Архива
Немир у Салему је растао. На све стране могли су да се виде људи како појачавају мере безбедности. Неки су почели да носе ножеве или пиштоље. Други су са собом водили псе, а готово сви су на врата стављали нове браве и ојачавали прозорска окна...
ућа у Улици Есекс која је носила таблу с бројем 128 била је једна од највећих и најлепших у Салему, граду у Масачусетсу, у Сједињеним Америчким Државама. Троспратница, с фасадом од црвених цигала, оплемењена стубовима у коринтском стилу, одскакала је од околине као богатство њеног власника од имовине просечног грађанина Салема. У тренутку када се ова прича увлачи у унутрашњост здања, у ноћи 6. априла 1830. године, пун месец хипнотишући је овладавао умором старог капетана Џозефа Вајта. Осамдесетдвогодишњи Вајт био је удовац без деце, бродовласник и трговац и неприкосновени господар под својим скупоценим кровом. Те вечери на починак је кренуо раније него обично, нешто пре десет сати, да утоне у сан из кога се никад неће пробудити. Иако је био довољно стар за такву претпоставку, стање у коме су га нашли искључило је сваку помисао о природној смрти. Капетан Џозеф Вајт био је убијен.
Анри Русо пришао је Пикасу и рекао: „Нас двојица смо два највећа уметника нашег доба – Ви у египатском, а ја у модерном стилу”
ечник српскохрватскога књижевног језика”, издање Матице српске и Матице хрватске, објављен 1967. године, значење придева „наиван” објашњава на следећи начин: „који сувише олако поверује, простодушан, безазлен, неискусан”, илуструјући то реченицом из романа „Плава госпођа” Милице Јанковић: „Млада девојка која је… била наивна као дете никада није посумњала у своју пријатељицу.” Затим, да све буде јасније, као пример се наводи и реченица из приповетке „Или јесмо или нисмо” Славка Колара: „Он је и сад… осјетио… респект, занос наивног сељачета.”
Другом значењу речи посвећена је много мања пажња. Једва један ред текста гласи: „одр. (што значи: одређени вид придева) (о сликарима, сликарству) самоук (обично сељак).” Тешко да је могуће изрећи нешто површније и непрецизније о наивном сликарству.
„Ово наше дете баш не може ништа да научи. Јер док му ја говорим ба, бе, дотле и он говори, а кад му речем да сам сриче, а он ни почети”, жалила се мужу Ружа Радичевић, мајка великог песника Бранка Радичевића
едан вредни ученик Основне школе „Лазар Саватић” из Земуна недавно се ухватио за главу:
„Јао, неће ваљда штрајк баш сада! Где баш сада, кад сам до краја прочитао ’Поп Ћиру и поп Спиру’! Испашће да сам читао за џабе! Ваљда ће бити времена да одговарам... Није то баш био мали подухват...”
Истини за вољу, међу ученицима основних школа нема баш много поклоника школске лектире. А са земунским језичким догодовштинама, као што је познато, сви збијају шале. Земунци су постали јунаци језичких и других легенди које круже што усмено, што путем Интернета. Они су јунаци многобројних вицева чији је циљ да нас засмеје и запрепасти управо извитоперени говор. Као онај у коме, на питање како лају пси у Земуну, одговор гласи: „Значи, ав!”
Није нам познато да ли је неки лингвиста (уз помоћ социолога) покушао да утврди има ли ичега тачног у легендама о Земунцима.
Трећи јахач Апокалипсе, на црном коњу и с вагом у руци мери храну које нема. То је језгровит библијски опис глади
Ову рубрику у овом броју посвећујемо нашим читатељкама, с много више повода него што је предстојећи Осми март. Да им сваки дан буде насмејан и да буду ПРВЕ у чему год пожеле!
НОЖ У ГЛАВИ
СУНЂЕР ЗА ЈЕЛО
