анастасија (1560), али и глувонеми брат Јурај, исте године. Завера до завере, смрт на смрт, живот о концу...
Окрутна намера
По многима, посебно оним који у историји вреднују искључиво документована остварења, Иван Грозни био је један он најзначајнијих монарха у повести Русије. Рођен 1530. године, владао је педесет једно лето (дуже од свих владара), с обзиром да је престо великог московског кнеза наследио после очеве смрти, са само три године. После изненадне смрти мајке, која је владала у његово име, продубила су се стара ривалства бојара (племића) који су се трудили да направе своја мала лична царства. Време потпуног безвлашћа завршено је 1547. године, када је Иван крунисан за цара, првог у дугој историји Русије.
СВЕТИ САВА КАО УЗОР
Наш историчар Дејан Танић бавио се генеолошким пореклом цара Ивана Грозног и утврдио да је први руски цар има српске претке по такозваној трострукој линији. По мушкој линији, „баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана”. А „посредно преко Немањића, Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћи Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата Стефана Немањића Првовенчаног”. Његова баба по мајци била је Српкиња Ана Јакшић „кћи војводе Стефана Јакшића, који се налазио у служби мађарског краља Матије Корвина, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице”.У овој рођачкој причици неспорно је значајна улога управо његове бабе по мајци Ане Јакшић Глински. Она је на руски двор, а преко њега и у читаво царство, унела култ светог Саве кога је цар Иван Грозни узео за лични узор. А колико је био развијен култ српских светитеља на руском двору сведочи и податак да су по налогу Ивана Грозног у Архангелском сабору московског Кремља, његовој задужбини, живописана четири лика која не припадају кругу руских владара. Поред византијског цара Михаила VIII Палеолога, приказани су Симеон-Стефан Немања, свети Сава и кнез Лазар.
Д. Л.
----------------------------------------
Одмах у почетку његове владавине приметан је напредак Русије: Москва је постала државно и црквено средиште, реорганизована је војска, побољшан административни и законодавни систем у држави, основане локалне самоуправе, покренуте прве штампарије, наређена изградња преко сто цркава, забрањена употреба алкохола (осим за празнике). Врхунац је био раздобље између 1550. и 1560. године, кад је освојен Казањ (у ту част на московском Црвеном тргу подигнут је и велелепни Храм Василија Блаженог) из којег су Татари често упадали на руску територију, пљачкали је и пустошили. Освојен је и Астрахањски канат, чиме су осигуране источне и јужне границе московске државе, што је омогућило Русима да припоје богато земљиште иза реке Волге, у области централног Урала и Сибира.
Извесно је да је Иван Грозни био и један од најобразованијих људи свога времена, да је имао одлично памћење, али и да је компоновао музику. С обзиром на то да је био истински верник, до детаља је познавао правила црквене службе и сам је написао неке црквене химне. Ваља још додати да је за време његове владавине број становника Русије увећан за готово половину а да је у доба цара Петра I (владао од 1682. до 1725. године) смањен за невероватних четрдесет одсто. Иван је остао Грозни, тиранин, а уз име Петра I увек иде одредница Велики, добротвор.
Како је дошло до тога? Ко је и због чега одлучио да створи и рашири причу о злом, грозном цару? Посебно што тешко да Иван IV Грозни може да се сматра најокрутнијим владарем свог времена. Поуздано је да је на основу казни које је прописао за одређена (не)дела на смрт осуђено четири-пет хиљада људи, али се такође зна да су се тада у Европи дешавала још грозније ствари. Рецимо, 1572. године у Француској је током познатог покоља на Вартоломејску ноћ само у Паризу побијено две хиљаде протестаната, док их је за свега две седмице страдало тридесет хиљада. У Енглеској прве половине 16. века обешено је седамдесет хиљада људи само због оптужби за „скитњу”, тврди Љубов Царевска и додаје да је мит о „крвожедном и свирепом владару Московије” измишљен с одређеном намером.За све су, по свој прилици, заслужни језуита и папин изасланик Антонио Посевино (1533–1611), по Љубови Царевој, царев заклети непријатељ, и немачки агент Хајнрих фон Штаден. Папин гласоноша приспео је у Москву 1581. како би посредовао у разговорима руског цара и пољског краља који је напао Русију и заузео неколико градова. Посевино је био убеђен да ће успети да искористи неповољан спољнополитички положај Русије у том тренутку и наговори цара да, за противуслугу, цркву потчини Риму. Није успео и покренуо је причу, измишљену, која се и данас врти.
Стаљиново да и не
Тај свирепи грозни цар такав је да је у наступу беса убио сина, и то после свађе с његовом трудном женом, испотиха је тврдио Посевино, настављао Фон Штаден а прихватили бројни цареви домаћи непријатељи. По Љубови Царевој, та верзија прича није свуда наишла на плодно тле, те су језуита и обавештајац смислили нову, сада да је отац убио сина јер је престолонаследник био на челу опозиције, односно развлашћених бојара који су ковали заверу да цару дођу главе.
Клеветању првог руског цара, посебно у домаћој јавности, понајвећма је допринео угледни историчар Николај Карамазин (1766-1826). Човек горљиво окренут Западу успео је да целу (измишљену) причу смести у уважене уџбенике историје на које се ослањао (не) дужни Иља Рјепин. И ето слике-историје у санктпетербушкој Третјаковској галерији, ето ликовног оправдања давном догађају у којој је у главној улози један „луди цар земље варвара”.
Занимљиво је да је један такође омражени владар Русије снагом беспоговорне моћи допринео да се заустави - бар закратко, док савремени историчари нису ствар узели у своје руке – вековна хајка на лик и дело Ивана Грозног. Реч је о Јосифу Висарионовичу Џугашвилију Стаљину који је Совјетским Савезом владао од 1922. до 1953. године. Наиме, он је већ славном филмском редитељу Сергеју Ејзенштајну (1898 – 1948) наредио да сними филм о цару Ивану Грозном и овај је то учинио ратне 1944. године. Први део дочекан је с одобравањем и наградама, али је други – у коме први руски цар није приказан као херој већ као параноични тиранин – забрањен и публика га је видела тек 1958, пет година након Стаљинове смрти.
Овако је сликар К. В. Лебедев видео тренутак када руски цар моли свештеника да га замонаше
Чини се да данас, много векова касније, први руски цар лагано и трпељиво успева да се ослободи натруна историјских смицалица.
* * *
За крај ове причице није згорег подсетити се речи Џером Хорсија, Енглеза који је једно време боравио на руском двору:
„Да цар Иван није владао чврстом руком, не би преживео. Против њега су се стално ковале завере, али он их је откривао, једну за другом...”.
Ваља рећи и да је Иван Грозни основао „опричнике”, посебну на злу гласу јединицу која је имала задатак да без милости уништава сваки могући отпор његовој владавини. Иначе, њихови симболи били су врло илустративни, метла и псећа глава.
Као да је био свестан како ће проћи на ваги историје, Ивану Грозном се приписује и ове речи:
„Чекао сам да неко дође и тугује са мном, али нико није дошао да ме утеши. Злом су ми узвратили добро, и мржњом за љубав...”
Аутор:
Припремио Петар Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
