Живот пише драме

У ЧЕЉУСТИМА

Чех Јакуб Моравец је по сваку цену хтео што узбудљивији доживљај недавног помрачења Сунца. Та жеља умало га је коштала главе

омрачење Сунца које се одиграло 20. марта ове године изазвало је велику пажњу. Ова ретка природна појава могла је да се посматра више-мање из целе Европе. Ипак, најбољи доживљај и потпуно помрачење себи су могли да приуште становници крајњег севера, поготово у Норвешкој и на Фарским острвима, оним која су уобичајено непријатан противник овдашњих фудбалских репрезентација. Једина невоља је што су ти крајеви слабо насељени.
   Ипак, то није било тешко за неколико хиљада занесењака који су, по сваку цену, хтели да обезбеде присуство. Зато су из целог света годинама унапред резервисали места на норвешком архипелагу Свалбард. Ова група острва налази се негде на пола пута између северне обале Норвешке и Северног пола, око 800 километара од најближег норвешког копна.
    Међу одушевљеним туристима нашло се и друштво из Чешке, а коловођа тима био је тридесетседмогодишњи Јакуб Моравец. Помрачење је, иначе, могло да се види и из родног им Прага, али то није било довољно. Хтели су потпун доживљај, а то су ненадано и добили. Додуше, непланирано. Пут су испланирали месецима унапред, и остало им је да дочекају тај дан.
   Дошли су до севера Норвешке, одатле се чартер линијом пребацили на Свалбард. Како су оно што се тамо зове градови углавном неколико блокова зграда и кућа у непрегледној снежној пустињи, са припадајућим установама за изучавање природе и далеког севера, насељених научницима разних сорти с породицама, туристи су морали да се смештају по импровизованим камповима на ободима насеља. Одмах су добили опрему која је укључивала ствари које не могу баш лако да се нађу у дубини континента, а то ће рећи посебну одећу за поларне пределе, вреће за спавање, шаторе.

есима, али и осталим туристима било је необично што сваки становник, укључујући и децу, иде около наоружан. Ко пушку, ко пиштољ, бивало је и аутоматског оружја. Онда им је неко од домаћина објаснио да су бели медведи на Свалбарду нешто као домаће животиње и да нико с више од два грама мозга у глави не излази ван топлине дома а да не понесе нешто од ватреног оружја, праћеног одговарајућом количином муниције, злу не требало. Некада су се медведи држали ван тих насеља, али од када је дошло до отапања околних санти, више није необично да их виде и на главној улици. Посебно су тешко наоружани они који на моторним санкама морају из било ког разлога да се отисну ван насеља. Ту престаје свака импровизација, поштују се одређени поступци, читај „прво пуцаш једном у ваздух, па ако медвед не побегне, више пута право у месо, све док не падне”. Ако се неким случајем деси да звер преживи више погодака или стрелцу задрхти рука, остаје му само да се нада да је бржи од разбеснелог медведа. Углавном није.

Ту уме да се појави још једна невоља, а то је што су медведи мајстори скривања, па се често дешавало да се брдашце снега испред неког неискусног посетиоца нагло подигне и претвори у нешто од неколико стотина килограма што урла, режи и не показује нимало пријатељске намере према туристима опчињеним лепотом Арктика.
На све ово, и још много тога, староседеоци су упозорили љубитеље помрачења. Ови су то очигледно прилично олако схватили, будући да су баш Чеси камп подигли изван насеља. Развукли су шаторе по снегу и, као врхунац обезбеђења, поставили неку пластичну ограду. Све су рачунали да неће њих, а и поларни медведи су доброћудне животиње, као они полуомамљени у разним зоолошким вртовима. А ту је и ограда, која баш онако јарконаранџасто штрчи у равници прекривеној снегом. Ако то не спречи незване госте, неће ништа.

ако је подизање логора сложен и исцрпљујућ посао, после брзе вечере полегали су по шаторима. Уздрхтали, што од узбуђења због сутрашње (помрачене) представе, што од умора, што од хладноће, једва су задремали. Моравец је са својим цимерима добар део ноћи провео у ћаскању, разглабању о томе шта очекују, какав ће призор бити, намештању фотографских апарата, како ниједан тренутак не би остао незабележен. Таман што га је сан колико-толико опхрвао, зачуо је неко шушкање. Ништа страшно, дува ветар преко равнице. Шушкање се убрзо претворило у кршење, а Јакуб је онако сањив схватио да шта год да је то што производи звук, то управо покушава да му растури шатор. Некако је откопчао врата, само да би схватио да не шушка ветар, већ неки овећи поларни медвед управо покушава да уђе. И то прилично бесан поларни медвед који се баш намерачио да вечера неко необично јело. Туристу из Чешке, на пример.
Она наранџаста ограда очигледно није обавила посао, пошто је медвед крајње нехајно прошао кроз њу, није је чак ни изломио. Само је померио и прошао ка шаторима.

охватио је тек разбуђеног Јакуба и почео да га извлачи на чистину. Овај је почео да се отима, да удара животињу рукама и ногама, чиме год је стигао. Дохватио је неку мотку претеклу од шатора, и њом почео из све снаге да млати по медведу. Животиња се на тренутак збунила, ненавикла да му вечера пружа било какав отпор, па је Моравец добио ненадани предах. Покушао је да се некако помери уназад, да се врати у шатор, али је код звери прорадио инстинкт, плен не сме да побегне, и опет је насрнула.
Овај пут је почела да удара несрећног човека шапама, па је цео призор постао некако језиво комичан, бије медвед, ал’ бије и Чех. Како медвед на шапама има повеће канџе, почео је и да их користи. Устремио их је ка Јакубовој глави, ако је икако могуће, да једним ударцем заврши посао. Овај је одбацио ону штанглу и почео рукама да штити главу.

орба је трајала свега двадесетак секунди, а како је Моравец све време урлао из петних жила, из околних шатора убрзо су почели да испадају узнемирени сапутници. Неко је гледао шта се дешава, неко се спремао да јуначки утекне, једино се нека жена дохватила пушке и осула паљбу по медведу. Додуше, без пуцња упозорења, већ право у месо. Толику мету из близине никако није могла да промаши, па је медвед после неколико погодака крупном сачмом оставио жртву. Окренуо се ка жени са пушком, али се после још једног поготка дао у бег.
Кампери су што су брже могли дозвали помоћ из насеља, па се ускоро ту створило малтене све у околини, а да носи униформу. Док су Моравеца, обливеног крвљу, смештали на моторне санке, да би га што пре пребацили у болницу, неколико полицајаца дало се у потрагу за медведом. Никако нису смели да дозволе да се рањена животиња мота около и, врло вероватно, угрози неког другог. Нису имали тешкоћа да прате трагове, капљице медвеђе крви биле су више него добар путоказ. На бегунца су наишли после неколико километара и није било друге него да му дођу главе, и то с безбедне удаљености. Осули су паљбу из свега што су имали са собом, а медведу су пришли тек када се неколико минута није мрдао. За сваки случај.

а то време, Моравеца су санкама довезли у тамошњу болницу. Како су већ били обавештени шта му се десило, све екипе биле су на својим местима. Изгледао је стравично, сав крвав, искасапљен, као да му у најмању руку недостаје пола леђа. Када су га опрали, схватили су да повреде и нису тако страшне, неколико дубоких посекотина, више огреботина, и то би било то. Ништа превише страшно, како је могло да буде. Модрице се ни не рачунају. Зашили су шта је било за шивење и следећих неколико дана провео је у болничком кревету. Постао је право мало чудо, па су се телевизијске екипе ројиле око кревета. У неку руку, добио је оних Ворхолових петнаест минута

славе. Није да је жудео за тим, али кад су већ ту, да исприча шта га је снашло. Причао је да се уплашио тек касније, када је све прошло. Док се борио за живот, није имао времена да мисли ни о чему, а камоли да се плаши. Тек када је схватио шта му се десило и шта је могло да се деси, онесвестио се. То је било на путу у болницу.
А највећа жал му је што је уместо помрачења Сунца видео чељусти медведа. И то уживо, и мало је недостајало да му помрачење потраје мало дуже. На вјеки вјеков, такорећи.

Аутор:

Немања Баћковић

Илустровао:

Дарко Гркинић

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту