Злочин и казна

Немир у Салему је растао. На све стране могли су да се виде људи како појачавају мере безбедности. Неки су почели да носе ножеве или пиштоље. Други су са собом водили псе, а готово сви су на врата стављали нове браве и ојачавали прозорска окна...

                                          

ућа у Улици Есекс која је носила таблу с бројем 128 била је једна од највећих и најлепших у Салему, граду у Масачусетсу, у Сједињеним Америчким Државама. Троспратница, с фасадом од црвених цигала, оплемењена стубовима у коринтском стилу, одскакала је од околине као богатство њеног власника од имовине просечног грађанина Салема. У тренутку када се ова прича увлачи у унутрашњост здања, у ноћи 6. априла 1830. године, пун месец хипнотишући је овладавао умором старог капетана Џозефа Вајта. Осамдесетдвогодишњи Вајт био је удовац без деце, бродовласник и трговац и неприкосновени господар под својим скупоценим кровом. Те вечери на починак је кренуо раније него обично, нешто пре десет сати, да утоне у сан из кога се никад неће пробудити.  Иако је био довољно стар за такву претпоставку, стање у коме су га нашли искључило је сваку помисао о природној смрти. Капетан Џозеф Вајт био је убијен.


   
    Кад је Бенџамин Вајт, капетанов даљи рођак и кућепазитељ, наредног јутра устао око шест сати, прво што му је привукло пажњу био је отворен прозор у приземљу и даска наслоњена на његову ивицу. Пошто је знао за челични ковчег препун златника који је капетан чувао у својој соби, Бенџамин је одмах посумњао на разбојништво. Устрчао је уз степенице само да би нашао врата од спаваће собе благо одшкринута. Није морао да уђе да би свог господара видео како беживотно лежи на кревету, слепоочнице украшене страшним плаветнилом и спаваћице натопљене крвљу од рана на грудима. Погледао је по соби. Ковчег с новцем био је нетакнут. Ниједан други предмет није недостајао. Украден је само живот.
    Убрзо су стигли полицајци и лекари. Испод прозора у приземљу нађена су два трага стопала утиснута у блату. На телу мртвог капетана било је тринаест убодних рана од којих пет није промашило срце. Будући да није било много крви, закључено је да је ударац у главу тупим предметом био први, а да су убоди нанесени касније, кад је капетанов крвоток већ стао, или бар био успорен. Доктор Џонсон, позван да обави аутопсију на лицу места, установио је да су све ране резултат употребе истог оружја, самим тим и истог човека. Међутим, каснијим испитивањем у лабораторији, доктор Пирсон није се сложио с првобитном проценом. Угао убодних рана није био исти. Два стручњака заговарала су две могућности: убица је био сам или је имао саучесника.

                                               
                                              Сенка зле слутње

   Вест о убиству одјекнула је градом. Салемска „Газета” описивала је на својим странама у детаље сваку крваву ситницу. Читајући новине, грађани су могли да знају подједнако као и полицајци који су истраживали место злочина. Немир у Салему је растао. На све стране могли су да се виде људи како појачавају мере безбедности. Неки су почели да носе ножеве или пиштоље. Други су са собом водили псе, а готово сви су на врата стављали нове браве и ојачавали прозорска окна.     Општу забуну у случај унела је чињеница да ништа није било украдено. Мотив за убиство био је непознат и та непознаница била је основа свеопштег страха.
    Људи су постали подозриви, сумња је постепено запосела мисли и погледе, сазнање о убиству и могућој завери наднело је над град сенку зле слутње. Нестанак међусобног поверења поиграо се живцима многих, па су неосноване оптужбе, вероватно појачане неким ранијим несугласицама, у шапатима преплавиле уши спремне на трачеве. Једна чарка ипак се издвојила. Људи су сазнали да је Стивен Вајт, капетанов нећак и члан Парламента у Масачусетсу, наследио готово целокупно богатство. То је изазвало гнев његовог зета који је у једној кафани чак и насрнуо на њега називајући га убицом.
    Полиција није била довољна. Узимајући у обзир обичаје и сплет околности, грађани су основали Надзорни комитет, тело од двадесет седам добровољаца који су организовали стражу и спроводили сопствену истрагу. Ниједан од чланова није имао никаквог искуства у сличним пословима. Градски оци су од свих добровољаца добили заклетву о тајности, а Комитет је заузврат добио могућност да несметано и с пуним правом спроводи истрагу, макар то значило и претресе кућа и испитивање сваког грађанина Салема понаособ. Додатно, понуђена је награда од хиљаду долара за свако сазнање које би истражитеље довело у додир с убицом. Поређења ради, та сума била би једнака данашњој своти од двадесет хиљада долара.

                                            
                                 Мушичави трговац робљем

    О мртвима све најбоље. То је била уређивачка политика свих гласила која су пратила убиство у Салему. Тако је и капетан описан као „опште поштован и вољен” старац. Нетачно. Своје везе и пријатеље на високим положајима Џозеф Вајт је одржавао, али само у оној мери коју новац и моћ допуштају. Код куће, са својим најближима, био је тиранин. Користио је своје новчане прилике у сваком тренутку да спроведе замисли. Мењао је садржај тестамента кад год му понашање неког од његових рођака није било по вољи и тако уценама долазио до циљева којима је стремио.
    У Вајтовој кући као домаћица радила је његова рођака, четрдесетпетогодишња Мери Бекфорд. Кад је њена кћерка, такође Мери, објавила да жели да се уда за капетана једног од Вајтових бродова Џоа Кнепа, стари господин успротивио се називајући Кнепа ловцем на мираз. Кад је венчање обављено и без његовог пристанка, Вајт је из тестамента избацио своју младу рођаку, а њеног супруга отпустио.
    Ни то није било све. Вајт је велики део богатства зарадио као трговац робљем. Иако је ропство у Масачусетсу укинуто тридесетак година раније, друштво у Салему имало је прећутни договор о оваквом начину зараде. Све док пристиже новац, нико се није бунио. Један део Вајтових бродова трговао је обичном робом и они су служили као параван за већи део његових бродова који су путовали у Африку пуни алата и разних ситница и у замену за њих бивали натоварени људима. Тај товар касније је продаван на Карибима за довољно злата да се купи још бродова, изгради огромна кућа и гвоздени сандук напуни златницима.

                                             
                                        Замка за уцењивача

    Клупко је почело да се одмотава око недељу дана после убиства. Путем од седамдесет миља до Стивена Вајта стигло је писмо из затвора у Њу Бедфорду. Затвореник по имену Хач тврдио је да је неколико дана пре убиства у једној неугледној кафани случајно чуо разговор два брата, Ричарда и Џорџа Крауниншилда, иначе озлоглашених потомака једне веома угледне салемске породице. По његовим речима, браћа су се договарала да украду сандук старог капетана Вајта. Одмах су ухапшени и 5. маја осуђени за убиство. Затворени су у мрачну и влажну салемску тамницу, суморно здање од гранитних блокова, прозора украшених завесама од гвоздених решетки.

  
   Недељу дана касније, још једно писмо уплиће се у развој догађаја. Џозеф Кнеп Старији, отац супруга капетанове младе рођаке Мери, чита неку врсту благо срочене уцене. Уколико одређеном господину не „позајми” три стотине педесет долара, овај ће обелоданити неке податке који ће умногоме оштетити углед Кнепа Старијег. Џо Кнеп и његов брат Френк убедили су оца да је то писмо глупост и да би требало да га преда Надзорном комитету. Двадесет седморица чланова одлучују да поставе замку за уцењивача.
    У коверту стављају педесет долара и обавештење да ускоро следи и остатак суме, а у пошти постављају своје људе који ће ухапсити онога ко дође по новац. На удицу се закачио мештанин, младић Џон Палмер. Уз гаранцију да ће сведочење да га скине с оптуженичке клупе, Палмер је пропевао. Његова песма није се свидела браћи Кнеп. Још једном је прислушкивање дошло главе завереницима, пошто је Палмер чуо Џоа и Френка како планирају убиство капетана Вајта. Замисао је била једноставна. Џо ће неколико дана пре убиства да украде тестамент из старчевог ковчега. Без те хартије, с капетановом смрћу његово богатство поделиће се на једнаке делове свим рођацима. То би подразумевало и повелику количину новца за Мери Бекфорд и њену кћерку, Џоову жену.   Оно чега ни један ни други нису били свесни била је чињеница да је капетан у ковчегу чувао само копију тестамента. Оригинални се налазио у канцеларији његовог адвоката.
    У безизлазној ситуацији, Џо Кнеп признао је умешаност у замену за ослобађање од оптужбе. Испричао је како је рекао брату да не би жалио хиљаду долара ако би се тај новац претворио у оруђе којим би се отарасили капетана Вајта. Испричао је и како су одлучили да то оруђе буду руке браће Крауниншилд и како су се 2. априла сва четворица нашли и договорили детаље око убиства. Ричард Крауниншилд је чак и сам направио палицу чији је врх завршио на слепоочници Џозефа Вајта.   Он је био главни осумњичени за убиство. Поред његовог брата, у салемској тамници друштво су почела да му праве и браћа Кнеп.

                                               
                                                    Црни Ден

    Једног јутра стражари су јурнули у ћелију у којој је Ричард Крауниншилд чекао суђење. Нашли су га с ногама неколико центиметара од пода. Ричард је био лош мађионичар и није успео никога да превари.  Одмах су нашли две спојене марамице којима је свој врат причврстио за прозорске решетке. Уосталом, мађионичари се углавном труде да преживе сопствене трикове. Ипак, Ричардов дар је тек касније изашао на видело. Прво су сви помислили да се извукао, да је оставио пријатеље на цедилу. А он их је све обмануо.
    На поду његове ћелије нађена је књига о праву. Веома занимљиво штиво. На страни до које је стигао писало је да право Масачусетса не дозвољава суђење саучесницима уколико првооптуженом није суђено и ако није осуђен. Другим речима, пошто је већ схватио да ће да виси због убиства, Ричард је спасао своје другове и брата убивши се. Он је првооптужени. Њему се неће судити. А по закону, онда не може ни осталима. Ричард Крауниншилд није био мађионичар. За ближње је био чаробњак.
    Злочин је претио да измакне контроли. Праведници су се нашли у сукобу с правом. Знали су ко је извршио убиство, али нису имали начина да казне убице. Поврх свега, Џо Кнеп се предомислио. Није хтео да сведочи. Постојао је још само један излаз. „Нека неко позове Данијела Вебстера.”
    Сенатор Данијел Вебстер из Бостона био је човек драме. Имао је чврсто, помало глумачко држање, а његова увек црна одећа и мрачни, убедљиви поглед заслужили су надимак који је носио: Црни Ден. Његов језик ипак је био његово најјаче оружје. Сенатор Вебстер био је чувен у САД по вештини говорништва и уништавајућем унакрсном испитивању коме је излагао сведоке. Постојале су само две невоље. Прва је што је Црни Ден увек радио у одбрани. Још ниједном се није окушао као тужилац. Друга је јер су оптужени били његови пријатељи. Обе непогодности су веома лако ишчезле. Употребљено је средство које никада не омане. Новац. Вебстер је био пијанац и коцкар и хиљаду понуђених долара извукло би га из многих дугова. Пријатељство је морало да сачека. Првенство су имали нови изазови.

                                             
                                            Издајничко срце

    Прве Вебстерове речи одмах су показале зашто је он ту. „Не постоји бекство од признања осим самоубиства, али самоубиство јесте признање.” За цео град ово је био догађај који се не пропушта. Судница је била препуна упркос огромној загушљивости и омамљујућој августовској врелини. У маси се налазио и млади новинар Натанијел Хоторн кога ће овај случај надахнути да напише неке од прича које су га касније прославиле.
    Вебстер је применио лукаву тактику. Позвао се на сведочење другог лекара који је прегледао тело. Он је тврдио да убица није био само један.  По оваквој теорији, ни првооптужени није само један. Може се наставити са суђењем. Као првог сведока позвао је Френка Кнепа за кога је тврдио да је други убица. Сачекао је док судницом није овладала потпуна тишина. Неколико тренутака је ослушкивао, као да жели да ухвати ритам Кнеповог срца, а онда је почео да га наговара на издају.
    „Здравом старом човеку сладак је сан и први уљуљкујући звуци ноћи су га обухватили у свој мекан, али снажан загрљај. Убица улази кроз прозор раније припремљен... Бешумним кораком пролази празним ходником, полуосветљен месечином; пење се уз степенице и долази до врата спаваће собе. Спушта кваку мирним и уједначеним притиском док се врата не одшкрину без шкрипе; онда улази и пред очима му се указује његова жртва...”
    Вебстер је низао речи. Његово говорништво било је мајсторско. Дикција – савршена. Пао је у занос и са собом повео све присутне. Водио их је кроз кућу, кроз мисли убице, кроз језу хладнокрвности злочина. За сваки откуцај Кнеповог срца имао је противоткуцај. А откуцаји су постајали све убрзанији. Ушао је у главу пороти и, што је још важније, самом оптуженом. С невероватном тачношћу описивао је оно што се дешавало.  Потпаљивао му је уобразиљу. Кнеп је почео све теже да дише. Гледао је по судници. „Знају. Сви знају.” Црни Ден грозничаво је причао, постајао је све гласнији и бржи. Прилазио је Кнепу. Сви су му прилазили. У његовој глави већ је постало и више него очигледно да је крив. Чуо је туђе мисли.  Крив је! Убица! Злочинац!
    „Признајем!”
    Лавина која је тутњила судницом је утихнула. Туђе мисли вратиле су се у своје лобање. Данијел Вебстер стајао је над Кнепом знојавог лица и разбарушене косе. Пружио му је хартију и оловку. Да потпише признање.

                                                      
                                                        Епилог

    Пред више хиљада грађана Салема, 28. септембра 1830. године Френк Кнеп био је обешен испред зидина салемске тамнице. Три месеца касније иста судбина стегла се око врата и његовом брату Џоу. Једини преостали завереник, Џорџ Крауниншилд, успео је да измигољи правди јер су му две проститутке пружиле алиби. Говорничке способности сенатора Данијела Вебстера биле су толико хваљене да су његове речи с овог случаја нашле места у антологији говора издатој касније те године.      Признање које је Френк Кнеп грозничаво испљунуо послужило је и као основа за чувену причу Едгара Поа „Издајничко срце”. У данашњем Салему само један историјски тренутак засењује славу овог убиства. Око стотину педесет година пре смрти капетана Џозефа Вајта, овај град водио је борбу против вештица. Али то је прича коју ћемо испричати други пут.