3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Дино Буцати
БОЖИЋНА
суморном и шиљастом, старом епископском двору, са чијих зидова капље шалитра мучно је боравити током зимских ноћи. Суседна катедрала је огромна; да би је човек обишао и читав живот био би му мало, а капеле и сакристије тако су замршено испреплетане, да су неке, после читавих векова од како су напуштене, остале готово неистражене. Шта ли ту тражи, вече уочи Божића – намеће се питање – сувоњави архиепископ сам самцијат, док град слави? Како ће победити осећање сете? Сви нађу неку утеху: дечак има воз и дрвеног лутка, сестрица има лутку, мама има своју децу крај себе, болесник нову наду, стари нежења друга на располагању, затвореник глас другог затвореника из оближње ћелије. Шта ће архиепископ?
Смешио се ревносни дон Валентино, секретар његове екселенције, слушајући људе како тако говоре. Архиепископ има Бога вече уочи Божића! На коленима, сасвим сам усред ледене и пусте катедрале, на први поглед могао би готово да изазове сажаљење, међутим, када би само знали! Сам он уопште није, чак му није ни хладно, нити се осећа напуштеним. Ноћ учи Божића Бог се шири кроз храм, а за архиепископа бродови здања дословце одјекују од њега толико да се врата тешко затварају: и, премда недостају пећи, толико је топло, да се старе беле змије буде у гробовима древних игумана и пењу се кроз отворе у подземљу помаљајући уљудно главе кроз степеништа исповедаоница.И тако, те вечери у катедрали Бог се преливао. Премда је знао да се то њега није тицало, дон Валентино се задржавао сувише радо и дуго на располагању да би присуствовао епископовој молитви. Ма какве јелке, ћурке и пенушава вина! Ово, је било Божићно вече. Онда се у усред таквих мисли огласи куцање на вратима.
„Ко то куца на врата катедрале”, упитао се дон Валентино „баш на Божићно вече? Зар се нису довољно молили? Каква их је то жудња обузела?”
Иако је то промрмљао себи у браду, оде да отвори и са ударом ветра у цркву упаде неки јадник у крпама.
„Колико само Бога овде има!” узвикну, смешећи се и гледајући наоколо. „Каква лепота! Осећа се и споља. Монсињоре, да ли бисте ми допустили да останем на кратко? Замислите, ово је Божићно вече.”
„То је вече његове екселенције епископа”, одговори свештеник. „Простор му је потребан за неколико сати. Његова екселенција већ живи животом свеца, не очекујеш ваљда да се сада лиши и Бога? Осим тога, ја никада нисам био монсињор.”
„Зар ни малчице, свештениче? Толико има места! Његова екселенција не би чак ни приметио!”
„Рекао сам ти да не долази у обзир... Можеш да идеш... Катедрала је затворена за јавност!”, и изведе јадничка дајући му новчић од пет пара.
Али, чим несрећник изађе из цркве, у том истом часу – Бог нестаде. Запрепашћен, дон Валентино гледао је наоколо, проучавајући мрачне зидове: ни горе није било Бога. Величанствена поворка колона, статуа, балдахина, олтара, катафалака, свећњака, драперија, обично тако тајанствена и моћна, постала је одједном негостољубива и чудна. А за неколико часова архиепископ је требало да сиђе.
С узнемирењем у срцу, дон Валентино притвори једна од спољних врата, те погледа према тргу. Ништа. И напољу, иако је био Божић, ни трага од Бога. Са хиљада осветљених прозора допирали су одјеци смеха, крцкање поломљених чаша, музике, па чак и псовке. Нису се чула звона, нису се чуле песме.
он Валентино изађе у ноћ, крену градским улицама, кроз буку разузданих прослава. Међутим, он је знао тачну адресу где иде. Када је ушао у кућу, пријатељска породица баш је приступала столу. Сви су се међусобно љубазно гледали, а око њих било је тек мало Бога.„Срећан Божић свештениче”, рече отац породице. „Да ли бисте нам се придружили?”
„Журим се пријатељи”, одговори он. „Због моје немарности, Бог је напустио катедралу, а његова екселенција ускоро долази да се помоли. Зар не бисте могли да ми дате вашег Бога? Ви сте и овако у друштву, свакако вам није ни потребан.”
„Драги дон Валентино”, започе отац породице, „Ви заборављате, рекао бих, да је Божић. Зар би баш данас моја деца требало да се лише Бога? Баш ме чуди с Ваше стране, дон Валентино.”
И у истом трену док је човек изговарао ове речи, тако је и Бог измакао кроз прозор; весели осмеси спласнуше, а печени петао као да се претвори у песак међу зубима.
Онда опет напоље, у ноћ, опустелим улицама. Ишао је и ишао дон Валентино те га напослетку поново угледа. Дошао је до градских зидина и пред њим се пружао у мраку, осветљавајући помало поља под снегом. Изнад ливада и редова дудова таласао се Бог, као да ишчекује. Дон Валентино паде на колена.
„Али шта то радите, свештениче?”, упита га неки сељанин. „Хоћете да навучете какву болештину по овако хладном времену?”
„Погледај тамо напред синко. Зар не видиш?”
Сељанин погледа без изненађења. „То је наше. Сваког Божића долази да нам благосиља земљу.”
„Слушај”, рече свештеник, „зар не би могао да ми га даш бар мало? У граду смо остали потпуно без Бога, чак су и цркве празне. Остави ми га малецко, тек толико да би епископ могао да има какав такав Божић.”
„Ма да Вам тако нешто и не пада на памет, драги мој свештениче! Ко зна какве сте одвратне грехе учинили тамо у вашем граду. Кривица је ваша. Снађите се.”
„Да, грех је, свакако. Али, ко не греши? Међутим, ти си у прилици да спасеш многобројне душе синко, само када би пристао.”
„Довољно ми је да сачувам сопствену!”, исцери се сељанин и у часу док је то изговарао, Бог се подиже са његових њива и нестаде у мраку.
де још даље, у потрагу. Чинило се да је Бога било могућно наћи све ређе и ређе, те свако ко га је имало поседовао није желео да га препусти (али би у самом чину одбијања Бог нестајао и одлазио даље).Ето дакле дон Валентина на крају једног широког вресишта, а тамо напред, управо на хоризонту, љупко је сијао Бог као какав дугуљасти облак. Свештеник се баци на колена у снег:
„Сачекај ме, о, Господе!”, молио је. „Мојом кривицом епископ је остао сам. А вечерас је Божић!”
Ноге су му биле ледене, али он пође кроз маглу; упадао је у блато до колена, рушећи се. Колико је још могао да издржи?
ве док није зачуо хор како се ганутљиво простире кроз ваздух. Били су то гласови анђела; зрак светлости пробијао се кроз маглу. Он отвори дрвена вратанца; водила су у огромну цркву у чијој се средини, под светлошћу малобројних свећа, молио неки свештеник. Црква је била препуна раја.„Брате”, промрмља дон Валентино на граници снага, сав у иглицама од иња „смилуј се на мене. Због моје кривице епископ је остао сам, а потребан му је Бог. Дај ми га мало, преклињем те.”
Полако, ка њему се окрену онај који се молио. А дон Валентино, препознавши га, постаде још блеђи, уколико је то уопште било могућно.
„Срећан Божић теби, дон Валентино!”, узвикну епископ прилазећи му сав уоквирен Богом. „Благословен био, младићу! Али где си то забасао? Може ли се знати шта си то тражио напољу по овако леденој ноћи?”
Аутор:
С италијанског превела Мирјана Огњановић
Илустровао:
Славко Крунић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
