Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Једна прича о срећи


КОШУЉА


„По мудрост не треба отићи много далеко, чак ни до суседног села.”
Лао Це

а срећа не станује код куће већ да се скрива негде другде и често превише далеко верују и данас многи, па се само ретки одваже да пођу у потрагу за њом. Једни се врате након много година а други никада. За прве брзо сазнамо да ли су пронашли своју срећу, а око оних других се испредају најчудније приче.
   Абрахам бен Јакоб (912–960), јеврејски путописац, у својим кратким причама записао је како му се у сну јавио непознат глас и позвао га да допутује у Праг и ископа благо испод једног моста на Влтави. Устао је и кренуо на пут и под мостом срео стражара Франтишека који му је одговорио: „Кад бих ја био глуп као ти, онда бих и ја морао на пут у Кијев у кућу неког Абрахама бен Јакоба јер је под његовим огњиштем закопано благо.” Кад се Јакоб вратио кући у Кијев, нашао је благо испод огњишта.

ознати бразилски писац Пауло Коељо испричао је сличну причу о младом пастиру Сантјагу из Андалузије који је, пратећи свој сан, дуго лутао светом тражећи закопане златнике а нашао их је испод дрвета на брду где је чувао овце, одакле се отиснуо у далеки свет. У овом, надалеко чувеном роману „Алхемичар” писац нас нас наводи на закључак да благо лежи тамо „где ти срце каже”. На питање зашто му одмах није рекао где лежи скривено благо, алхемичар му је одговорио питањем : „Како би доживео невиђене пустоловине и видео пирамиде у Гизи.”
    У Херодотовој „Историји” забележено је како је пребогати краљ Крез позвао на свој двор путујућег мудраца Солонада како би сазнао да ли на свету има срећнијег од њега. Када је чуо да је то Тел из Атине, који је живео с пуно ретких врлина у друштву двоје прелепе деце и храбро погинуо као млад човек, разочаран и љут, краљ је отерао остарелог филозофа. Остао је у дубокој недоумици да ли је довољно богат или је храбри Тел познавао тајну да може, као краљ Мида, да претвара камење у злато.



еђу многим народима познато је предање о болесном цару, код Арапа султану, који је к себи позвао све врачеве и мудраце из царства да га излече од туге и мрзовоље.
   „Бићу безбрижан, јавили су ми богови у сну, кад обучем кошуљу најсрећнијег поданика из свог царства.” У друштву коњаника учитељи су се одмах спремили за пут, али нису нашли никога ко је за себе тврдио да је срећан и безбрижан, па су одлучили да се врате на двор. Док су на једном пропланку седели да се договоре како да господару саопште тужну вест, из оближње пећине зачули су гласно певање, па се тамо одмах упутили. Крај ватре су затекли остарелог чобанина који им је на питање зашто тако весело пева одговорио: „Певам јер сам срећан”. Њихова радост била је кратког даха јер, кад су затражили његову кошуљу за цара, он им је одговорио: „Ја одавно немам кошуље”.

удар француски писац Антоан Франсоа Прево (1697–1763), велики пријатељ Волтера и Русоа, у друштву учених и радозналих познаника често је волео да каже да су му за срећан живот довољни један врт, једна крава и и две кокоши. У „Сањарењима једног шетача” чувени Жан-Жак Русо (1712–1778) написао је како осећа одвратност према свему што би могло да донесе богатство и почасти и да ће „остатак живота провести живећи од данас до сутра и не размишљајући о будућности”. Све чешће се неугледно одевао не желећи да ставља перику и облачи доколенице, пуштао је браду и није везивао косу. Кад је отпутовао на острво Сан Пјер, брзо се разочарао закључивши да срећа не долази од уживања. Једнога дана је изненада напустио дом и жену и отишао из Париза у оближње село Ерменонвил и после само месец дана безбрижног живота напрасно умро.

 Босни се некада препричавала легенда како се кћи последњег босанског краља претворила у змију да би сачувала очево благо, и сакрила у развалинама Грмеч-града.Тамошњи народ верује да ће се младић који смогне храбрости да пољуби поскока срести с принцезом и да ће она пристати да се уда за њега. Такав јунак се још није појавио.
   Иако се често каже да је сваки човек ковач своје среће, ипак сви знамо да несрећа није случајна већ судбина оних који не знају шта желе и колико могу. Човек не уме да одмери срећу коју има већ само ону коју нема и коју чека, као париски клошари Годоа.



Аутор: 
Драган С. Мандић
Илустровао: 
Бојан Јуришић
број: