Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Свака слика има причу


Најславнији цариник на свету

Анри Русо пришао је Пикасу и рекао: „Нас двојица смо два највећа уметника нашег доба – Ви у египатском, а ја у модерном стилу”

                 

ечник српскохрватскога књижевног језика”, издање Матице српске и Матице хрватске, објављен 1967. године, значење придева „наиван” објашњава на следећи начин: „који сувише олако поверује, простодушан, безазлен, неискусан”, илуструјући то реченицом из романа „Плава госпођа” Милице Јанковић: „Млада девојка која је… била наивна као дете никада није посумњала у своју пријатељицу.” Затим, да све буде јасније, као пример се наводи и реченица из приповетке „Или јесмо или нисмо” Славка Колара: „Он је и сад… осјетио… респект, занос наивног сељачета.”
Другом значењу речи посвећена је много мања пажња. Једва један ред текста гласи: „одр. (што значи: одређени вид придева) (о сликарима, сликарству) самоук (обично сељак).” Тешко да је могуће изрећи нешто површније и непрецизније о наивном сликарству.

   Сасвим је сигурно да нису сви самоуки сликари и наивни сликари. Довољно је сетити се Винсента ван Гога или Пола Гогена или Огистена Лесажа, с којим су читаоци „Забавника” недавно имали прилику да се „упознају”. Или великог британског уметника Франсиса Бејкона који је образовање завршио са седамнаест година, напустивши школу у Челтнаму.
   У потрази за тиме шта наивно сликарство заиста јесте, велику помоћ пружа „Речник уметности и уметника” у чијем је приређивању учествовао и славни Херберт Рид. Ова драгоцена књига нам говори да су наивни уметници обично самоуки, да је њихова техника, према академским стандардима, незграпна и да је њихово стваралаштво понекад наивно у погледу приступа и израза. Али да се дела великих наивних уметника одликују огромном снагом и маштовитошћу.


                
                 „Ја: портрет-пејзаж”

Запослење постало надимак


   Да живот уме да буде смешнији и од нечије разигране маште показује случај Анрија Русоа. Овај француски сликар је без изузетка прво име које се помиње кад се говори о наивној уметности. Русо је, 1907. године, изведен пред суд због преваре и фалсификовања. Разлози за то нису у потпуности јасни. Верзија која сликара приказује у најбољем светлу говори како је извесни преварант по имену Луј Суваже испричао Русоу потресну причу о томе како је у некој банци обманут и како је остао без новца. Русо је поверовао у лаж која му је речена и, дубоко ганут, помогао је Суважеу да кривотвори документа. Тако је, у то је био убеђен, бар делимично задовољио правду. Свог „саучесника” Суваже је наградио само делићем украденог новца. А наивни уметник потрошио је тај новац учествујући у добротворној лутрији од које је зарада употребљена за лечење деце оболеле од туберкулозе.
   Да ли је све било баш тако не зна се. Али, познато је да се Русоова одбрана заснивала на томе да је стари сликар наиван, да сувише олако поверује, да је простодушан, безазлен и да је као такав постао жртва превејаног криминалца. Кључни доказ за тврдње одбране биле су Русоове слике!


„Сан”, последња Цариникова слика, насликана и излагана на Салону независних 1910. године.  

    Анри Русо рођен је 1844. године у Лавалу, градићу удаљеном од Париза око триста километара. Његов отац био је скромни занатлија, лимар, и с тешком муком је успевао да издржава породицу. Млади Анри се запослио код некаквог адвоката у Нанту. Учио је с намером да и сам постане адвокат. А онда је све напустио пријавивши се у војску, коју је пре тога успео да избегне. Разлог за такву промену, највероватније, није баш био частан – ступањем у службу Француске као војник, деветнаестогодишњи Анри Русо покушао је да избегне суђење за ситну крађу којом је оштетио свог послодавца. Ипак је, током 1864. године, због тог преступа провео месец дана у затвору. Окончавши пет година војничког живота, преселио се у Париз.
   Од 1871. године Русо је радио у царинској испостави у Паризу. Цариник је био двадесет две године. Сликар – око тридесет. У историју је ушао као сликар – Цариник Русо. За велико „Ц”, којим је запослење претворено у надимак, заслуге сноси Алфред Жари, творац гротескног комада „Краљ Иби”, добро познатог и на нашим просторима.



               
                „Кротитељ змија” – најпознатија Русоова слика

Тигар у олуји

                      
   Анри Русо почео је да слика око 1880. године. Његови радови нису могли да прођу избор париског Салона, ограничен на строги академизам, али је Русо, жељан да постане славан сликар, искористио настанак алтернативног Салона независних да јавно прикаже своје слике. Од 1886, па све до смрти, 1910. године, Русо је на Салону независних учествовао двадесет и три пута! Његове слике код већине су наилазиле на подсмех.    Ипак, неколицина младих уметника у његовим делима је видела искреност, оригиналност и снагу, и била одушевљена стваралаштвом самоуког уметника. О његовој слици „Тигар у тропској олуји (изненађен!)”, приказаној 1891. године, тада двадесетшестогодишњи швајцарски уметник Феликс Валотон написао је:
   „Његов тигар који се спрема да изненади своју жртву је нешто што се мора видети. Алфа и омега слике је збуњеност коју изазива. Кад се нађете пред толиком сликарском вештином, али и дечијом наивношћу, престајете да будете сигурни чак и у најдубље укорењена убеђења и почињете да их преиспитујете.”

„Портрет жене”
    Иако је шеснаест година „каснио” за Валотоном, и иако су у међувремену Цариникова дела поседовали или бар добро познавали и писац Алфред Жари, песник Гијом Аполинер, сликар Робер Делоне, проницљиви колекционар Амброз Волар… највећи поштовалац Анрија Русоа и његове уметности несумњиво је био Пабло Пикасо. Он је 1906. или 1907. године случајно наишао на „Портрет жене”, Русоову слику насталу 1895. године. Купио ју је за пет франака. Отприлике толико коштало је и чисто сликарско платно исте величине.
   Где год је Пикасо живео, ту се налазио и „Портрет жене”, пуних шездесет и пет година, све до његове смрти 1973! Данас се ова слика која приказује непознату, непривлачну жену у величини нешто мањој од природне, и препуна је тачно исликаних детаља, чува у Пикасовом музеју у Паризу.
   Пикасо, страствени јужњак, врло брзо се зближио с чудним уметником чија га је слика очарала. Та блискост, темперамент и духовитост шпанског, и непосредност и отвореност француског сликара, али и атмосфера која је постојала међу уметницима у Паризу с почетка 20. века, довели су до догађаја који је постао легендаран и који се препричава и тумачи више од једног века.


Припреме за банкет

             
              Пикасов „египатски стил” – „Госпођице из Авињона”
  
    Све је почело Пикасовом замисли да приреди банкет у част Анрија Русоа. Позвао је тридесетак својих и Русоових пријатеља у атеље на Монмартру, у улици Равињан број 13, у блоку приземних зграда који је песник, писац и сликар Макс Жакоб подругљиво назвао „Чамац за прање веша”. Пикасо је простор у коме је и живео и радио делио с Фернандом Оливије, уметницом и моделом.
   Замислио је да догађај почне око осам сати, вечером за позване, а да се сат пре поноћи врата отворе и за све који би у касну ноћ били привучени угођајем који ће весело друштво засигурно направити. План је био и да Гијом Аполинер, тада двадесетосмогодишњи писац и песник, представи Цариника.
   Жорж Брак, француски сликар који се, заједно с Пикасом, сматра оснивачем кубизма, Андре Салмон, Парижанин, песник и ликовни критичар, Хуан Грис, сликар, и Макс Жакоб решили су да искористе последње топле дане те 1908. године, и већ током ране вечери свратили су на аперитив у кафану поред „Чамца за прање веша”. Отприлике у исто време Пикасо је схватио да ће храна коју је наручио у оближњем скромном ресторану стићи с два дана закашњења, јер је он сам погрешио око датума. Није било другог излаза сем да смисли нешто што не кошта много, а може брзо да се припреми.
   Фернанда Оливије нашла је решење у томе да спреми шпанско јело с пиринчем, пилећим месом и плодовима мора, познато као „валенсијански пиринач”. У помоћ јој је притекла Гертруда Стајн, америчка авангардна књижевница, која је већ пет година живела у Паризу. Кад је схватила у каквим се невољама домаћини налазе, није јој било тешко да отрчи до продавнице и врати се са сиревима, маслинама, сардинама… Кад је друштво почело да се окупља, последице Пикасове грешке нису могле ни да се примете.
   Гијом Аполинер, чији је задатак био не само да представи Анрија Русоа већ и да га доведе на банкет, то је учинио с малим закашњењем, тек толиким да Цариник и он буду последњи који се придружују веселом друштву и да њихов улазак буде налик изласку глумаца или музичара на бину.

Сетни звуци виолине


Пабло Пикасо испред „Портрета жене”
    Кад је закорачио у просторију, шездесетчетворогодишњег самоуког сликара сачекала је раздрагана гомила у којој су били Пабло Пикасо и Фернанда Оливије, Жорж Брак, Андре Дерен, Морис Вламенк, Шпанци Хуан Грис и Рамон Пићот, Андре Салмон и његов колега Морис Рејнал, Макс Жакоб, млада сликарка и дизајнерка Мари Лоренсан, Гертруда Стајн, њен брат Лео и њена дружбеница Елис Токлас, песник Морис Кремниц… Главно место заузимао је „Портрет жене” на коме је стајала лента с натписом „Honneur à Rousseau” – „У част Русоу”. Око Цариниковог дела налазиле су се нове Пикасове слике, а међу њима и чувена „Госпођице из Авињона”.
   Остало је забележено да се Русо, који је и наступио попут глумца или музичара, ступивши на „сцену” с беретком на глави и виолином у рукама, озарио кад је видео шта му је приређено и да је његово добро расположење потрајало читаве ноћи.
   Увод је припао двојици људи од пера – Морису Кремницу и Гијому Аполинеру који су прочитали стихове посвећене старом наивцу.   Аполинерова песма говорила је о Русоу војнику и његовом боравку у Мексику. Неистину о свом животу у егзотичним пределима далеке Америке Цариник се увек трудио да прикаже као истину, те ноћи с посебним жаром. Након прочитаних стихова, почасни гост је, на радост свих, засвирао виолину. Пошто је извео композицију коју је сам написао и посветио покојној супрузи Клемонс, просторијом се проломио поклик: „Живео Русо!”
   Анри Русо је, несумњиво уживајући и у догађају и у вину, пришао Пикасу и саопштио му нешто у шта је искрено веровао. Рекао је: „Нас двојица смо два највећа уметника нашег доба – Ви у египатском, а ја у модерном стилу.” Говорећи о „египатском стилу” Русо је мислио на делове афричке уметности које су Пикасо и други уметници користили у својим сликарским огледима из којих се изродио кубизам. „Модеран стил” био је само његов. Иако данас Русоова реченица може да звучи надмено, треба узети у обзир да је стари Француз то казао двадесетседмогодишњем Шпанцу који је тек покушавао да се избори за место међу мноштвом уметника који су почетком 20. века били привучени сјајем Париза. Цариниково запажање о величини Пикаса говори о томе колико је било добро његово просуђивање. Самоуверен став о себи самоме био је производ и атмосфере те за њега велике ноћи, али и његове простодушности и наивности. Оно што је изговорио данас је неизоставни део сваке приче о славном наивцу.


                                            

   Анри Русо није поживео ни целе две године после банкета. Умро је 2. септембра 1910. године. Већ 1911. штампана је прва монографија о њему, а годину након тога приређена је велика изложба његових слика. Попут многих уметника, и Цариник је живео прекратко да дочека славу.
   Чињеница је да је Анри Русо знатно утицао на уметност 20. века. Тешко је одмерити колико, јер не постоји ни вага, ни сат, ни било шта друго чиме би уметност могла да се измери. Али нису ретки познаваоци и проучаваоци уметности који верују да без Русоа не би било ни Пикаса.
   Често се поставља питање да ли је жеља Пабла Пикаса и Гијома Аполинера била да се наругају Царинику или је банкет био израз искреног уважавања. Иако има и оних склоних да верују у прво, и иако се никако не може порећи постојање жеље за добром забавом и смехом, Пикасо је, и изреченим и учињеним, целог живота доказивао поштовање према Русоу. Као доказ његове добронамерности сачуван је прелеп, поетичан опис Русоовог сликарства – „сликао је као што птица пева”.


------------------------------------------------------------------------------                                                 
КАКО ЈЕ СЛИКАО
Русо је признао да се држао савета двојице академских сликара, Феликса Огиста Клемона и Жан-Леона Жерома. Сликао је у слојевима. Почињао би осликавањем неба да би слику потом попуњавао детаљима и завршио је са животињама, углавном тропским, прашумским, и људима у првом плану. Најпре је сликао једном бојом у њеним нијансама, а онда би прелазио на другу боју. Нажалост, због тешког материјалног стања, био је присиљен да користи боје лошијег квалитета па је на неким сликама боја испуцала.
Сваку слику радио је дуго и пажљиво. „Тигар у тропској олуји”, настала 1891. године, урађена је необичном техником. Киша је дочарана танким, светлосивим потезима четкице дуж платна с лаком. За ту слику стигла је прва важна похвала од младог уметника Феликса Валонтона који је рекао да је приказ тигра који је изненадио плен азбука сликарства.
По наруџбини је 1907. године урадио слику „Кротитељ змија”. Наручила ју је бароница Делонај. Сликом „Сан” из 1910. године дочарао је прашуму користећи око педесет нијанси зелене боје. Иако је лишће сликао онаквим каквим га је видео у ботаничкој башти, прилагођавао га је уметничким потребама и надахнућу. Прашума, тако драга Русоу, може да се види и на слици „Гладни лав баца се на антилопу”
                                                                                                                   С. Д.

 


Аутор: 
Владимир Ранковић
број:
lglg (not verified)
Слика корисника lglg's
Manolo Blahnik
On design, multi-level crisscross weave and Manolo Blahnik around the ankle to bind belt is inherited the Rome of Manolo Blahnik Canada sexy enchanting and cool shoes are fashionable, send out the Manolo Blahnik Sandals people cannot be ignored the existence feeling, will be women's independence temperament Cheap Manolo Blahnik Sandals full expression.