3320 25. 9. 2015.
Све ће то побратим позлатити
НАКЛОН ГОРСКОМ
Крајем 19. века власт у Србији имала је велике муке с хајдуцима. Ово је једна од тих прича
ош је наш угледни научникЈован Цвијић (1865–1927) )приметио да се људи из Старог Влаха, југозападне и западне Србије врло лако одмећу у хајдуке, поготово због неке неправде. То је објашњавао закључком да у старовлашким особинама има „више импулса, више темперамента, него у многим динарским крајевима”. Подржавао га је и Милан Ђ. Милићевић (1831–1908), историчар, који је шездесетих година 19. века боравио на Златибору и у Ужицу. Записао је да „не може човек да појми ону лакост са којом се овде одмећу у хајдуке. Ако се ко хоће да освети коме, он се одмеће; ако се боји да му старешина наложи какву полицајну каштигу, он бежи у хајдуке...”. Много је мастила потрошено да се опише та склоност ка другачијим начинима привређивања, у шта се хајдучија на крају изметнула. Сам терен био је готово савршен за такве работе. Ретко насељена област, села разбацана међу брдима, шумовит терен без путева, близина границе, а и становништво није било од раскида да понекад мало јатакује, пошто су хајдуци били познати као дарежљиви према сеоској сиротињи. Није било без значаја и сазнање да на тај начин ратују са државом која им је увек неким порезима гулила кожу с леђа.
Потере без успеха
Та иста држава потрошила је године и деценије не би ли некако стала ногом за врат хајдуцим. Све снаге реда биле су у приправности, терен се прочешљавао, постављане су заседе, па се често дешавало да неки хајдук долија. Није ту бивало неких правила, ако нису могли да га ухвате, гледали су да га убију. Ако им је пао шака, организована су јавна суђења, као показне вежбе осталима, шта их чека. И хајдуке и јатаке.
Један од начина био је и да се расписују потернице и уцењују хајдучке главе, на прилично велике своте. Тако је једног дана 1888. године на сто окружног начелника у Драгачеву Михаила Церовића дошла наредба из Министарства унутрашњих дела, с потписом министра, својеручно.. У наредби је стајало да се под хитно нађе начин да се ухвати или убије озлоглашени хајдук Милорад Јокић. Уцена, која је до тада била десет хиљада динара, повећава се на петнаест.
Церовићу није било први пут да се среће с таквим захтевима. С Јокићем се вијао већ годинама, и он и његови претходници, и нико није успевао да му стави соли на реп. Дизали су цео округ у хајку, без резултата. Хајдук је те ноћи виђен у срезу, сутра у неком трећем, а предвече јаве да се већ пребацио преко Мораве. Дешавало се да му пронађу траг, потерају га, а он се некако појави иза хајкачког ланца, у самом срезу, опљачка неколико трговаца, направи крш и лом и нестане. Као да пропадне у земљу. Имао је обичај и да изазива хајкаче и власт. Кад се дигне хајка, он седне насред друма, стави пушку преко крила и чека. Као Вук Мандушић, онај из песме. Сељаци натерани у хајку, чим га виде, разбеже се куд који, а он устане, отресе прашину и нестане.
Начелници који су дизали потере из истих су се враћали по мраку, кола натрпаних чабрицама кајмака, балонима ракије, свињским бутовима, чиме су их успут сељаци „добровољно” даривали. Кад су већ кренули у срез, греота је да се не искористи прилика. Кад дођу у Начелство, јављају у Београд да поред свих предузетих мера, Милорад никако није могао да буде ухваћен, а ни убијен. Кад хајдук није могао, похватали су јатаке. Додуше, углавном би се после неколико месеци истражног затвора утврдило да су ти страшни јатаци још страшнијег хајдука нека убога сиротиња или опозиционари, они који су се неком замерили, па их је тај неко, најчешће комшија, пријавио. А бивало је и оних који су покупљени онако успут, једноставно су се затекли на путу, па да попуне квоту. А Милорад и даље глуми горског цара.
Вукоман није био јагње
Начелник Церовић је знао да не сме да се повери чак ни својим потчињенима. Знао их је добро, у главу, писари у најбољем случају могу само да упропасте целу ствар. Капетани ће да се избрбљају женама, ове ће да пренесу даље и, за пола сата, цела варош зна. До мрака, цео округ. Како је у округу било доста оних који су бацили око на његово место, нашли би начин да нађу и црног ђавола, а не Милорада, и да му дојаве, само да начелник не успе.
Онда се сетио неких нових начина истраге, о којима је читао у новинама. Позвао је три Драгачевца, жандарма, наредио им да се обуку у цивил, а то је и сам учинио. Узме запрегу, а при поласку, ником ништа не говори. Кад су изашли ван града, променио је правац и наредио да терају на југ, ка дренићској општини.
Распитивали су се код сељака, јер тамо се Милорад најчешће јављао. Сељаци као сељаци, или не знају или неће да кажу, све у страху од горског сина и освете, или одбијају да сарађују са властима. Оно што су сазнали више-мање им је већ било познато. У свим тим причама појављивало се једно име, Милорадов јатак, Вукоман. Сељаци су се клели у све живо и мртво да Милорад и није лош човек, ама му тај Вукоман, лопужа, покупи све дукате, на име скривања. Још је сазнао да су се Милорад и Вукоман давно побратимили, чак су држали и механу на пожешком путу, док се Милорад није одметнуо у шуму.
Нема друге, него Вукомановој кући. Запрегу оставе у селу, па пешке. Драгачевце жандаре сакрио је иза коша, близу куће, и сам кренуо да осматра терен. Усамљена кућа, на крају села, опкољена шљиваром, а одмах иза ње спуштала се јаруга. Да је цртао хајдучко гнездо, не би боље нацртао.
Мрак је већ пао, и Церовић залупа на врата. Зове домаћина, али нико не одговара. Најзад, врата је отворила нека жена. Начелник се представио као одоцнели путник, трговац кога је ноћ затекла на путу, па тражи неко преноћиште, јер је чуо да у околини има хајдука. Сељанка га отера, а он седне на пањ испред куће и крене да богоради, кука како не сме сам у шуму, и да га приме. Онда из куће излети неки човек, показаће се да је то Вукоман. Наоружан обрамицом, почне да га тера из дворишта. Церовић кука и запева, овај млати мочугом, и вероватно би завршио разбијене главе, да му није пало на памет да понуди сто динара за преноћиште. Испоставило се да је рекао чаробну реч, па је Вукоман склонио ону мотку и нагло постао гостољубив. Још када је чуо да је пред њим трговац пуног буђелара, који је кренуо на вашар да купи стоку, широм је отворио врата дома свог. Уђу унутра, оно обична сељачка чатрља. Ту су била и деца, а како је ред, подели деци по десет динара. При том, махао је пуним новчаником. Домаћин и жена му исколачили очи на новац, па само трепћу.
Церовић се захвалио што су га примили, само се мало прихватио вечере и отишао у другу собу, да прилегне.
Секирче иза врата
Наравно, схватио је да су га они примили на конак само да би га лакше убили и опљачкали. Лежао је на кревету, пушио цигарету за цигаретом и размишљао шта ће и како ће. Наједном, осетио је неки дим. Помисли да хоће да га угуше, и кроз неку рупу у зиду погледа у собу поред. Угледао је домаћине како се нешто домунђавају. Вукоман је пришао вратима собе, све држећи у руци секирче. Церовић почне да прави буку по соби, да удара у под, и овога је прошла воља да му секирчетом објасни неке ствари.
Изашао је из собе, извинио се што не може да заспи, напетост од пута, а и није мала ствар, носи толике паре са собом. Замолио је да изађе у двориште, да се мало умије. Чим је изашао, трком до оних залеглих жандара, објаснио им прилике и вратио се у кућу. Попричао је још мало са очигледно врло нервозним домаћином, па отишао у кревет. Целу ноћ борио се да не заспи, готово се отровао дуваном, а на сваки покрет у суседној соби правио је буку. Неколико пута је чуо како се брава помера, а он је седео с откоченим револвером. Вукоман би увек одустао, и у тој игранци дочекали су зору.
Чим се разданило, начелник изађе из собе. Затекао је Вукомана зеленог од беса. Измакао му је плен, и то му се никако није свидело. Почео је да га зачикава, Вукоман се упецао, и почео да прети својим побратимом, хајдуком. Тада начелник извади револвер, представи се, а Вукоман као пантер скочи до зида, да дохвати неку кратку пушку. Церовић га је брзо упозорио да се не игра главом, да остави пушку да му је он не би олупао у главу, јер, ко би био луд да ноћи у јатачкој кући, сам? Уплашен том четом жандара који у шљивику само чекају да запале кућу, са све укућанима, Вукоман одбаци ону пушку, и поче да се правда. Ништа није помагало, начелник му је љубазно предочио да кад већ не може да ухвати хајдука, може јатака, а са њим и целу његову породицу. Кућа иде у дим, наравно. Кукање, запевање, плач ситне деце, ништа не помаже. Па ни позивање на побратимство, како да изда побратима? Церовић му је тада предложио да он сам оде да га убије, а он ће га чекати у селу. Ако заврши посао, следује му петнаест хиљада. Ако не... оде све. И оде.
С леђа, како и доликује
Сутрадан, начелник је седео у центру села. Јавили су му да га тражи неки човек. Појављује се Вукоман, а испод гуња вири она кратка пушка. Поднео је извештај да је ствар готова и да је хајдук Милорад мртав. Ено га, лежи у неком забрану. Церовић је одјурио да се сам увери, и нашао гомилу сељака окупљених око неког тела. На трави лежи човек, у скупоценом сељачком оделу од чоје, наоружан до зуба. Леп као уписан. Црте мушке и оштре, као исклесане, бркови падају испод браде, а на лицу залеђен израз запрепашћења. Копоран натопљен крвљу, био је убијен с леђа.
Начелник је почео да се распитује ко је убијени, да није неки трговац, да би му неко од сељака потврдио да је у питању хајдук Милорад. Одмах је наредио да се леш отера у центар села, да се изложи. А Вукоман је испричао да је отишао на састанак и, чим му је побратим окренуо леђа, опалио из кратежа. Дотукао га је кундаком. Церовић је испунио обећање, дао је награду, Вукоман се изгубио.
Док је посматрао једног од последњих горских царева, било му је некако жао. Како онаква рђа да убије оваквог човека, па нека је и хајдук. Сељаци су имали прилику да виде оно што се не виђа често, да окружни начелник скине капу и поклони се пред мртвим хајдуком. Част достојном противнику!
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
