3320 25. 9. 2015.
ПЕТКОВДАН / 10. април 2015.
ПУЛИЦЕР
На данашњи дан 1847. године рођен је човек који је обележио ново доба светског новинарства
ођен је у Аустроугарској, у градићу Макову на реци Марош, у јеврејској породици угледних и поштованих трговаца. Отац је деци обезбедио добро образовање, а после његовог пензионисања преселили су се у Пешту. Када је отац умро, 1858. године, породица је остала без средстава за живот. Јозеф је покушао да се пријави у неку од војски у Европи, али се коначно одселио у САД. У Бостон је стигао 1864, као седамнаестогодишњак, а карту му је платила војска Масачусетса, као „улазницу” за Грађански рат, на страни Конфедерације. За још 200 долара придружио се Линколновој коњици, у којој је провео осам месеци. 
После рата срећу је одмах окушао у Њујорку, али без успеха. Продао је једино благо које је имао, белу свилену марамицу, за 75 центи, и обрео се у Сент Луису, који му је изгледао као обећана земља. И ту је могао да говори немачки јер је после низа револуција у Европи 1848. године у Нови свет отишло много разочараних Немаца. Радио је мноштво ситних и слабо плаћених послова на којима се није дуго задржавао – није био особа којој је било лако наређивати. Слободно време проводио је у библиотеци у којој је халапљиво читао и учио енглески. Први текст објављен му је у тамошњем часопису „Вестлихе пост”. Била је то прича о личном искуству – превари у којој је с групом момака жељних посла, за пет долара награде посреднику који им је обећао добро плаћен посао у Луизијани на плантажи шећера, истоварен из брода усред некаквог поља, без пребијене паре. 
згради у којој је била редакција листа радили су и адвокати који су му пружили прилику: пустили су га да учи у њиховим канцеларијама и спрема се за адвокатски испит који је положио 1868. године. Испрва се мучио с лошим енглеским и ситним пословима, попут наплате дугова. А онда се пријавио за посао новинара у листу „Вестлихе пост”. Радио је вредно, до касно у ноћ, а почео је и да се дружи с образованијим светом и постао члан Републиканске странке. Кампању за представника своје странке у Џеферсон Ситију схватио је озбиљно – организовао је уличне митинге, лично посећивао гласаче и, победио, у 22. години. У свом матичном листу брзо је напредовао и до 1870. године постао главни уредник. Разочаран због корупције, две године потом прешао је у Демократску странку. Седам година касније купио је и спојио два дневна листа Сент Луиса у један, „Сент Луис пост-диспеч”.Оженио се Катарином Дејвис, из богате породице плантажера (и бивших робовласника), с којом је имао седморо деце. До 1883. године Пулицер је био богат човек и купио је лист „Њујорк ворлд” коме је тираж убрзо почео да расте захваљујући занимљивим причама, са 15.000 на 600.000 примерака.
До краја века бивши досељеник из средње Европе и Вилијам Рандолф Херст, прави новински магнат тог доба, борили су се за тираж својих дневних новина у Њујорку. Тих година скован је и израз „жута штампа”. Иако се данас подразумева да су новине „жуте” због сензација, често непроверених, које дневно нуде читаоцима, тада су такав назив добиле и због коришћења обиља жуте боје у крупним насловима.
Од 1887. године за Пулицера је радила и невероватна Елизабет Џејн Кокрејн (под псеудонимом Нели Блај), пионир истраживачког новинарства. Глумећи да није при себи, примљена је у азил за умоболне жене у коме је провела десет дана. Њен извештај о сплачинама, леденој води, пацовима и грубости чувара довео је до повећаних давања државе за овакве установе као и до бољег надзора у њима. Потом је обишла свет за 72 дана, путем Верновог јунака Филеаса Фога, извештавајући за свој лист током тог путовања.
„Њујорк ворлд” је 1909. године разоткрио исплату 40.000.000 долара с врха власти САД француском предузећу „Панамски канал”. Пулицер је био тужен због клевете, јер се у његовим новинама тврдило да су за ову исплату знали председник Теодор Рузвелт и Џеј Пи Морган, банкар који је створио „Ју Ес стил” и „Џенерал електрик”, али је суд одбацио тужбу. Због погоршаног здравља Пулицер је морао да се повуче из свакодневног уређивања листа и препусти га другом уреднику. Умро је 29. октобра 1911. године.
улицер је још 1892. године нудио новац ректору универзитета Колумбија за оснивање факултета за новинарство, али се овај сан остварио тек после његове смрти. Завештао је универзитету два милиона долара и 1912. године основан је Факултет за новинарство, и данас један од најугледнијих у свету. Пет година касније универзитет Колумбија установио је Пулицерову награду за друштвено одговорно новинарство која је касније проширена на достигнућа у књижевности, песништву, историји, музици и драми, а додељује се 20. априла. Међу добитницима ове награде били су најбољи амерички писци Тенеси Вилијамс, Јуџин О’Нил, Вилијам Фокнер, Џон Апдајк, Вилијам Саројан, Ернест Хемингвеј, Норман Мајлер, а 1924. године добио ју је наш Михаило Пупин за аутобиографију „Од досељеника до проналазача”, која је касније преведана на српски језик под називом „Од пашњака до научењака”.
Аутор:
Н. Мрђеновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
