3320 25. 9. 2015.
Хеј, пијмо...
КАД ЈЕ ЧАША БИЛА ЧИНИЈА
Како је доказано да су те посуде биле чаше?
Мила Гајић, аутор изложбе, каже да одговор на то питање почиње у праисторији. Најпогоднији предмет који је тадашњи човек могао да нађе у природи како би њиме захватио и пио воду, имао је облик удубљене полулопте. Да није тако, сигурно би и први грнчари правили прве земљане посуде у неком другом облику а не у облику удубљене полулопте. Диван примерак је пехар из петог миленијума пре наше ере, из старчевачке културе: полулоптасто тело на округлој ниској стопи, украшено црним и белим.
Средњи век, тачније култура Византијског царства, наставила је као и антика па је, између осталог, задржала и чашу налик на чинијицу, али и, што нас тренутно више занима, оставила је први писмени доказ да су те посуде заиста – чаше. На некима од њих пише јасно и гласно „ова чаша припада”, па је наведено име власника чаше, и на крају обавезни благослов оном ко из ње пије, што значи да се та посуда налик на чинију зове – чаша. Исто доказује и порука: ко купи ову чашу нека га Бог благослови и светац кога слави. Шта она још открива, биће још речи.
 |
 |
| Сребрна посуда за одржавање топлоте из 18. века | Сребрна чаша из Стобија, направљена у другој половини 14. века |
пише и у разним документима и списима. Један од најцитиранијих је опис двора краља Милутина у Скопљу који је у 13. веку забележио Теодор Метохит, византијски писац. Дошао је у Скопље да, као изасланик византијског цара Андроника II Палеолога, уговори брак цареве кћерке Симониде и краља Милутина. Метохит је био задивљен сјајем двора и дочеком који му је приређен, а нарочито ђаконијама на обилној краљевој трпези које су служене „у златним и сребрним тањирима и посудама”.
Документи приморских градова, Дубровника највише, открили су да је у средњовековној Србији сребрна чаша била драгоценост. Да није тако, властела и племићи не би, поред новца, накита, злата и сребра, и чаше склањали на Приморје пред Турцима, као што је тачно забележено у градским архивама 14. и 15. века. Вук Бранковић је 1395. године склонио у Дубровник велико богатство, па и једну златну чашу која тежи пет литара, затим је свој сеф неколико пута допуњавао „сребром гламским”, значи сребром које је садржало и злато, „сребром жеженим”, и „сребром белим”, па кондирима, ибрицима и позлаћеним чашама, да би 26. јула 1441. године донео још 2997 литара сребра, златних судова, али и „50 чаша”.
Зашто су сачуване чаше баш – сребрне?
Зато што је сребро било главно привредно богатство средњовековне Србије, главна, али и изузетно цењена сировина. Рударска средишта постојала су још у античким временима, а развили су их средином 13. века – Саси. Око њих правиле су се топионице, радионице за обраду метала и израду предмета, ковнице новца, насеља за смештај радника, цркве, тргови на којима се роба куповала и продавала, царине и војнички гарнизони.
Дубровчани су тада били врло радо виђени гости у Србији, деспот Стефан Лазаревић им је дао разне повластице не би ли поспешио добре трговинске везе с њима. Међутим, кад су они злоупотребили дате им привилегије почевши да извозе из Србије сребра и злата више него што је предвиђено, деспот их је протерао. Да су имали велике количине новобрдског сребра, открива податак о харачу који су морали да плаћају Турцима након пада Деспотовине. Фебруара 1442. године Дубровчани су се обавезали да ће сваке године слати султану 1000 дуката у сребрном посуђу. Зна се да су једном таквом приликом поклонили султану и његовим званичницима 45 сребрних чаша!
Ко су били власници сребрних чаша?
Откривен је мали број власника. На изложби, и уопште у нашим музејским и приватним збиркама, само једна је владарска – чаша цара Душана. На њој јасно пише, ћирилицом, „У Христа благоверни Степан цар”. Чаша је нађена у Цркви светог Николе у Дренови. Округла је, плитка, с положеном, широком, оштећеном дршком налик на полумесец. На дну је медаљон с двоглавим орлом, а натпис који је открио власника чаше угравиран је око орла. Зидови чаше нису украшени, само је на дршци богата лозица са стилизованим лишћем. Дакле, иако је царска, ова чаша је обична, могло би се рећи чак неукрашена. Да ли је баш Душан пио из ње, или је била једна од чаша којима је даривао своје племиће, наравно да се не зна.
У околини Пећи нађена је дубља чаша из друге половине 15. века. На спољним зидовима, уз ивицу чаше, угравирана је напомена да припада Вукши, уз благослов сваком ко из ње пије. У Ђунису крај Крушевца нађена је Ракина чаша – како пише на њеном спољном зиду. Поп Ђока Јованчевић, богато украшену чашу израђену почетком 16. века користио је, како је забележено на њеном спољном зиду, 1830. године.
У причи о власницима мора да се помене чаша коју је могуће видети само у Њујорку, зато што је чува Метрополитен музеј. То је чаша властелина Санка Милтеновића из познате хумске породице о којој се зна из докумената из 14. века. На спољним зидовима чаше је ћирилични натпис који открива име власника. Након обавезне инвокације „У име Оца и Сина и Светог духа” је Санково име, и на крају порука: „Ово је чаша Санкова, ко њом пије, да га Бог овесели, и не забивај убогих.”
Од овог лета, одгонетање власника пред новим је задатком. Наиме, у приватној збирци Ристовић откривена је чаша изузетна по много чему. И она је на изложби. Мала је, округла и позлаћена, њени зидови су подељени на поља која красе, наизменично, фантастичне животиње и увијене лозице с лишћем. Завршава се ивицом у облику дванаестолатичног цвета. У њеном средишту је медаљон с витезом на коњу. И коњ и витез су позлаћени. Коњ јури, витез је у пуној ратној опреми, на глави му је панцирна капуљача, у десној руци дугачко копље, а у левој – штит. На том штиту су угравиране хералдичке ознаке – одгонетка имена власника чаше. За сада се зна, открива Мила Гајић, да овај коњанички портрет не одговара ниједном познатом коњаничком портрету код нас, а да округли медаљон који краси трака испуњена крстићима подсећа на медаљоне из 13. века али из Лиможа, из Француске. Да ли је медаљон накнадно додат чаши, можда је ова чаша пример сарадње неког домаћег и страног мајстора – врло је могуће да је бокове чаше радио неки локални мајстор, а медаљон његов колега из иностранства. Видећемо, биће то лепа прича.
Која чаша је најлепша?
 |
| Сребрна чаша нађена код Неготина, потиче из 16. века |
И да не набрајамо више.
О чему причају средњовековне чаше?
Осим о богатој Србији пуној трговаца који су куповали њено сребро, о српским владарима и њиховом уживању у лепим стварима, о чему је већ било речи, оне причају и на први поглед неуочљиве приче.
На пример, да су сребрне чаше биле знак положаја: ко је госте служио вином из сребрних чаша, важио је за угледног и имућног човека. За такве људе прављене су наменске чаше за славу са светитељем у средини. Једну од таквих краси портрет светог Николе који благосиља док га окружују 12 апостола, другу Богородица с Христом који у десној руци држи замотани свитак, трећу свети Јован. То значи, прича Мила Гајић, да је тада, а реч је о 16. веку, постојала производња чаша намењених посебно за славу, и да су оне продаване. Натпис којим се благосиља купац чаше наводи на тај закључак.
 |
| Сребрна чаша из 15. века |
Можда је сад нама, који свакодневно користимо пластичне чаше, необична било каква мисао о животу једног предмета. Разумљиво што је тако. Али, немојте се зачудити ако при том помислите да и та ваша чаша, коју управо држите у руци, има живот.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
