3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / ЏОН ФАНТЕ
ШАШАВА ПЕСМА MOJE
ајка не верује да су ме ухапсили због крађе карбида. Трудим се и трудим да јој докажем, али никако да ми поверује. Не вреди разговарати с њом.Овако је то било. Ја и Дибер ухапшени смо у недељу, одмах после службе божје. Имали смо папирне кесе. Отишли смо иза Компаније за снабдевање рудника државе Колорадо. Сакрили смо се у високој трави поред пута. Нико није гледао, па сам бацио циглу у прозор на задњој страни зграде. Стравично је пукло, баш као кад цигла тресне у прозор. Ја и Дибер смо се прилично препали. Али нико се није појавио.
Ја и Дибер смо се провукли кроз разбијено окно. Карбид је био ту, у великим црним кантама. Свака канта је била тешка по 250 кила, тако да нисмо могли да одвучемо неку од њих. Чак и да смо могли да је одвучемо, морали бисмо да провалимо врата. Чак и да смо провалили врата, морали бисмо да вучемо канту све до куће, а то је било много тешко. Чак и да смо одвукли канту до куће, не бисмо знали где да је сакријемо. Чак и да смо знали где да је сакријемо, имали бисмо превише карбида. Зато смо напунили папирне кесе.
Нисмо чули ни најмањи шум. Али баш кад смо завршили посао, ушао је г. Красовић из предњег дела радње. Он није био неко од кога би се човек уплашио. О, не – није! Био је само власник радње, тек толико.
„Станите мало, момци”, рекао је.
Дибер је покушао да искочи кроз прозор. Г. Красовић га је дочепао за панталоне. Мене је ухватио за кравату. Увек имам кравату недељом, нек се носи. Али нисам ни покушао да бежим.
„Пођите са мном, момци”, рекао је.
овео нас је у канцеларију. Онда је узео телефон. Није позвао никог нарочито важног. О, не – никог нарочито важног. Само је позвао полицију, тек толико. Спустио је слушалицу, обрнуо се у столици и погледао мене и Дибера. Мислио је да је опасан.Дибер је рекао: „Господине Красовићу, ако нас пустите, обећавамо да никада више нећемо красти од вас.”
Г. Красовић је рекао: „Не, момци. Послаћу ја вас двојицу на робију.” Али таквом причом није могао да заплаши мене и Дибера. Ја и Дибер нисмо тако глупи као што мислите.
Седео је ту као да је бог и батина. Нама ионако није требао његов глупи карбид. Требале су нам само две кесице карбида да избијемо пампуре из флаша.
Онда је г. Вагнер, брзометни пандур, стигао на свом мотоциклу. Ај-јај! Чим сам га видео, знао сам да сам печен. Он није нарочито важан. Не познаје никог нарочито важног. О, не! Познаје само мога оца, тек толико. И г. Вагнер и мој отац чланови су „Елкса”. Кад је сазнао шта се догодило, г. Вагнер је рекао да ће нас полиција обојицу стрпати на петнаест година у затвор.
Повео нас је до мотоцикла и натерао нас да обојица седнемо у приколицу. Плакао сам мало, сасвим мало. И Дибер је, и то много. И ви бисте. Г. Вагнер је дао гас и мотоцикл је кренуо.
Г. Красовић је дрекнуо за нама: „Е па збогом, момци. И срећно вам било!” Он је од оних вицкастих типова. Мислио је да је духовит.
Г. Вагнер нас је возио кроз град до суда. Људи су само бленули у нас. Било ми је драго што седим испод. Нико ме није видео. Дибер ми је седео у крилу. Видео га је читав град. Мора да се осећао врло јадно и бедно.
Г. Вагнер нас је одвео низ степенице и стрпао нас у затвор. Нисмо ни покушали да бежимо или нешто. То је био врло фини затвор. Нико никад није утекао из њега. У ствари, једном је то успело тројици лупежа. Г. Вагнер се попео горе и телефонирао нашим очевима. Рекао им је да одмах дођу.
ок смо ја и Дибер чекали шта ће да се деси, извадили смо перорезе и урезали наша имена на зиду. Имитирали смо друга имена са зида. Ако икада уђете у тај затвор, видећете наша имена. Само погледајте крај прозора.Видећете како је Дибер урезао: „Канзас Сити Ленон.”
Ја сам урезао: „Револвераш из Тоскане, Дете Смрти.”
Врло брзо, у суд је дошао Диберов отац. Био је максимално бесан. Урлао је док је силазио низ степенице.
Викао је: „Где је он! Где је!”, мислећи на Дибера.
Г. Вагнер је отворио врата ћелије и г. Ленон је улетео унутра. Гањао је Дибера по ћелији. Превалио га је преко лежаја. И ту, преда мном и г. Вагнером, почастио је Дибера таквим батинама какве нико никад није добио, осим мене. Дибер мора да се осећао мизерно. Мислим, знате већ.
Онда је престао да млати Дибера и одвео га кући. Одвукао га је за уво уз степенице. Чуо сам Дибера како се дерња горе кроз читав ходник, па чак и кад су изашли испред зграде, па чак и кад су прешли улицу. Диберу није било лако, али добро је прошао.
осле неког времена, низ степенице је сишао мој отац. Он нимало није журио. Г. Вагнер је отворио врата ћелије и отац је полако ушао.„Значи, сад си још и лопов, а?”, рекао је.
„Не, тата. Ја нисам намерно лопов.”
„Намерно! Охо, показаћу ти ја шта је намерно!”
О, Дибер је стварно добро прошао у односу на оно што сам ја добио. О, мој отац ме почастио каишем. Он носи каиш зато што воли да се шепури. Мислим, чему каиш ако већ имаш трегере? По мени је то шепурење. Отац ме гадно измлатио, јер ако мислите да зидари не бију јако, грдно се варате. Само им опипајте мишиће. Панталоне су ме болеле и болеле и болеле. У суштини, пекле су као пећ.
Кад се отац уморио од млаћења, гурнуо ме у ћошак и вратио каиш у панталоне.
Рекао је: „Кад стигнеш кући, кажи мајци шта си урадио, битанго мала. И ако она не убије бога у теби, онда ћу то, кунем се, ја урадити.”
„Већ си урадио”, рекао сам.
„Онда ћу то, кунем се, опет урадити.”
Изашао сам из затвора, уз степенице и низ ходник и напоље и низ предње степенице и преко улице. Потрчао сам. Хтео сам да стигнем кући пре оца, тако да од мајке добијем своје друге батине, јер ако она то не учини, отац ће ме поново премлатити, и то још горе. То би било два нула за њега, а ја бих радије добио сто педесет милиона батина од мајке него чак и пола батине од оца.
Хо-хо! Требало би да видите моју мајку кад ме бије. Хо-хо! Требало би да је видите! Хо-хо! Бије ме као нека слабашна девојчица, и још мисли да умирем од тога. Ја стењем и правим гримасе, и већ после два-три ударца буде јој толико жао да мора да престане, и убрзо је она та која плаче, а не ја.
Остао сам потпуно без даха кад сам најзад стигао до куће. Мајка је била позади у дворишту, хранила је пилиће. Испричао сам јој шта се десило. Рекао сам јој сву истину и ништа осим истине. Говорио сам јој и говорио.
екао сам: „Мама, украо сам карбид. Ухапшен сам. Стрпали су ме у затвор. Тата ме извадио. Пребио ме. Казао је да ме и ти пребијеш.”Али она је мислила да се шалим. Говорио сам јој и говорио, али она никако није хтела да ми поверује.
„Немој да причаш такве ствари”, рекла је.
Рекао сам јој да пожури и измлати ме. Чак сам нашао прут. Није хтела да га узме. Ушли смо у кућу. Бојао сам се да ће сваког часа доћи отац. Он веома брзо хода. Знао сам да стиже.
Али мајка је само села и рекла: „Немој да причаш такве ствари.”
Онда сам смислио како да јој докажем. Телефонирао сам г. Красовићу. Рекао сам му да причека на секунд. Али мајка није хтела да разговара с њим.
„Спусти слушалицу”, рекла је. „Нећу да разговарам с њим.”
„Али часна реч, мама”, рекао сам.
„Кунем се”, рекао сам.
„Тако ми Бога, мама”, рекао сам.
„Дабогда црко, мама”, рекао сам.
Онда је отац стигао кући. Чуо сам бат његових ципела на трему. Нисам имао среће. Ушао је не скинувши шешир.
„Тата”, рекао сам, „мама не верује да су ме ухватили у крађи и неће да ме бије. Реци јој ти.”
„Наравно да ћу јој рећи, али касније. А сад уђи тамо”, рекао је, мислећи на мене и на спаваћу собу.
Ушао сам тамо. Поново сам добио. Добио сам стравичне батине. Најгоре које сам икад добио у животу, осим кад сам оно разбио Алобаксов прозор и онда кад сам шутнуо брата у главу и онда кад сам украо мамину ташну. Све у свему, биле су то гадне батине. Жарило је и жарило и жарило. Онда ме отац бацио на кревет и отишао да разговара с мајком.
„Бог те”, рекао је, „ти и не знаш какав је то ђаво.” А мој отац је у праву, јер сам ја прилично незгодан.
зашао је. Мајка је ушла у спаваћу собу. Још сам плакао од батина. Имао сам пуно право на плакање, јер су то биле најгоре батине у мом животу. Мајка је узела ментол и смакла ми панталоне. И даље ми није веровала. Ментол је био као лед, ледени лед. Док ме трљала, покушавала је да ме убеди како ја то нисам урадио. Али рекао сам јој да јесам, наравно.Рекла је: „Знам да ниси то урадио.”
„Али ја знам да јесам.”
„Хајде, реци да ниси.”
„Али ја то јесам урадио.”
„О не, ниси.”
„Али јесам!”
„Не, ниси. Не можеш преварити своју мајку.”
„Ђавола нисам. Ако не верујеш, иди до затвора и види. Иди тамо и видећеш где смо ја и Дибер урезали наша имена на зиду.”
Али она је само одмахнула главом, што је значило да и даље мисли како је завитлавам.
Отишла је, и онда сам је чуо у кухињи. Певала је. Моја мајка увек пева исту стару песму, а то баш и није богзна каква песма. Одавно је знам, још кад сам био клинац у првом основне. То је „Сељак у долини”.
Овако се пева „Сељак у долини”:
Сељак у долини,
сељак у долини,
хај-хо, баш весело,
сељак у долини.
Што је стварно глупа песмица, али овако је моја мајка певала, а то је чинило врло шашавом песмицом:
О, ја знам да није,
урадио он то није,
хај-хо, баш весело,
урадио он то није.
ислила је на мене, мислила је да ја то нисам урадио, што је скроз шашаво, јер ја то јесам урадио, и ако јој треба доказ може слободно да оде до затвора и види моје и Диберово име урезано на зиду.Дибер је урезао своје: „Канзас Сити Ленон.”
Ја сам урезао своје: „Револвераш из Тоскане, Дете Смрти.”
Моје ми се више свиђа.
(Из књиге „Вино младости” која ће бити објављена у Издавачкој кући ЛОМ)
Аутор:
С енглеског превео Флавио Ригонат
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
