3320 25. 9. 2015.
Хипноза за најмлађе
КРАТКИ РЕЗОВИ
Од телевизора до рачунара, живот данашње деце одиграва се пред екраном на коме се муњевито смењују сликеНаше читаоце, породицу Павловић из Бијеле код Херцег-Новог, занима зашто деца тако помно посматрају рекламе на телевизији. У писму које су недавно послали редакцији „Забавника”, Павловићи, између осталог, износе и једно запажање: деца рекламе гледају „као хипнотисана”. И увек као да знају кад ће рекламе да почну.
Да нису видовити?
Чини се да су Павловићи из Бијеле знали да постављају врло важно питање које несумњиво дотиче живот не само деце из ових крајева, већ на готово целој планети.
Пре извесног времена, приликом представљања једне своје књиге у Београду, Душан Петричић, чувени земунски илустратор који живи и ради у Канади, између осталог говорио је о томе како на Западу осмишљавају корице књига за децу.
Срећом, оно што је између корица и даље пишу писци, а илуструју ликовни уметници. Међутим, кад на ред дође насловна страна, посао преузимају други људи. У ствари, читава армија стручњака који најчешће немају везе с књижевношћу. Чини се да међу њима главну реч воде психолози, али има и статистичара, аналитичара, педагога, стручњака за маркетинг... Њихов је задатак да смисле такву насловну страну која ће привући децу и подстаћи их да узму књигу у руке. Тачније, да замоле родитеље да им ту књигу купе. А да ли ће је прочитати? То као да никога не занима. Осим писца, наравно. Поменути стручњаци праве неку врсту профила могућег купца и тако му се прилагођавају, додворавају, или му стварају одређени укус. Креирају моду.
На пример, један основац из Београда изјавио је недавно да уопште није у стању да прочита Твеновог „Тома Сојера”, премда се силно труди. Једноставно, не може да издржи и савлада обавезну школску лектиру.
„Зашто баш ти не можеш да читаш Марка Твена?”, хтела је да зна дечакова мајка.
„Зато што се тамо све дешава сувише споро. Ја живим другачије!”, одговорио је мирно дечак. „Нема времена за ’Тома Сојера’.”
Истини за вољу, дечак брзо живи. Похађа основну школу, игра кошарку, свира... Кад је слободан, игра игре на свом рачунару, прати дешавања на Фејсбуку. Ту слике промичу муњевито пред његовом очима. Понекад погледа неку телевизијску серију. Ако му се одређена епизода допадне, обавести друштво на „Фејсу”, прегледа шта су другови њему послали. Осим порука од две-три (скраћене) речи, то су углавном слике и линкови који упућују на неки кратки видео-садржај. Време пред рачунаром „исцури” за тили час. Од телевизора до рачунара, живот данашње деце одиграва се пред екраном на коме се муњевито смењују слике. Садржај саопштавају слике, а не текст, односно речи. Мајчин или очев глас (речи) замениле су слике. С временом и опажање деце је измењено. Понекад с тешкоћом прате оно што није филм сачињен од кратких резова. Чак и кад престану да буду деца.
То би, дакле, могао да буде и одговор на питање Павловића из Црне Горе. Телевизијска реклама најчешће сликом, а не текстом (који често може бити потпуно у супротности са сликом) „саопштава” поруку. Тај привлачни визуелни део деца лако уочавају и прихватају. Свиђа им се. Мало приче, слике се муњевито мењају... Довољна је пажња „лептирића”. Нема удубљивања, нити „трошења” времена.
И кад је реч о осмишљавању реклама – баш као и у припреми корица књига о којима је причао Душко Петричић – данас у том послу учествују не само драматурзи, писци, већ и стручњаци за маркетинг. Другим речима, у највећем броју рекламних порука ништа није случајно. Све је потанко осмишљено, с одређеним циљем. Руку на срце, добар део – посебно реклама за слаткише – обраћа се управо најмлађима. Није ни чудо што им се толико свиђају.
Аутор:
М. Огњановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
