Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Све ће то побратим позлатити
НАКЛОН ГОРСКОМ

Крајем 19. века власт у Србији имала је велике муке с хајдуцима. Ово је једна од тих прича

ош је наш угледни научникЈован Цвијић (1865–1927) )приметио да се људи из Старог Влаха, југозападне и западне Србије врло лако одмећу у хајдуке, поготово због неке неправде. То је објашњавао закључком да у старовлашким особинама има „више импулса, више темперамента, него у многим динарским крајевима”.  Подржавао га је и Милан Ђ. Милићевић (1831–1908), историчар, који је шездесетих година 19. века боравио на Златибору и у Ужицу. Записао је да „не може човек да појми ону лакост са којом се овде одмећу у хајдуке. Ако се ко хоће да освети коме, он се одмеће; ако се боји да му старешина наложи какву полицајну каштигу, он бежи у хајдуке...”.
   Много је мастила потрошено да се опише та склоност ка другачијим начинима привређивања, у шта се хајдучија на крају изметнула. Сам терен био је готово савршен за такве работе. Ретко насељена област, села разбацана међу брдима, шумовит терен без путева, близина границе, а и становништво није било од раскида да понекад мало јатакује, пошто су хајдуци били познати као дарежљиви према сеоској сиротињи. Није било без значаја и сазнање да на тај начин ратују са државом која им је увек неким порезима гулила кожу с леђа.



Живот пише драме
У ЧЕЉУСТИМА



Чех Јакуб Моравец је по сваку цену хтео што узбудљивији доживљај недавног помрачења Сунца. Та жеља умало га је коштала главе

омрачење Сунца које се одиграло 20. марта ове године изазвало је велику пажњу. Ова ретка природна појава могла је да се посматра више-мање из целе Европе. Ипак, најбољи доживљај и потпуно помрачење себи су могли да приуште становници крајњег севера, поготово у Норвешкој и на Фарским острвима, оним која су уобичајено непријатан противник овдашњих фудбалских репрезентација. Једина невоља је што су ти крајеви слабо насељени.
   Ипак, то није било тешко за неколико хиљада занесењака који су, по сваку цену, хтели да обезбеде присуство. Зато су из целог света годинама унапред резервисали места на норвешком архипелагу Свалбард. Ова група острва налази се негде на пола пута између северне обале Норвешке и Северног пола, око 800 километара од најближег норвешког копна.


Једна прича о срећи
КОШУЉА


„По мудрост не треба отићи много далеко, чак ни до суседног села.”
Лао Це

а срећа не станује код куће већ да се скрива негде другде и често превише далеко верују и данас многи, па се само ретки одваже да пођу у потрагу за њом. Једни се врате након много година а други никада. За прве брзо сазнамо да ли су пронашли своју срећу, а око оних других се испредају најчудније приче.
   Абрахам бен Јакоб (912–960), јеврејски путописац, у својим кратким причама записао је како му се у сну јавио непознат глас и позвао га да допутује у Праг и ископа благо испод једног моста на Влтави. Устао је и кренуо на пут и под мостом срео стражара Франтишека који му је одговорио: „Кад бих ја био глуп као ти, онда бих и ја морао на пут у Кијев у кућу неког Абрахама бен Јакоба јер је под његовим огњиштем закопано благо.” Кад се Јакоб вратио кући у Кијев, нашао је благо испод огњишта.

ознати бразилски писац Пауло Коељо испричао је сличну причу о младом пастиру Сантјагу из Андалузије који је, пратећи свој сан, дуго лутао светом тражећи закопане златнике а нашао их је испод дрвета на брду где је чувао овце, одакле се отиснуо у далеки свет. У овом, надалеко чувеном роману „Алхемичар” писац нас нас наводи на закључак да благо лежи тамо „где ти срце каже”. На питање зашто му одмах није рекао где лежи скривено благо, алхемичар му је одговорио питањем : „Како би доживео невиђене пустоловине и видео пирамиде у Гизи.”


ПЕТКОВДАН / 10. април 2015.
ПУЛИЦЕР



На данашњи дан 1847. године рођен је човек који је обележио ново доба светског новинарства

ођен је у Аустроугарској, у градићу Макову на реци Марош, у јеврејској породици угледних и поштованих трговаца. Отац је деци обезбедио добро образовање, а после његовог пензионисања преселили су се у Пешту. Када је отац умро, 1858. године, породица је остала без средстава за живот. Јозеф је покушао да се пријави у неку од војски у Европи, али се коначно одселио у САД. У Бостон је стигао 1864, као седамнаестогодишњак, а карту му је платила војска Масачусетса, као „улазницу” за Грађански рат, на страни Конфедерације. За још 200 долара придружио се Линколновој коњици, у којој је провео осам месеци.


Ускршње путовање краља Александра Обреновића
ПРАВАЦ
Боравак српског владара на Светој Гори у време великог празника на много начина важан је и за нашу историју и за нашу културу

раљ Александар Обреновић одавно је желео да посети Хиландар. Знао је за муке братства тог древног манастира, а како и не би? Скоро свакодневно, у разговорима с министрима, на дневном реду били су осетљиви односи с Бугарима, Турском, Русијом... А нешто од тога се, према законитостима немилосрдних политичких интереса, одражавало и на полоЂај српских калуђера у Хиландару, посебно на њихове напоре да манастир остане у српским рукама. И не само то, Хиландар је био у великим и опасним дуговима.


Јесте ли већ чули да






Ма шта кажеш



                                ЗЕКА ПЉАЧКАШ



Писали сте


ДУНИ ЗА ЖИВОТ!

Откуд потиче обичај даа слављеник за рођендан гаси свећице на торти?

ОГЊЕН, Нови Београд