Живот је бајка – Војислав Бубиша Симић

СЕНТИМЕНТАЛНО ПУТОВАЊЕ С КЛАВИРОМ

У четрнаестој, Бубиша је добио клавир – само за себе. Годину дана касније, за петнаести рођендан, отац му је поклонио грамофонску плочу – музику оркестра Каунта Бејзија. Тако је почела музичка и животна пустоловина нашег весника џеза

Велики догађај за нас – Бубиша Симић дочекује славног Дјука Елингтона на Београдском аеродрому 1970. године

   Београд, 1936. година. У породичној кући у Улици мајке Јевросиме 39 живео је један дечак. У то безбрижно време имао је дванаест година. Трпезарију у приземљу куће красио је пијанино. Клавир је свирала дечакова мајка. Управо као и већина школованих девојака из тог времена и она је пре него што се удала врло добро научила да свира клавир и говори француски. Премда је мајка често свирала, дечак се до дванаесте године није нарочито обазирао на кућна музичка збивања, радије је у дворишту играо фудбал ишчекујући да дође летњи распуст па да славу (Петровдан, 12. јул) проведе код бабе по оцу у Крушевцу, а затим месец дана у Врњачкој Бањи... Тамо је његова породица – чији су чланови, поред њега, били отац (адвокат), мајка и сестра – редовно летовала.
   Између осталог, то је било доба кад су мушкарци, упркос великим врућинама, обавезно носили одела с прслуком, а жене – шешире. У Врњачку Бању угледна београдска породица с децом и гувернантом стизала би возом. Са железничке станице две кочије су их превозиле до пансиона „Флорида”. Наиме, једна кочија била је резервисана само за пртљаг чији су важан део (читав кофер!) чинили шешири.

Џез у Врњцима

   У бањи се увече одлазило у хотеле „Сотировић”, „Швајцарија” и „Кооп” где су, што је посебно важно за ову причу, свирали џез оркестри „Џоли бојс” и „Саџо”. Ту је дечак из Улице мајке Јевросиме први пут чуо џез музику. Допала му се.
   Дакле, кад је навршио дванаесту, дечак је најзад сео поред мајке и покушао да свира клавир. Видевши да њен син има дара за музику, мајка је одмах позвала наставницу клавира, госпођу Добрилу Михајловић. Већ после годину дана дечак је умео да одсвира понеки лакши Шопенов валцер.
   У Београду је касних тридесетих година прошлог века најпознатија музичка кућа била „Хармонија”, на самим Теразијама. Власници продавнице доносили су клавир на пробу могућим купцима право у кућу. Уколико клавир не би одговарао, мењали би га и доносили други. Тако је дечак у четрнаестој години добио клавир немачке производње „Бесердорфер”. Међутим, тастатура му се чинила тврдом. Више му се допао „Блитнер” с енглеском механиком. Нови клавир одмах је добио место у салону нове породичне куће на платоу између улица Мајке Јевросиме и Косовске. Дечак је почео вредно да вежба и наступа у школском оркестру. За петнаести рођендан, у марту 1939. године, од оца је добио грамофонску плочу на 78 обртаја – свирао је џез оркестар Каунта Бејзија.

Џез оркестар РТБ с диригентом Симићем у сали „Луцерн” у Прагу, 1958. године. Поред микрофона је Лола Новаковић

   У шестом разреду Друге мушке гимназије, у јесен 1939. године, дечак је са школским друговима окупио мали музички састав. Жика Милосављевић – хавајска гитара, Гуга Миливојевић и он – обичне гитаре, Рођа Миливојевић – хармоника, Павле Минх – клавир и Миодраг Ђаја – кларинет. Свирали су на журевима (због успеха код девојака), а касније и на школским игранкама. Били су то лепи дани детињства.
   Прекинути су на језив начин 6. априла 1941. године. Немачки бомбардери од јутра су бацали бомбе на Београд. Већ после првог таласа бомби, породица из центра Београда с најнужнијим стварима кренула је у избеглиштво – у Рипањ. Ту је оцу породице, резервном официру, било зборно место. Другог дана рата, 7. априла увече, почео је да веје снег!   Вејао је пет дана... Дечаков отац је отишао у рат и убрзо био заробљен.   Немци су заузели Србију и породица је кренула натраг у Београд. Знали су да је њихова кућа бомбардована. Бомба је пала првог дана, 6. априла у раним поподневним часовима, убрзо пошто су побегли.
   Пала је тачно испред главног улаза срушивши онај део куће где су били клавир и пијанино. Кроз влажне рушевине није било лако извадити ствари. Дечак је с другом трагао за својим клавиром. А онда га је угледао испод гомиле цигала. Горњи поклопац био је поломљен. Грозничаво су копали и склањали малтер и цигле. Онда су видели и дирке... Неким чудом, клавир је и даље давао тон! Дечаку се то чинило као знак судбине – енглеска механика одолела је немачким бомбама.
   Месец дана касније мајстор је некако успео да састави клавир и дечак је могао да примети да није изгубио ништа од одличног тона. Наставио је да свира. Рат је био ужасан, као и послератно раздобље. Музика је за дечака била више од утехе. Сумњајући да је могуће успоставити правни поредак, дечак није наставио студије на Правном факултету, већ је уписао београдску Музичку академију. На свом „Блитнеру” спремио је дипломски испит на Одсеку за дириговање. Кад је дипломирао и схватио да је остао без новца, одлучио је да прода клавир...
   Године 1956. за клавир је добио 450.000 динара, а упола цене купио је пијанино. У то време тешко се живело. Младић је већ био ожењен човек, а добио је и дете.

Поновни сусрет с клавиром

   Прошле су године. Дечак је постао познати џез музичар. Крајем седамдесетих година прошлог века дошао је у Музичку школу „Коста Манојловић”. У једној од учионица угледао је свој клавир. Клавир који је добио на дар од родитеља. Изгледао је сувише старо... Али, то је несумњиво био клавир из породичне куће у Улици мајке Јевросиме, куће која је нестала под бомбама. Ставио је шаке на тастатуру. Тек што је дотакао дирке, почеле су да навиру успомене. Сетио се да више нема оних који су били уз њега док га је свирао. Изашао је из учионице са сузама у очима и никада није поново срео свој клавир.

Фудбалска репрезентација Косовске улице у Бубишиној башти 1934. године (будући музичар клечи, други с леве стране)

   То не значи да је некадашњи дечак постао тужан, или да је престао да свира. Додуше, можда је тада почео да схвата како његов живот заиста личи на бајку, те да би требало све да удеси тако да та бајка има срећан крај. Али, за такву „операцију” треба имати умећа! Срећом, некадашњи дечак је, осим за музику, посебно обдарен за – живот.
   Један је бивши дечак с клавиром, данас осамдесетшестогодишњи Војислав Бубиша Симић! Да је којим случајем рођен у Великој Британији, краљица би човека какав је Бубиша одавно одликовала највишим орденом и дала му високу племићку титулу, често тврди један наш угледни новинар. Јер, Војислав Симић био је један од весника џеза на овим просторима. Својим знањем, оптимизмом, ведром, али непоколебљивом природом, успео је не само да се извуче из пакла Другог светског рата и мучног послератног раздобља политичке нетрпељивости према џезу, већ и да с нашим џез музичарима оствари највеће домете. Можда највеће домете наше музике.

Писац у осамдесет првој

   С лакоћом је џезер Бубиша Симић успевао да опстане кад је џез био оличење буржоаске декаденције. Основао је 1946. године џез оркестар „Динамо”. Чак је у тренутку несмотрености увек будних представника тајних служби, доживотног југословенског председника непосредно и пред многобројним сведоцима упитао да ли је тачно да не воли џез, на шта му је овај одговорио: „Волим џез, али онај изворни, афрички, а не амерички!”
   Војислав Бубиша Симић био је од 1953. до 1985. године диригент Џез оркестра Радио Београда (Радио-телевизије Београд). С њима је током педесетих и шездесетих прокрстарио безмало читаву Европу, учествујући на међународним фестивалима и одневши прву награду у француском граду Жуан Ле Пену, 1960. године. Београдски биг бенд однео је џез и иза „гвоздене завесе” – у Русију. У Београду је дочекао великог Дјука Елингтона, свирао с Елом Фицџералд, својом најомиљенијом џез певачицом, Квинсијем Џонсом... Дириговао је, писао музику, аранжирао. После свих великих успеха и пређених препрека, гледао је како новокомпоновани фолк (неподношљиви шунд, како каже) на силу заузима незаслужено важно место у нашем животу. Није се обесхрабрио, вероватно уверен да је човеков карактер његова права судбина. Наставио је да наступа као гост с Биг бендом РТС и „Старим лавовима”, „Колибријем”...

Петогодишњи Војислав с родитељима у Врњачкој Бањи, 1929. године

Поред свега осталог што је успео да уради, Бубиша је вероватно један од најстаријих новинара-почетника у нашој средини. У осмој деценији почео је о џезу да пише за новине, показујући на тај начин да непоколебљиво и даље држи бакљу београдских џез музичара. Била му је осамдесет једна година кад је, коначно, објавио прву књигу – „Сусрети и сећања” (2005). Књига је готово одмах распродата. Годину дана касније написао је нову књигу сећања – „Весело путовање” – у којој су описана победоносна гостовања са Џез оркестром РТВ Београд по белом свету.
Поносни отац две кћерке и деда троје унучади, уз подршку супруге, Бубиша у осамдесет шестој години објављује трећу књигу, још једно „Сентиментално путовање” у прошлост. Уосталом, чувени истоимени шлагер из 1944. године („Sentimental Journey”) означио је кроз музику и крај Другог светског рата. Књигу мемоарске прозе Војислава Симића ових дана објављује београдска издавачка кућа „Клио”. За многе ће странице нове Бубишине књиге бити друга реч за осећање носталгије. Можда би требало имати у виду речи чувеног писца да носталгија није жал за временом које је прошло, већ за оним што смо могли да постанемо, али нисмо. Учесник бурних догађаја наше новије историје, Војислав Симић о томе лично сведочи.

Аутор:

Мирјана Огњановић

Живот је бајка – Војислав Бубиша Симић

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту