3320 25. 9. 2015.
Средњовековне муке
ГЛАД У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА
Трећи јахач Апокалипсе, на црном коњу и с вагом у руци мери храну које нема. То је језгровит библијски опис глади
лад је оштрија од мача!” Ова толико једноставна и у исто време толико тачна мисао, коју је изрекао Финеас Флечер, енглески песник краја 16. и прве половине 17. столећа, у пуној мери примењива је на читав средњи век. Јер, с много разлога сматра се да је, уз кугу, глад била главни узрочник разних сеоба у то доба. Она је најчешће била последица недовољне пољопривредне производње, својствене готово свим средњовековним друштвима, или исход пустошења непријатељских војски.Само овлашно навођење пољопривредних производа који су данас знатан део наше исхране, а који су средњовековном човеку остали непознати, указује колико је њихов јеловник био оскудан. Парадајз – плод који потиче из далеког Перуа, плави патлиџан – донет из Индије, паприка – земља порекла Гвајана, кукуруз – поникао на тлу Мексика, пасуљ и кромпир – пренети у Европу с америчког континента после доба великих географских открића.
Због превасходне употребе скробних биљака, које не садрже довољне количине витамина и беланчевина, исхрана у некадашњој Европи била је неуравнотежена. Може да се говори о цикличном смењивању оскудица у јелу, с једне, и преобилних гозби, с друге стране, али мора да се нагласи да су кулинарске светковине ипак биле прилично ретке. У ствари, пре би се могло рећи да је велики део становништва био заокупљен, неретко и опседнут глађу. Уосталом, у Библији – најважнијој књизи хришћанске васељене у доба средњовековља! – глад се помиње у више наврата и њено одјекивање могло је да уноси немир и страх у оновремене људе. У Новом завету, између осталог, стоји записана апокалиптичка порука: „Биће глади и помора и земља ће се трести по свету” (Јеванђеље по Матеју, 24, 7). Отуда не треба да изненађује што је у истрајавању на милосрдним делима црква нарочито наглашавала потребу да се нахране гладни.
У средњем веку владала је тиранија жита, што ће рећи да је хијерархија у квалитету хлеба, од најбољег до најгорег, одражавала друштвену хијерархију и да су жетве – како је проницљиво примећено! – давале ритам погребним поворкама тако што је недовољна исхрана косила народ и отварала врата поморима.
Стрељање без стреле
По том питању ни српско средњовековно друштво није било никакав изузетак јер се најчешће сејала пшеница, затим јечам, овас, раж и просо, док су само мањи делови ораница били намењени гајењу лана и махунарки. Отуда је свако колебање у производњи житарица лако могло да доведе до несташице основне животне намирнице и до појаве глади. Византијски писац 14. столећа Алексије Макремволит о глади је написао следеће: „Сви сматрају да је смрт од глади неподношљива и најтежа од свих смрти; душа, лишена неопходне хране која долази споља, силом прилика једе тело, као што ватра прождире празну посуду која се стави на њу.”
Свако климатско одступање (оштра зима, суша, град, поплава, најезда скакаваца) које је угрожавало принос пољопривредних производа, пре свега житарица, доводило је до глади. У српским земљама, као и у осталим деловима средњовековног света, ова појава схватана је, попут земљотреса, комета или помрачења сунца, као знак божијег гнева изазваног људским гресима. Сачувани подаци за српске земље веома су оскудни и тичу се доба касног средњовековља – 13, 14. и 15. столеће. С доста разлога може да се претпостави да је стварни број гладних година морао да буде већи од забележеног. Прва половина тог раздобља, дакле од 1200. до 1350. године, поклопила се с једним изразито хладним и влажним климатским циклусом у који је Европа ушла после релативно умереног и благог раздобља од 750. до 1200. године. Почев од 1350. до 1500. године температуре су постале умереније, али се влажност увећала.
Погубне последице глади биле су нарочито сурове у пролеће кад би ускладиштене залихе жита биле потрошене, а сматра се да су и године које су следиле после неродних, односно гладних, такође биле врло тешке. Појаве глади доводиле су до многих сеоба становништва у српским земљама, првенствено из залеђа ка приморским градовима на Јадрану или чак према Апенинском полуострву и даље, према осталим деловима средоземног басена.
Колико је познато, најранија вест о глади у српским земљама потиче из 1202. до 1205. године, односно из смутног времена сукоба Немањиних синова Стефана и Вукана. У „Житију светога Симеона”, које је изашло из пера српског монаха Доментијана, пише:
„И пошто су Божјом вољом по времену ови (непријатељи српске државе) били истребљени, и пошто су прошли, после њих дође други иноплеменик, звани глад, гори од оних који су прошли, и сатвори свој други плен већи од првога, веома не волећи род наш, стрељајући без стреле и бодући без копља, и секући без мача, и убијајући без шиба, и просто рећи гонећи без ногу и хватајући без руку, и кољући без ножа, и ходећи без икаквог оружја и полажући толика мртва тела... и за грехе наше сва наша земља беше пуна мртваца, и двори пуни и куће пуне, и путеви пуни и распућа пуна, и због грехова наших не могаху их ни гробари погрепсти, само их једва смештаху у житне рупе.”
Глад је на особен начин поменута у једној занимљивој белешци, која је умногоме налик на глас вапијућег у пустињи, а потиче из 13. и 14. столећа. Остало је записано: „Преподобнејши Ратко, дај ми да ручам, гладан сиромах!” Не мање занимљив, а такође сажет и живописан текст који се тиче глади, налази се на крају једног српског рукописа који се чува у Националној библиотеци у Паризу. Реч је о јеванђељу написаном на пергаменту 13. века на коме је сачувана жалопојка гладног а именом непознатог средњовековног Србина. Он даје одушка својој невољи и вајка се, тек да му мало лакне, па записује: „О колика ми је тужица! Проса немамо, а за пшеницу (да и) не говорим.”
Зубима кидали траву
У 13. столећу знамо за још једну појаву глади која је осамдесетих година Словене из залеђа натерала не само да од Дубровчана краду жито и стоку, него и да се продају у робље како би преживели.
До нове навале словенског живља на Дубровник дошло је првих година 14. века, најпре као последица рата између Србије и Дубровачке републике, а затим и познатог сукоба краља Милутина (1282–1321) и краља Драгутина (1276–1282). Велико веће забранило је 22. септембра 1303. године житељима града и дистрикта да примају словенске придошлице који су стизали сами или с породицама. Штавише, није било дозвољено ни да се дошљацима издају куће у закуп, а оне који се у току следећа два месеца ипак населе требало је истерати. Сачувана сведочанства казују да у то време у залеђу није било довољно жита и да су, притиснути глађу, многобројни долазили до градских бедема у нади да ће се спасти најгорег. Тако је у августу 1303. године Веће умољених дозволило свима који довезу жито у град да извезу једну четвртину и продају је гладним избеглицама. Наравно, разложно је претпоставити да би се таква продаја жита обавила по знатно вишој цени од оне коју им је Општина нудила.
Само неколико година касније, од 1307. до 1309, дошло је до велике глади која је задесила простране области Балканског полуострва, а добрим делом била је у тесној вези с познатим пљачкањима чувене Каталанске компаније, коју је византијски цар Андроник II Палеолог (1282–1328) унајмио да ратује против Турака у Малој Азији. Ова храбра и војнички одлично устројена ратничка дружина одметнула се од цариградске владе и направила праву пустош у Тракији и Македонији. Нису биле поштеђене ни монашке породице на Светој гори, па је руски манастир спаљен док је Хиландар издржао праву опсаду. Одбраном српске лавре руководио је тадашњи игуман Данило Пећки, потоњи архиепископ Данило II (1324–1337), који је показао да је вешт не само у духовним подухватима него и у овоземаљским стварима.
У животопису архиепископа Данила II који је саставио његов непознати ученик стоји записано:
„И те године дође љуће зло на ово зло (напади Каталанаца), да је цео род људски гинуо од глади... Велико је било страдање и такве ране, и почеше, дакле, људи и све животиње скончавати од глади. Јер умрлим матерама деца сисајући дојке сама умираху, и људи од глади зијајући судараху се и падаху као пијани, и обузети глађу нису могли ни гледати. А други од њих ничице лежећи, као и животиња траву зубима кидајући, издисаху.”
Зна се да је Цариград 1306/1307. године преживео једну од најстрашнијих зима кад је глад знатно надмашивала све недаће које је донела тешко подношљива студен и кад су се на улицама престонице на Босфору могли видети сасвим изнурени људи који су се ваљали по земљи.
Спас у Дубровнику
До нове глади у српским земљама и поновне навале очајног словенског живља на Дубровник дошло је 1318. године. И у овом случају радило се о последицама војевања између краља Милутина и Дубровника (1316–1317), а и сукоба краља Милутина и угарског краља Карла Роберта (1309–1342). О знатном броју избеглица у Дубровнику казује одлука Малог већа од 8. августа 1318. године којом се странцима и домаћима строго забрањује ношење оружја. И у току следеће 1319. године дошло је до даљег прилива придошлица.
Познато је, такође, да се велики број придошлица обрео у Дубровнику крајем треће деценије 14. века, најпре у вези с ратом између српског краља Стефана Дечанског (1321–1331) и Дубровника који је вођен од 1327. до 1328. године, а затим и сукобима између Србије и Босне око Хума. Умногоме је страдало становништво на подручјима где се водио рат будући да су због несташице и глади угрожени били приморани да напусте своја огњишта и крену пут морске обале. Ово је, нема сумње, било највеће померање становништва из залеђа Дубровника током читавог средњег века.
Пандемија куге позната као црна смрт, која је угрозила Европу од 1347. до 1350. године, била је праћена и житном кризом. У Дубровнику се несташица осетила 1347, а врхунац је достигла 1348. године, што је проузроковало велики пораст цена житарица. Упркос недостатку поузданих историјских података верује се да је и унутар Балканског полуострва дошло до глади.
У појединим случајевима вести српских летописаца на известан начин се поклапају с подацима Дубровачког архива. Тако, на пример, уз 6866. годину од створења света (=1357/1358) у великом броју летописа остало је записано да је тада – „по смрти цара Стефана” и „друге године царства Уроша цара” – била гладна година и да је била таква глад „каква није била од створења света и, Христе милостиви, да више не буде”. Истовремено, на основу података похрањених у Дубровачком архиву сазнајемо да је до новог притиска странаца на град дошло крајем децембра 1357. године.
Погубљени глађу
Велика глад походила је српске земље после битке на Марици која се одиграла 26. септембра 1371. године. Старац Исаија, српски духовник који је много година провео на Светој гори, оставио нам је чувени запис који се убраја у најлепше странице наше средњовековне књижевности. Он бележи:
„А књигу ову светог Дионисија, велим, у добра времена почех... а сврших у најгоре од свих злих времена. ...А по убијању мужа овог храброг деспота Угљеше просуше се Измаилћани (Турци), и полетеше по свој земљи, као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише... ”
Дубровчани 1371. годину памте по томе што је мноштво људи из Босне с породицама и знатним богатством у злату и сребру доспело у град и да су сви били примљени за дубровачке грађане. Неки научници су у овим придошлицама препознали бегунце из Кратова где су живели имућни људи који су после Маричке битке желели да сачувају своју покретну имовину.
Поновна глад завладала је на широком простору српских земаља крајем осме деценије 14. столећа. У октобру 1378. године Дубровчани су због несташице тражили дозволу да жито купују у Далмацији и Хуму. На невољу, исте године жита није било ни у јужној Италији, одакле су се Дубровчани најчешће снабдевали, јер је била неродна година. Као и у ранијим сличним случајевима, изгладнели су у Дубровнику видели свој једини спас. Иако је и сама Република током ових година уз велике напоре долазила до жита, у мају 1379. године дозвољено је словенском живљу да може да га купи и извезе из града. Да је стање било крајње забрињавајуће говори и чињеница да су многи с породицама и имовином почели да се селе у град.
Пред зидинама града
Поновна навала гладних из залеђа на Дубровник забележена је у зиму 1395. године, па је већ 10. фебруара у Великом већу одлучено да се сви сиромашни новопридошли у граду и они који накнадно буду дошли истерају и да им се да извесна количина хлеба. После битке на Косову (1389) и посебно за владавине деспота Стефана Лазаревића – изузев у доба турских трвења (1410–1413) кад су пострадале јужне области српске државе – у Србији је настало сразмерно мирно време.
Као последица бурних догађаја у Босни, у које су се умешали Турци, у Дубровник су 1416. године поново почели да пристижу гладни. Тако је већ 4. априла под претњом казне забрањено да се на баркама и бродовима у град довозе сиромашни и болесни који су бежали пред Турцима. Ипак, почетком октобра 1416. године уследио је снажан притисак гладних, па је Мало веће опет запретило казнама уколико се примају придошли. Пошто предузете мере нису уродиле плодом, 10. новембра 1416. године поново је забрањено да се у град пуштају сиромашни из Босне и с других подручја, а наложено је да оне који су ушли треба истерати пошто се свакоме да по два динара у хлебу или ономе што желе.
И у наредним годинама у Дубровнику се појавио велики број сиромашних који су превасходно пристизали из Босне, где су тада још трајали сукоби између наследника Павла Раденовића и Сандаља Хранића. У борбе су се умешали и нови босански краљ Стефан Остојић (1418–1421), као и Турци који су све више постајали незаобилазни у сукобима међу обласним господарима. То је доводило и до пустошења и разарања, а непосредна последица била је тешка глад, о чему сведочи и чињеница да се у овим годинама у Дубровнику, поред Сандаља Хранића и Петра Павловића, житом снабдевао и сам краљ Стефан Остојић.
Потопи река људе
Нови талас гладних на подручје Дубровачке републике бележимо у пролеће 1436. године. Пошто је у Новом Брду и у Босни харала куга, Мало веће је 19. новембра 1436. године наредило санитетским службеницима да на вратима од Пила и Плоча поставе по једног чувара да надгледају све који улазе у град. Како је изван зидина града било доста сиромашних, Велико веће је 8. априла 1437. године овластило кнеза и Мало веће да им у храни дају до сто перпера, а следећег дана Мало веће изабрало је пет службеника да од грађана прикупе помоћ за сиромашне. Уколико то не би било довољно, требало је да се од општинских средстава да још сто перпера. До несташице житарица у Србији, која је као неминовног пратиоца имала глад, дошло је и у време првог пада државе српских деспота 1439. године. Дубровчани су најпре 4. фебруара 1440. године забранили „Словенима” да извозе жито с подручја Републике, али су већ 14. фебруара унеколико преиначили првобитну одлуку и одобрили ограничен извоз ове намирнице у угрожене области.
Усеви су могли да страдају и од града. Тако је извесни поп Теофан у једном запису забележио следеће: „Године 6958 (=1450), месеца јула, дана 18-ог, уби град у суботу и у недељу не мало, него по читавој земљи.” Додајмо да је 18. јула 1450. заиста била субота, што казује да је поп Теофан приљежно и сасвим тачно забележио ову летњу временску непогоду која се обрушила на плодове.
Очигледно је да су године уочи коначне пропасти српске средњовековне државе биле неродне и гладне. Српски летописи бележе да је и 1456. година била гладна. У некима од њих можемо прочитати следеће: „Године 6964 (=1456) беше свуда велика глад.” „Године 6964 (=1456) беше куга по целој земљи.” „Године 6864 (=1456) беше помор у Новом Брду.” И овога пута, као и у ранијим приликама, уосталом, угрожено становништво је у Дубровнику видело спасоносну луку. Међутим, у фебруару 1456. године решено је да се гладни истерају изван дубровачких граница. Штавише, 17. априла влада је била приморана да уз плату од седам перпера месечно наименује свештеника који је требало да крштава, исповеда и сахрањује изгладнеле. Било је то, подсетимо се, три године уочи пада Смедерева и пропасти српске средњовековне државе. Сагласно оновременом начину мишљења, глади и помори – знаци божијег гнева! – наговештавали су блиске невоље.
Сачувани подаци казују да је и у првим деценијама после пада српске средњовековне државе било гладних година. На основу података Дубровачког архива знамо да је 1464. била једна од таквих година. Турска пустошења у 1463. години, кад је срушена средњовековна босанска држава, довела су до глади у херцеговим земљама, па су се многобројни изгладнели појавили пред градским зидинама већ у првим месецима 1464. године. Није наодмет напоменути да се несташица житарица 1465. године осетила и у самом Цариграду и осталим деловима Османског царства.
Највећа претња човечанству
На основу српских летописа знамо да је само две године доцније уследила још једна велика глад. Остало је забележено за нека будућа поколења да „године 6979 (=1471) беху глад и суша”. Такође је познато да је услед лоше жетве у мају 1473. године дошло до повећања цене пшенице. Непуно десетлеће касније уследила је трогодишња неродица која је, по свој прилици, донела пуно невоља у српским земљама које су у међувремену постале саставни део Османског царства. Тако у летописима читамо: „Године 6989 (=1481) по многим земљама пшеница није родила, и тако беше три године.” Познато је да је 1483/1484. године дошло до велике оскудице житарица и великог скока цена зрнасте хране.
И, напослетку, наводимо једну крајње сажету вест из последњих година 15. столећа која несумњиво наговештава многе невоље оновременим житељима, па, разложно је претпоставити, и глад. У летописима стоји записано: „Године 7004 (=1496) потопи река људе.” С друге стране, познато је да су у појединим деловима Средоземља године 1494/1495. и 1497/1498. биле доба релативне оскудице у храни и скока цене жита.
Глад је у средњем веку била свуда присутна појава и сматра се да је сваки ондашњи човек на неки начин морао да је осети и да се с њом суочи. И у каснијим столећима – слободно можемо рећи све до нашег времена – она је остала не само претња него и део људске свакодневице широм насељеног света, па и у српским земљама. Застрашујуће звучи језгровит текст непознатог српског летописца из знатно каснијег раздобља који је саставио белешку пуну стрепње и неспокоја: „Године 1690. бист глад тешчаиши. И то лето јадоше человеци месо пасје и чловечаское и конско и многа нечиста. Тако нека се знаде.” Чувени учењак Арнолд Тојнби, један од водећих историчара у 20. веку, види не у рату него у глади највећу претњу човечанству.
Особит и речит траг који су појаве глади оставиле у српском народу налазимо и у његовим пословицама. Навешћемо само неке: „Гладног не теши него нахрани”, „Гладан курјак усред села иде”, „Грђа је глад од куге”, „Гладно око не спава”, „Гладном човеку слатке су и дивљаке”, „Гладан трбух разлоге не чује”, „Грђа је глад од смрти”, „Глад очију нема”, у значењу да глад може човека натерати на свако зло.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
