3320 25. 9. 2015.
Писали сте
У БОЦИ ПРЕ КРАЈА ВРЕЊАЗанима ме по чему је шампањац другачији од осталих вина?
ИЛИЈА
Крупањ
За разлику од других вина, шампањац се флашира пре завршетка ферментације (врења) тако да се наставком тог процеса, у затвореној боци, развија угљен-диоксид који код отварања боце даје прасак. Шампањац је природно пенушаво вино из француске покрајине Шампање, а производи се већ око 300 година. На тамошњем таласастом земљишту, погодном за гајење винове лозе, претежно се налазе виногради с црним грожђем. Чувена је таква сорта „пино” чији се гроздови пажљиво муљају како не би дошло до бојења сока који је основа за спремање шампањца.
У 17. веку бенедиктински монах по имену Дом Пјер Перињон, осавременио је затварање боца запушачем тако да гас, који се развија накнадном ферментацијом, чини ово вино пенушавим. Шампањац је заштићен те под тим именом не може да се продаје ниједно друго пенушаво вино. Атмосферски притисак у овом вину је висок (око четири атмосфере) и зато се код отварања чује прасак. После прве ферментације вино се истаче из буради и енолози (стручњаци за вино) мешају вина да би се добило пиће одговарајућег мириса и укуса. Мешавини вина додаје се шећер и истаче се у боце. После две-три године, боце се подижу и окрећу грлићем надоле на нарочитим полицама, како би се талог, настао врењем, слегао на запушачу.Шампањац се обично пије као аперитив. Служи се расхлађен, али не и леден. Ово пиће треба да буде старо пет до десет година и не продаје се пре истека пет година од бербе. Сувише стара вина (изнад десет година) губе свежину и пенушавост. Још од времена мадам Помпадур шампањац се обично служи у посебним приликама и кад се нешто прославља (венчање, рођендани, успешно склопљени послови...)
ДЕЈВИСОВА „САЛАТАРА” ЗА ТЕНИСКУ ЕЛИТУОдушевљен сам успехом наших тенисера, али врло мало познајем историјат Дејвис купа па вас молим да напишете нешто о томе.
ПАВЛЕ
Раља
Дејвис куп је најпознатије екипно надметање тенисера, у ствари, првенство света у овом спорту. То надметање добило је име по председнику Америчког тениског савеза Двајту Дејвису (1879–1945), који је за победничку екипу поклонио 18 килограма тешки сребрни пехар, општепознат као „салатара”.
Дејвис је, као студент на Харварду, 1899. године приредио меч харвардских и британских играча, што је било модел за први сусрет САД и Велике Британије 1900. године. Пет година касније, овом тениском двобоју прикључиле су се Белгија, Аустрија, Француска и Аустралазија (тадашња државна заједница Аустралије и Новог Зеланда), а потом је, из године у годину, такмичење постајало све масовније. Данас су у надметање за Дејвисов пехар укључене тениске репрезентације 134 земље. Оне се у предтакмичењу, по куп систему, боре подељене у три зоне (европску, америчку и азијску) да би ушле у елитну, светску, групу од 16 екипа. Те репрезентације се потом, такође по куп систему, надмећу док не остане само један, укупни, победник и освајач „салатаре” за одређену годину.
Убедљиво највише успеха у овом чувеном надметању имали су тенисери САД и Аустралије. Американци су чак 32 пута освајали Дејвисов пехар, а Аустралијанци су у 28 наврата били најбољи. За њима следе: Велика Британија (9), Француска (9), Шведска (7), Шпанија (3), Немачка (3), Русија (2), Италија (1), Аргентина (1), Чехословачка (1), Хрватска (1), Јужна Африка (1) и Србија (1).
Уречење трифеја Дејвис купа 1954. године у Аустралије
На корак од „салатаре”, али је нису освојиле, биле су још селекције поражених финалиста: Индије (3), Румуније (3), Белгије (1), Чилеа (1), Мексика (1), Словачке (1), Швајцарске (1) и Чешке (1).
КАД ЈЕ ТАЛЕС УЗЕО МЕРУ КЕОПСУЗанима ме ко је први измерио висину Кеопсове пирамиде.
ОБРАД
Коцељева
Висину Кеопсове пирамиде, подигнуте у трећем миленијуму пре наше ере, која се сматра једном од највећих грађевина у свету, први је утврдио познати филозоф, астроном и географ Талес из Милета (око 640. године п.н.е.) на веома једноставан начин. Измерио је дужину сенке пирамиде у време кад је дужина његове сенке одговарала стварној висини тела.
