Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива



„Мала црна књига холивудских тајних дијета”, бестселер који говори о људској сујети и о томе на шта су све спремне филмске звезде само да одрже витку линију


колико сте гледали доделу „Оскара”, награде Америчке академије за филм, ове или прошле године, или пак неку другу филмску или модну приредбу, свакако вам је пало у очи да су филмске глумице врло мршаве. Најблаже речено. Можда је то само мода, а можда их на крајње витку линију наводе продуценти? Тешко је закључити. Сва је прилика да мисле да су тако мршаве – неодољиве.    


    
„Да би писао, тај који пише, мора да воли, а да би волео, мора да схвати”, поручио је са страница романа „Мој пас Глупи”, уметник који је други пут постао славан када је његову књигу прочитао Чарлс Буковски

ивот је тако неправедан. Док твоја деца постају све већа, ти постајеш све мањи и не можеш више чак ни да их премлатиш...” – написао је амерички романописац и холивудски сценариста Џон Фанте (1909–1983). Већ ова реченица из постхумно објављеног романа „Мој пас Глупи” довољна је да дочара Фантеов свет и искрено-горко-слатко-сентимантално расположење које је доносила његова проза. А тај свет могао би да се опише и на следећи начин: Џон Фанте био је најомиљенији писац Чарлса Буковског! Уколико не знате ко је био Чарлс Буковски, онда је опис неупотребљив. Стога почнимо – од почетка.
  
„Мој отац био је веома срећан када сам се родио. Толико је био срећан, да се напио и наставио да пијанчи читаву следећу недељу. И тако, он последњу двадесет једну годину наставља да прославља мој долазак на свет”.


                 

На врхунцу развоја краљевство Ашанти било је толико моћно да је успевало да се супротстави и моћној британској круни


Небеска столица, симбол краљевства Ашанти, направљена од злата, висока четрдесет шест центиметара, наводно се чува на скровитом месту познатом само краљу и неколицини његових најближих сарадника. Ова на слици једна је од копија, која се чува у Народном музеју у Акри, главном граду Гане.


            

ајка не верује да су ме ухапсили због крађе карбида. Трудим се и трудим да јој докажем, али никако да ми поверује. Не вреди разговарати с њом.
Овако је то било. Ја и Дибер ухапшени смо у недељу, одмах после службе божје. Имали смо папирне кесе. Отишли смо иза Компаније за снабдевање рудника државе Колорадо. Сакрили смо се у високој трави поред пута. Нико није гледао, па сам бацио циглу у прозор на задњој страни зграде. Стравично је пукло, баш као кад цигла тресне у прозор. Ја и Дибер смо се прилично препали. Али нико се није појавио.

 



Новосађани су били очарани приказивањем првих филмова, али су се највише радовали кад су себе и своје суграђане могли да виде на платну...


рва биоскопска представа у Новом Саду одржана је у јесен 1896. године, у Дунђерсковом позоришту. У наредним годинама пројекције су се повремено одржавале у позоришту и у хотелима, па „Застава” из 1899. пише: „Данас у недељу биће прва представа са киноматографом уз електрично осветљење у дворани хотела ’Царица Јелисавета’. Исто нас уверавају, овај кинематограф је изнад и мало већи од лањскога који смо имали прилике видети.”



... пре 1850. године лоптице за голф прављене су од коже и биле пуњене перјем

... трећу годину брака Енглези називају „кожна годишњица”



                     ЈЕЖИМ СЕ ОД ЈЕЖА