Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Писци се поверавају „Забавнику” – Ђорђе Писарев/О књигама које су ми „упропастиле” живот


НАЈДРАЖИ СНОВИ

Тешко је судити, али рекао бих, ипак, да ми је избор тенденциозан, примерен потврђивању тезе коју сам готово надмено одабрао (о „упропашћавању” живота), с одстрањивањем истинских књижевних вредности. Јер, опет, могло се очекивати да моја „вечна библиотека” изгледа сасвим другачије, с другим писцима и у таквој констелацији која драстично мења предочену слику. Не могу да замислим да сам направио списак „најважнијих” књига у свом животу, а да нисам ни споменуо Борхесове „Маштарије”, „Авантуре Гордона Пима” Едгара Алана Поа, „О јунацима и гробовима” Ернеста Сабата, Толкинову „Дружину господара прстенова”, Керолову „Алису”, Егзиперијевог „Малог принца”...
    Но, шта ћеш, јер о чему заправо свако од нас говори кад добије прилику? О себи, о својим малим стварима и свом малом животу – бити личан колико год то дозвољава „јавно суђење”, ситни индивидуални снови у борби с вредностима општег, јавног, доказаног.
    Уколико већ могу да бирам, снови су ми, ипак, дражи.


   Прва, без сумње, с њом сам провео неколико година – или би било правилније рећи: с њом сам изгубио неколико година? Јер, у мом случају, никако се не ради о бекству од слободе, него је у питању тежи и опаснији механизам природе: бекство од стварности – „Тарзан, лорд Грејсток”, Едгара Рајса Бароуза. Два кола од по пет књига. Књиге купљене наруџбеницом, стигле поштом, чиста магија! Тврде корице, зелено платно, уздуж по половини, лево, а десно цртежи Тарзана, пластични, фотореалистички, у некој карактеристичној ситуацији. Тарзан са својим опаким животињама, са својим сином виси на лијани, Тарзана – бебу носи горила... Не знам коју сам од десет књига највише волео, можда ону о Другом светском рату. Кад је мислио да је његова вољена Џејн мртва и кад је, светећи се, упадао у немачке ровове немилосрдно таманећи све живо. С једне стране он, с друге његов пријатељ лав Нума, раскошне гриве, краљ животиња. Или она о тајанственом древном граду Опар у коме живе људомајмуни, али им је зато врховна свештеница, зове се ваљда Лаа, прелепа, згодна црнка, наравно несрећно заљубљена у дивљег, мужевног британског лорда, обично голог, осим прегаче око бедара и великог ловачког ножа који је нашао у заборављеној трошној колиби негде на некој плажи Африке, колиби у којој је и рођен и из које га је, као бебу, отела Кали, нова мајка коју је касније обожавао, а она је била џиновска горила, космата, бескрајно снажна. Ако их је било десет, подебелих, ако сам их упорно ишчитавао два пута годишње, све по реду, колико је мог драгоценог животног времена отишло неповратно на ту будалаштину која ме је болесно узела под своје?

                      
  
   П
а онда, чудновати књижуљак, донела нека рођака незнамодаклебеше а богами никојајеона, или је можда живела у тада мени имагинарно удаљеном Београду, „Шљунак на небу” Исака Асимова. Тврде корице, љубичаста боја, јунак Шварц. Обичан овоземаљски пензионер, кројач, шутнут сплетом околности далеко, далеко у будућност. Галактичко царство сачињено од милион настањених планета у коме је једино Земља загађена и затрована зрачењем, а Земљани, људи другог реда, задња рупа на свирали међу свим световима. Али, Шварц може да убија мислима! Књигу сам знао готово напамет што је и разумљиво, јер што бих се умивао, облачио и излазио на улицу и покушавао да живим, кад могу да лежим цели целцати дан и уживам у читању које бих прекидао само повремено, ситним дремежом? Зашто не бих уживао у потпуној замени за живот, то бар ништа не кошта, а и угодно је?
   Трећа књига заправо је гомила књига које су ме коначно затровале спречавајући ме, заувек, да се препустим чарима или слатким невољама драгоценог стварног живљења, нудећи ми сурогат живота који се проводи у лежећем ставу, опонашање живота које може да понуди добра или бар занимљива прича колико их је сигурно било у оних стотинак наслова скупљених из више кола издања „Реч и мисао”, које ми је одједном донео поштар, све с деловима за једноставну полицу која се лако поставља на зид. Бар метар непознатих и непрочитаних књига с црвеним корицама које ти стоје изнад кревета, лако доступне, довољно је само испружити руку!


   Будио сам се и успављивао имајући пред очима све време лоше, добре или одличне књиге Свифта, Превоа, Салтиков Шчедрина, Ирвинга, Матавуља, Золе, Чехова, Кеведа, Шоа, Камија, Јесењина, Твена, Стендала, Ибзена, Де Квинсија, Пирандела, Дидроа, Цвајга, Рудњицког, Луиса, Толстоја, Гетеа, Неруде, Петрарке, Гогоља, Моријака, Ћопића, Софокла, Ребреануа, Велса, Павезеа, Мана, Хајама, Саројана, Мајаковског, Кумара, Де Веге, Рилкеа, Пушкина, Веркора, Моравије, Мајера, Плутарха, Бодлера, Шекспира, Макијавелија, Хемингвеја, Корољенка, Достојевског, Хардија, Хесеа, Егзиперија, Фокнера, Хајнеа, Ајхендорфа... Тешко је и замислити бесомучно читалачко лудило у које сам упао, даноноћно гутајући туђе снове.


број:
putiansina
Слика корисника putiansina's
User offline. Last seen 12 years 1 недеље ago. Није присутан
Придружио се: 25/05/2012
jerseysusa