Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Снови и јава Џона Фантеа


ПИСАЦ КОЈИ СЕ НИЈЕ ПЛАШИО


    
„Да би писао, тај који пише, мора да воли, а да би волео, мора да схвати”, поручио је са страница романа „Мој пас Глупи”, уметник који је други пут постао славан када је његову књигу прочитао Чарлс Буковски

ивот је тако неправедан. Док твоја деца постају све већа, ти постајеш све мањи и не можеш више чак ни да их премлатиш...” – написао је амерички романописац и холивудски сценариста Џон Фанте (1909–1983). Већ ова реченица из постхумно објављеног романа „Мој пас Глупи” довољна је да дочара Фантеов свет и искрено-горко-слатко-сентимантално расположење које је доносила његова проза. А тај свет могао би да се опише и на следећи начин: Џон Фанте био је најомиљенији писац Чарлса Буковског! Уколико не знате ко је био Чарлс Буковски, онда је опис неупотребљив. Стога почнимо – од почетка.
  
„Мој отац био је веома срећан када сам се родио. Толико је био срећан, да се напио и наставио да пијанчи читаву следећу недељу. И тако, он последњу двадесет једну годину наставља да прославља мој долазак на свет”.

           

   Као неку врсту описа детињства и
ране младости, писмо у којем су стајале и три наведене реченице, Џон Фанте послао је свом омиљеном писцу и уреднику Хенрију Луису Менкену. У коверти је била и приповетка, као и молба да ту причу објави. Менкен је заиста и објавио причу двадесетједногодишњег Фантеа и он је, упркос многобројним тешкоћама, до краја живота остао уверен да је писање књига његов једини истински позив. У томе је био успешан, премда је највеће књижевне похвале и признања примио тек пошто је напустио овај свет.

                                              За душу и за паре

   За многе још неоткривени писац, Фанте данас важи за једног од најбољих америчких прозаиста 20. века. Овај закључак вероватно би га изненадио. А можда је и та прва прича, објављена у часопису „American Mercury”, била довољна за њега, будући да је п
редстављала судбоносни преокрет, тренутак када је тврдоглаво одлучио да пише? Писао је без обзира на то да ли ће се некоме допасти оно што је написао, али очајавајући што то није оно једино чиме се бави. Јер, за живот је зарађивао пишући нешто сасвим друго. Сценарија за филмове који му се нису свиђали. Управо у роману који је остао у његовој заоставштини и био нека врста породичне исповести, Џон Фанте је написао о својој деци, али и свом делу:
  
„Доминик је жртвовао себе пред олтаром Кети Ден, а сад се Џејни посветио сакатој деци. Колико је то другачије од њиховог оца који је писао ништавна сценарија за хиљаду пет стотина долара недељно (кад има посла). Није ни чудо што сам разумевао моје псе, а не и моју децу.   Није ни чудо што нисам више могао да окончам ниједан роман. Да би писао, тај који пише мора да воли, а да би волео, мора да схвати. Никада нећу поново писати док не схватим Џејмија и Доминика и Денија и Тину, а када схватим и заволим их, волећу читаво човечанство. Мој груби поглед на свет ублажиће лепота која ме окружује и то ће клизнути на папир глатко као електрицитет кроз моје прсте, право на папир.”

                 

   Џон Фанте рођен је пре нешто више од сто година, 8. априла 1909. године. Његов отац, Никола био је пијаница, досељеник из Италије, а мајка, Мери Каполунго, такође италијанског порекла, врло стидљива и религиозна жена – стално у бризи
за својим синовима. Били су врло сиромашни. Успомене из детињства Џон Фанте касније је описао у збирци прича „Даго Ред” из 1940. године.
   Када је навршио двадесет година било му је јасно како не може више да живи са породицом (премда је са мајком размењивао дуга и нежна писма), Џон је напустио Колорадо и преселио се у Лос Анђелес. Претходно је окончао и школовање на Универзит
ету Колорада. Мајка и браћа такође су кренули у Калифорнију и настанили се у Роузвилу. Џон, као најстарији син, издржавао их је радећи разне послове, али с једном намером: да једног дана ипак постане писац. Биле су то године тешке економске кризе. Будући књижевник радио је по хотелима, на доковима, у фабрикама за прераду рибе...

                 

   То раздобље овековечио је касније у роману „Пут за Лос Анђелес”. Тражећи достојнији посао и захваљујући подршци Хенрија Луиса Менкена, Фанте је ус
пео да се запосли као писац сценарија у Холивуду. Иако ни тај посао није нимало волео, омогућавао му је пристојан живот.

                                               Чекај, Бандини!

   Његове приче објављиване у часописима, привукле су пажњу чувеног издавача „Алфреда Кнопфа” који му је унапред платио да за њега напише роман. Нажалост, када је ро
ман завршен, Кнопф је грубо одбацио рукопис. И то две различите верзије! Срећом, Џона то није обесхрабрило, вероватно због чињенице што је у исто време написао два сценарија за „Метро Голдвин Мејер”, за шта му је понуђена огроман новац.
   Средином тридесетих година прошлог века радио је за филмски студио браће Ворнер, за плату. Истовремен
о је довршио роман „Пут за Лос Анђелес” који ће бити објављен тек педесет година касније. Роман „Упитај прах”, први део саге о Артуру Бандинију, свом алтер егу, написао је 1936. године.
   „Корачаш тако Бункер хилом, претиш песницом ка небу и ја знам шта ти мислиш, Бандини. Пред тобом су мисли твога оца, бич по твојим леђима, ватра у твојој лобањи, да ни за шта ниси крив. Тако ти мислиш јер си рођен у беди, син бедних паора, због
беде си побегао из свог Колорада, због беде базаш клоакама Лос Анђелеса, све у нади да ћеш написати књигу и обогатити се, јер те они који су те мрзели тамо у Колораду неће мрзети ако напишеш књигу. Ти си кукавица Бандини, издајица своје душе, слабашан лажов пред твојим уплаканим Христом. Ето зашто пишеш, ето зашто би било боље да си мртав.” (цитат из романа „Упитај прах”).
   Фанте је 1937. године упознао Џојс
Смарт, младу песникињу која је после окончаних студија на угледном Универзитету Стенфорд радила као издавач у Сан Франциску. Венчали су се убрзо. Подршка госпође Фанте била је кључна за потоњи пишчев живот. Џојс је увек била уз њега и децу, без обзира што је значајан део времена Џон проводио по баровима опијајући се, за коцкарским столом, или на голф теренима. Исте године када се оженио, објављен је други наставак романа о доживљајима Артура Бандинија – „Чекај до пролећа, Бандини”. Наставио је да пише сенарија, али и приче. Године 1940. објавио је збирку „Даго Ред”. Пет деценија доцније, месту Сант Арнезио поред Салерна у Италији, страсни поклоник прозе Џона Фантеа отворио је бар „Даго Ред”. Осим Фантеовог лика који краси улаз у ресторан, ту се могу наћи и сва његова дела преведена на италијански језик.
   Кад му се родио први син, Ник, 1942. године, Фанте је већ био познати писац филмских сценарија. Нажалост, све више се одавао пићу. Чак и онда када је рођен његов други син, Ден. Према речима Џојс Фанте, Џонови главни пороци били су коцкање и голф, што му је током четрдесетих година прошлог века одузело највише новца али и времена. Коцкао се у велике улоге, често у друштву писца Вилијама Саројана.
   Своју за живота најуспешнију књиг
у, „Пуна живота” посвећену супрузи, написао је 1950. године, а према њој је касније снимљен истоимени филм.   После рођења четвртог детета, Џемса Фантеа, 1951. године, Џон се изненада смирио. Вратио се породици и престао да пијанчи. Нажалост 1955. године открио је да је тешко оболео од дијабетеса. Болест је муњевито напредовала.

                                                   То је било то...


   Неко време Фанте је боравио у Напуљу, Паризу и у Риму где је за свог продуцента Дина де Лаурентиса писао филмска сценарија. По повратку у Малибу, где је породици купио пространу кућу, наставио је да се бави послом који је највише волео – писањем романа. Дијебетес је остављао све страшније и страшније последице... Одсекли су му најпре једну, па другу ногу. Изгубивши потпуно вид, наставио је да диктира прозу својој Џојс која је све бележила, а затим прекуцавала.
    Онда је 1980. године Чарлс Буковски случајно нашао и прочитао роман „Упитај прах”... Свом издавачу Џону Мартину послао је књигу насталу четрдесет четири године раније уз следеће речи:
  
„Једнога дана нашао сам неку књигу, отворио је и то је било то. Стајао сам и читао. Понео сам књигу до стола. Редови су глатко клизили страницама као плима. Свака реченица имала је сопствену снагу. Та стварност сваке реченице давала је страници живот као да је нешто урезано у њу. Најзад сам открио човека који се не боји осећања. Хумор и патња били су помешани с изузетном једноставношћу. Књига се звала ’Упитај прах’, а писац је био Џон Фанте. Да, Фанте је снажно деловао на мене.”
„Black Sparrow Press”, издавачка
кућа која је објављивала дела Чарлса Буковског, тада већ славног писца, објавила је ново издање романа „Упитај прах” . Фанте је у то време лежао у болници потпуно слеп, без ногу. Буковски је коначно упознао свог књижевног идола. Тако болестан, Џон Фанте диктирао је и свој последњи роман „Снови са Бункер хила”.  Умро је 8. маја 1983. године у Лос Анђелесу, у болници, на рукама најстаријег сина.
   Највећи део прозних дела Џона Фа
нтеа, у преводу Флавиа Ригоната објавио је „ЛОМ”, издавачка кућа из Београда, тако да су његове књиге спремне да их открију и овдашњи поклоници књижевности. Иначе, после пишчеве смрти, сва његова дела, укључујући и она која је оставио у заоставштини, па и писма, доживела су прва или нова издања. Писац Фанте најзад је постао и остао само књижевник. Објављено је и неколико биографија, али 2006. године снимљен је и играни филм „Упитај прах” по Фантеовом истоименом роману. На известан начин, подсећање да је велики писац био и филмски сценариста.



Аутор: 
Мирјана Огњановић
број: