3320 25. 9. 2015.
Ускршње путовање краља Александра Обреновића
ПРАВАЦ
Боравак српског владара на Светој Гори у време великог празника на много начина важан је и за нашу историју и за нашу културу
раљ Александар Обреновић одавно је желео да посети Хиландар. Знао је за муке братства тог древног манастира, а како и не би? Скоро свакодневно, у разговорима с министрима, на дневном реду били су осетљиви односи с Бугарима, Турском, Русијом... А нешто од тога се, према законитостима немилосрдних политичких интереса, одражавало и на полоЂај српских калуђера у Хиландару, посебно на њихове напоре да манастир остане у српским рукама. И не само то, Хиландар је био у великим и опасним дуговима. Године 1896, сада већ пунолетан, млади краљ је желео да помогне, међутим, и сама Србија борила се с финансијским невољама. Буџет није пролазио у Скупштини већ две године заредом, а зајам од Француза, 1896. године, био је оштро критикован. Уз све то, ни стални и незајажљиви новчани прохтеви краља у оставци, Милана, никада и никако нису могли да буду намирени. „'Папа' је чудан човек”, говорио је Александар. Није било нимало лако у оваквим околностима одвојити средства за Хиландар. „Професор Љубомир Стојановић навија још и да се она књига одштампа у Бечу, па да имамо лепу колорну реплику ‘Мирослављевог јеванђеља’. А требало је и новчано помоћи манастир који је био већ у озбиљним дуговима.”
Позајмица или поклон?
Прошле, 1895. године, није му се испунила жеља да посете Атос. Уговорили су му посету краљу Грчке, Ђорђу, монарху Хелена чији је матерњи језик био дански, а педигре и родбинске везе с племством Европе достојни дивљења. Но, та посета више је била прилика да му представе грчку принцезу Марију.
Одлазак на Свету Гору најзад је уприличен за 1896. годину, и то баш на Ускрс.
Тадашњи министар просвете, Љубомир Ковачевић, лично је, и то писмено, замолио владику Димитрија Павловића да уреди с „хиландарским старцима” да се приликом те посете „Јеванђеље” позајми краљу, како би се омогућило његово штампање. Павловић, који ће после Првог светског рата постати и први патријарх „целог српства”, имао је бољу замисао. Предложио је калуђерима да „поклоне ‘Мирослављево јеванђеље’ Краљу у вечиту својину”.
Стојан Новаковић, који је имао обичај да о себи пише у трећем лицу, мало се другачије присећао тог догађаја:
„Ондашњи министар просвете Љуб. Ковачевић предложи тадашњем министру председнику Ст. Новаковићу да се уреди те да братија хиландарска поклоне то јеванђеље краљу Александру за спомен на знамените походе његове.” Новаковић, који је „Мирослављевом јеванђељу” наденуо име које оно носи и данас, и први скренуо пажњу на овај драгоцени српски споменик, пожалио се касније, 1911. године, листу „Трибуна” да је „Јеванђеље” видео тек шест месеци после ове посете, „... јер га је Краљ суревњиво чувао”.
Како сведоче очевици, предлог да „Јеванђеље” напусти Хиландар је веома узбудио калуђере: „Заплакали су, тако да је дирљиво било видети их...” Међутим, владика Димитрије ипак је успео да их умири и убеди чињеницама које су се односиле на сигурност овог непроцењивог блага: „Таку драгоценост може туђин однети незнано, може украсти; њима хвала што су споменик чували 700 година, а од сада ће га поузданије чувати Двор Српског Краља”. Наћи ће се начин и да се његово величанство достојно одужи манастиру.
Певање духовника
Ова посета, која се одиграла од 21. до 25. марта 1896. године, изазвала је живо занимање тадашње штампе. Најдетаљнији опис, не само посете Хиландару, него и Пантелејмону, а после тога и Атини, послао је, „у допуну телеграфских вести”, нама непознати дописник „Српских новина”, које су његов текст објавиле већ 5. априла, под насловом „Његово величанство Краљ у Светој Гори”.
„... Искрцавши се са брода код места код кога се је био искрцао и цар Душан, Краљ је са својом свитом ишао до Хилендара пешице. Тај пут је трајао око три четвртине сата. На средини пута – од пристаништа до Хилендара, његово Величанство, Краљ, је застао код царског Душановог крста и код стародавне маслине засадио два кипариса у спомен Његове посете. Од малене капеле Свете Богородице, Његово Величанство, Краљ, наставио је пут у Хилендар са литијом, која Га је ту била дочекала. Овај поход био је величанствен и чинио је тако дирљиви упечатак, да на њега нећу никада заборавити. Његово Величанство било је дубоко тронуто побожним певањем светогорских духовника у овој романтичној природној велелепности.”
Краља је на капији манастирске порте сачекао нишки архимандрит Василије, пригодном беседом, а одатле се читава свита упутила право у цркву, где је одслужено „богослужење са многољетствијем”. Као што се и очекивало, краљ је присуствовао свим богослужењима, а с највећом пажњом прегледао је ризницу и књижницу. На сам дан Ускрса у олтару је узео Свето причешће којим га је причестио епископ Димитрије.„У знак свога Високог Краљевског благоволења и признања, наш Узвишени Краљ и Господар благоволео је одликовати Својим орденима све овдашње духовнике, који врше важније послове. Сем тога је Његово Величанство благоволело обдарити царску Задужбину са 15.000 динара у злату”, преносе „Српске новине” и настављају: „А братство царске Лавре, у знак благодарности за Краљеву милост, поднело је Његовом Величанству на дар два драгоцена старославна споменика: Мирослављево Еванђеље и Немањину повељу, као најстарије споменике српске писмености, који су у Хилендару били храњени. Сем тога уступили су, на реверс, Еванђеље војводе Николе, да га српски научници у Београду проуче и да се са њега прецртају арабеске и иницијали, који се одликују знаменитом вештачком ШуметничкомЋ израдом. Ово ће за цело бити од велике вредности, и Српска Краљевска Академија Наука стећи ће за српску науку и уметност великих заслуга, ако приреди достојно издање овог знаменитог споменика српске старе писмености и уметности.”
Невреме на Атосу
Сакупљени у сали, старци и све хиландарско братство, опраштали су се с „Јеванђељем” уз плач и дирљиве призоре. Владика Димитрије ушао је нешто раније и краља известио да долази братство с „Јеванђељем”. „Краља обли дивотна румен, кликну од радости, па пољуби владику у руку”, присећао се митрополит Димитрије у изјави за „Трибуну”, 12. августа 1911. године.
Другог дана Ускрса, када је већ требало да се крене из Хиландара, на Атос се спустило велико невреме, па је то пореметило планове краља да посети и манастир Ватопед. Ни упорно Александрово настојање није помогло – одлучиле су далеко моћније, природне силе, па је лађа, с целом свитом, кренула према Пантелејмону.
На срећу, на другој страни Атоса је северац праћен кишом мало утихнуо. Лађа, коју је српском краљу на располгање ставио султан за време боравка на тлу Османског царства, успела је да се некако усидри код Дафне, пристаништа многољудног руског манастира.
„Дочек у св. Пантелејмону био је и срдачан и сјајан. Ово силно братство чинило је моћан упечатак. Ту је био и руски консул из Солуна у пуној Сали”, описује овај догађај извештач „Српских новина”. После молепствија у храму и беседе архимандритове, Краљ је био послужен, а затим проведен кроз све важније просторије – богату библиотеку, ризницу, трпезарију. „Наш Узвишени Краљ и Господар обдарио је, при поласку, храм св. Пантелејмона, али не могох сазнати за суму Краљевог дара.”
Први филмски запис
Следећа, и последња станица на овом Александровом путовању била је Атина. Пошто се у луци Пантелејмона срдачно поздравио с ађутантима које му је султан, заједно с лађом ставио на располагање, према претходном договору, „навезао се на грчки краљевски брод 'Сфактерију' са којом је кренуо пут Пиреја – у походе Његовом Величанству Краљу Ђорђу”.
У Атини је српски краљ дочекан с највишим почастима – коначно, он је још увек био могући кандидат за грчког зета – а после протоколарних радњи и посета, краљ Александар је с нестрпљењем очекивао и један посебан догађај. У Атини су се, наиме, 6. априла 1896. године, отварале Прве модерне, обновљене олимпијске игре, на којима је Александар, поред краља Ђорђа, био једина крунисана глава. О овоме постоји чак и један филмски запис, па то чини краља Александра првим српским владаром чији је лик забележен на филмској траци.
Посетом Атини и свечаним отварањем обновљених Олимпијских игара завршила се ово ускршње путовање. У Београд су, посебно спаковане и заштићене, заједно с краљем стигле и највредније хиландарске реликвије, „Мирослављево јеванђеље”, „Немањина оснивачка повеља” и „Јеванђеље Николе Стањевића”, да их „од сада поузданије чува Двор Српског Краља”.
Судбина је је, додуше, и с краљем Александром Обреновићем, али и с „Јеванђељем” и „Немањином оснивачком повељом”, имала сасвим другачије планове.
Епилог
Хиландар је убрзо успео да се, уз помоћ прилога Александра Обреновића, извуче из дугова, а српски калуђери и данас чувају ову нашу највећу светињу.
Велики научник и професор Љубомир Стојановић направио је, новцем краља Александра Обреновића, 1897. године прво фототипско издање „Мирослављевог јеванђеља” и о томе смо писали у прошлом броју „Забавника”. А каква је била судбина односа краља и Стојановића? Према чаршијским причама тадашњег Београда: „... када су пристигли рачуни од бечког штампара, краљ се намрштио, а Љуба порадикалио.”
У Мајском преврату, 1903. године, краљ Александар Обреновић и његова супруга Драга Машин убијени су и бачени с балкона под ноге завереницима. Том приликом, из двора је нестало „Јеванђеље”, које је тек 1915. године нађено у сандуцима краља Петра Карађорђевића, када су се војска, краљ и престолонаследник Александар Карађорђевић спремали да крену у повлачење преко Албаније.
„Немањина оснивачка повеља” манастира Хиландара је, нажалост, 1915. године нетрагом нестала, и никада се није појавила ни на црном тржишту, ни на јавним аукцијама.
Аутор:
Душан Мрђеновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
