Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива



У четрнаестој, Бубиша је добио клавир – само за себе. Годину дана касније, за петнаести рођендан, отац му је поклонио грамофонску плочу – музику оркестра Каунта Бејзија. Тако је почела музичка и животна пустоловина нашег весника џеза
Велики догађај за нас – Бубиша Симић дочекује славног Дјука Елингтона на Београдском аеродрому 1970. године
  
   Београд, 1936. година. У породичној кући у Улици мајке Јевросиме 39 живео је један дечак. У то безбрижно време имао је дванаест година. Трпезарију у приземљу куће красио је пијанино. Клавир је свирала дечакова мајка. Управо као и већина школованих девојака из тог времена и она је пре него што се удала врло добро научила да свира клавир и говори француски. Премда је мајка често свирала, дечак се до дванаесте године није нарочито обазирао на кућна музичка збивања, радије је у дворишту играо фудбал ишчекујући да дође летњи распуст па да славу (Петровдан, 12. јул) проведе код бабе по оцу у Крушевцу, а затим месец дана у Врњачкој Бањи... Тамо је његова породица – чији су чланови, поред њега, били отац (адвокат), мајка и сестра – редовно летовала.

                                         


Како је доказано да су те посуде биле чаше?
    Мила Гајић, аутор изложбе, каже да одговор на то питање почиње у праисторији. Најпогоднији предмет који је тадашњи човек могао да нађе у природи како би њиме захватио и пио воду, имао је облик удубљене полулопте. Да није тако, сигурно би и први грнчари правили прве земљане посуде у неком другом облику а не у облику удубљене полулопте. Диван примерак је пехар из петог миленијума пре наше ере, из старчевачке културе: полулоптасто тело на округлој ниској стопи, украшено црним и белим.
   

У присуству суграђана, 13. октобра 1909. године, на породичном имању поред града, овај Панчевац покушао је помоћу гумене ужади да полети у својој једрилици
 
 Једрилица В. Алексића пред полетање, октобра 1909. године
   Према сачуваним документима, новинским исечцима, белешкама и фотографијама, од којих се највећи део налази у Музеју ваздухопловства у Београду, панчевачки лекар др Владимир Алексић међу првима је почео сам да прави летелице. За ваздухопловство се заинтересовао 1907. године и, ослушкујући вести о напретку авијације које су до њега стизале, почео је израду летећих модела авиона које је бацао с крова свог санаторијума.

Тешко је судити, али рекао бих, ипак, да ми је избор тенденциозан, примерен потврђивању тезе коју сам готово надмено одабрао (о „упропашћавању” живота), с одстрањивањем истинских књижевних вредности. Јер, опет, могло се очекивати да моја „вечна библиотека” изгледа сасвим другачије, с другим писцима и у таквој констелацији која драстично мења предочену слику. Не могу да замислим да сам направио списак „најважнијих” књига у свом животу, а да нисам ни споменуо Борхесове „Маштарије”, „Авантуре Гордона Пима” Едгара Алана Поа, „О јунацима и гробовима” Ернеста Сабата, Толкинову „Дружину господара прстенова”, Керолову „Алису”, Егзиперијевог „Малог принца”...
    Но, шта ћеш, јер о чему заправо свако од нас говори кад добије прилику? О себи, о својим малим стварима и свом малом животу – бити личан колико год то дозвољава „јавно суђење”, ситни индивидуални снови у борби с вредностима општег, јавног, доказаног.
    Уколико већ могу да бирам, снови су ми, ипак, дражи.


Од телевизора до рачунара, живот данашње деце одиграва се пред екраном на коме се муњевито смењују слике

    Наше читаоце, породицу Павловић из Бијеле код Херцег-Новог, занима зашто деца тако помно посматрају рекламе на телевизији.  У писму које су недавно послали редакцији „Забавника”, Павловићи, између осталог, износе и једно запажање: деца рекламе гледају „као хипнотисана”. И увек као да знају кад ће рекламе да почну.
    Да нису видовити?



                                  


ВИНОМ ГАСЕ ЖЕЂ
                


У БОЦИ ПРЕ КРАЈА ВРЕЊА

Занима ме по чему је шампањац другачији од осталих вина?

ИЛИЈА
Крупањ