Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Непознато о познатом
АНЂЕЛИЈИНИ


О до сада непознатој песми коју је сликар Урош Предић љубоморно чувао као најдражу успомену на госпођицу Анђелију Лазаревић, прерану умрлу сликарку и књижевницу…

одина ратна, 1918, место, Београд. Још један наизглед свакидашњи дан одмиче у неизвесности и ишчекивању коначног завршетка највеће кланице коју је цивилизација видела. И док улицама окупиране српске престонице нервозно и убрзано јуре пролазници, дотле удаљени од градске вреве, у дворишту окруженом зеленилом, старији човек господског држања и млађа жена стоје на балкону, загледани у широки, моћни Дунав.   
   Њему је 61, а њој 32 године. С балкона свог стана, атељеа у тада Битољској, а данас Светогорској улици, стари господин мршавог лица, седе косе, бркова и мале клинасте браде, гледа како Дунав сече банатску равницу и присећа се завичаја и младалачких дана. Његова упола млађа саговорница нетремице слуша мудре речи и савете свог домаћина. Други гости и посетиоци, удубљени у посматрање слика у атељеу и понесени разговором, скоро заборављају на њих.


„Уметност иза решетака”
ЛОПОВ =


          
Тетоваже су одувек носиле некакву поруку, али се чини да оне које су урезивали робијаши у руским робијашницама имају посебно место у овом несвакидашњем паралелном животу…

анас и старији малолетници и фини студенти на себе стављају разне але и караконџуле, змајеве и тигрове, све у покушају да изгледају „опасно”. Ретко ко мисли на то да ће те слике да носе цео живот, а још мање о таквим „ситницама” као што је значење цртежа. Разна необична слова није потребно ни помињати, јер је то умело да створи многе шаљиве ситуације кад се појави неко ко стварно зна да чита дотично писмо. Тако се многи такозвани тигар претворио у праву свињу или нешто још горе и бесмисленије. А у почетку је изгледало тако узбудљиво.
   Такве ствари ни случајно не би могле да се догоде у руским затворима. Ту свака има посебно значење које се мења чак и због места на ком се цртеж на телу налази. Исти цртеж на рамену и на леђима нема исто значење.


ПЕТКОВДАН / 2. јануар 2015.
ОД РАКЕ ДО


На данашњи дан 1897. године у Крушевцу рођена је глумица Љубинка Бобић, најбоља српска министарка свих времена

убинка Бобић се од малена заљубила у позориште и, чим је уграбила прилику, докопала се Београда и – правац Народно позориште, код Нушића. Чланица ове куће постала је са 23 године. Током узбудљивог и испуњеног живота одиграла је мноштво улога у позоришту и на филму. „Златну арену” у Пули добила је за улогу попадије Сиде у првом југословенском филму у боји који је режирала Соја Јовановић, „Поп Ћира и поп Спира”. Умрла је 1978. године и сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Награда Савеза драмских уметника Србије „Љубинка Бобић” установљена је 2006. године за глумачка остварења у области комедије.
   Преживела је два балканска и два светска рата, селећи се с породицом тамо где се могло и морало. Страшне 1915. године родитељи су је послали имућнијој родбини у Скопље. Тамо је помагала, као слушче, али се у слободно време кинђурила и шетала до Народног позоришта у Скопљу, опчињена позоришним плакатима. Бранислав Нушић тада је био управник овог позоришта и, виђајући је почесто на улици, повео је у своју ложу, да гледа генералну пробу представе којој Љубинка није ни запамтила назив, будући опчињена самим уласком у позориште и друштвом чувеног комедиографа. На његов позив почела је да статира.


Мир ратника
СТРАДАЛНИШТВО


Било је Бадње вече и око шумске кућице у коју смо се склонили беснела је последња немачка офанзива у Другом светском рату. А онда је на наша врата неко закуцао, са сетом се много година доцније сећао у то време осамнаестогодишњи Фриц Финкен

ад смо те Бадње вечери 1944. године чули куцање на вратима, мајка и ја следили смо се од страха. Имао сам осамнаест година и само су ме срећа и умешност мога оца спасли ратовања. Наиме, већ извесно време сам с мајком боравио у усамљеној кућици у шуми Хиртген, у близини белгијско-немачке границе. Пре рата отац је користио кад је у дане викенда одлазио у лов. Пошто су савезнички бомбардери разорили наш град Ахен, отац је мајку и мене преселио у шумску кућицу. Он је био регрутован у цивилну противпожарну заштиту у пограничном граду Моншауу, удаљеном шест километара.
   – Бићете сигурни у шуми – рекао ми је на растанку. – Брини о мами. Ти си сад једина мушка глава у породици.   
   Девет дана пре Божића шездесетдеветогодишњи фелдмаршал Герд фон Рундштет, командант Западног фронта, кренуо је у последњу, очајничку Арденску офанзиву. И тада, док сам прилазио вратима, свуда око нас је беснела борба. Знали смо по томе што су непрестанце одјекивала артиљеријска оруђа, гранате готово додиривале дрвени кров кућице, рефлектори шарали небом пробијајући ноћну таму. Хиљаду савезничких и немачких војника борило се и умирало у нашој близини.


Hogar



Jесте ли већ чули да...


... психолози тврде да су нам потребна најмање четири загрљаја дневно

... научник Федор Месингер први је доктор метеорологије у Србији и први метеоролог академик



Ma šta kažeš


                       ПЕСНИЦОМ НА ВУКА




Писали сте


СИРОМАШНИ ВАН ГОГ

Звучи ми невероватно да је сликар Ван Гог за живота продао само једну слику. Да ли је то тачно?

ДЕЈАН, Ариље