3320 25. 9. 2015.
Мир ратника
СТРАДАЛНИШТВО
Било је Бадње вече и око шумске кућице у коју смо се склонили беснела је последња немачка офанзива у Другом светском рату. А онда је на наша врата неко закуцао, са сетом се много година доцније сећао у то време осамнаестогодишњи Фриц Финкен 
ад смо те Бадње вечери 1944. године чули куцање на вратима, мајка и ја следили смо се од страха. Имао сам осамнаест година и само су ме срећа и умешност мога оца спасли ратовања. Наиме, већ извесно време сам с мајком боравио у усамљеној кућици у шуми Хиртген, у близини белгијско-немачке границе. Пре рата отац је користио кад је у дане викенда одлазио у лов. Пошто су савезнички бомбардери разорили наш град Ахен, отац је мајку и мене преселио у шумску кућицу. Он је био регрутован у цивилну противпожарну заштиту у пограничном граду Моншауу, удаљеном шест километара.– Бићете сигурни у шуми – рекао ми је на растанку. – Брини о мами. Ти си сад једина мушка глава у породици.
Девет дана пре Божића шездесетдеветогодишњи фелдмаршал Герд фон Рундштет, командант Западног фронта, кренуо је у последњу, очајничку Арденску офанзиву. И тада, док сам прилазио вратима, свуда око нас је беснела борба. Знали смо по томе што су непрестанце одјекивала артиљеријска оруђа, гранате готово додиривале дрвени кров кућице, рефлектори шарали небом пробијајући ноћну таму. Хиљаду савезничких и немачких војника борило се и умирало у нашој близини.
Стидљивци под оружјем
Кад смо чули куцање, мајка је хитро угасила свеће и, таман кад сам заустио да питам ко то куца, она је стала испред мене и бојажљиво отворила врата. Напољу, као тамне приказе на снегом окованом пропланку, стајала су двојица војника под шлемовима. Један од њих задиханим гласом обратио се мајци језиком који нисмо разумели, руком показујући на трећег који је чудно искривљен чучао на снегу. Схватила је пре мене да су пред вратима амерички војници. Наши непријатељи!
Ћутала је неко време док се руком ослањала о моје раме или је то, можда, био покушај да заштити своје дете. Војници су били наоружани и могли су лако да уђу, али они су мирно стајали погледом тражећи дозволу. Онај који је иза њих двојице чучао на снеу био је, по свој прилици, рањен, и то нимало безазлено.
– Уђите! – најзад је изустила.
Војници су унели рањеника и, пратећи мајчин покрет руком, положили га на моју постељу. Ниједан од њих није разумео немачки. Мајка им се обратила на француском. Један од њих знао је таман толико да се како-тако споразумеју. Док се нагињала над рањеним војником, мајка ми се обратила:
– Прсти ове двојице утрнули су од зиме. Помози им да скину шињеле и чизме, донеси канту снега и истрљај им стопала.
Иако су се мама и војник једва споразумевали на француском, дознали смо да се стасити црнокоси момак зове Џим, а његов друг, који је био висок и витак, Робин. Хари, рањени војник, спавао је на мојој постељи, лица бледог као снег око куће. Изгубили су се и три дана лутали шумом тражећи Американце и кријући се од Немаца. Били су необријани, али су, овако без шињела, изгледали као једва дорасли момчићи. Убрзо је мајка према њима почела да се понаша као према стидљивим дечацима.
– Иди донеси Хермана и шест кромпира – обратила ми се док су она двојица војника обували чарапе.
Зачудио сам се јер је то било у потпуној супротности с нашим планом за Божић. Херман је био крупан петао – тако смо га звали јер је наликовао угојеном Херману Герингу, Хитлеровом изабраном наследнику, за кога мама није баш марила – кога је недељама добро хранила надајући се да ће отац успети да нам дође бар за Божић. Али, од пре неколико часова било је очигледно да од тогаа неће бити ништа и мајка је већ одлучила да Херману подаримо још који дан живота, за случај да отац ипак успе да нам се придружи за који дан, до Нове године. Сада је опет променила одлуку: заклаћемо Хермана за Бадње вече.
Осмех једног страха
Док смо Џим и ја помагали мајци око вечере, Робин је бринуо о Харију. Рањеник је добио метак у бутину и готово на смрт искрварио. Мајка је, одмах пошто су се сместили, исцепала један чаршав на дугачке траке и превила му рану.
Ускоро је мирис печеног петла испунио собу својим готово нестварним миомирисом, као да су рат и све дотадашње крваве године били на некој другој планети.
Већ сам седео за столом кад се поново зачуло куцање. Очекујући да опет видим неке нове Американце, без размишљања сам отворио врата. Ништа ми друго и није преостајало. Испред прага су, међутим, стајала четворица војника у униформама које су ми биле више него добро познате. У униформама немачког Вермахта.
Одузео сам се од страха. Знао сам за наредбу да се пружање уточишта и помоћи непријатељским војницима има сматрати за велеизадају и мора најстроже казнити. Могу све да нас стрељају на лицу места. И мајка је била престрашена. Лице јој је било бледо, али је ипак изашла пред врата и мирно казала: – Срећно Бадње вече! И војници су њој пожелели срећу.
– Изгубили смо своју јединицу и тек кад сване моћи ћемо да је потражимо - објаснио је каплар. – Можемо ли да се огрејемо и одморимо код вас?
– Свакако! – одговорила је мајка с мирноћом рођеном из страха. – И можете да добијете добру вечеру.
Немци су се насмешили осетивши кроз полуотворена врата мирис печења.
– Али – додала је мајка – ми имамо још три госта која можда нећете сматрати пријатељима – глас јој је звучао строже но што сам икад чуо. – Бадње је вече и овде нећу дозволити никакву пуцњаву.
– Ко је унутра? – запитао је каплар. – Американци?
Мајка је погледала њихова прозебла лица и тихо изустила:
– Сви ви можете да ми будете синови, као и они унутра. Међу њима је и један рањеник који се бори за живот. Изгубили су се баш као и ви, исто су гладни и изнурени. Ова ноћ је – обратила се каплару повишеним гласом – ноћ уочи Божића, па зато заборавимо на убијање.
Ров за трпезом
Каплар је немо посматрао разрогачених очију. Две или три секунде владао је мук. А онда је мајка прекинула тишину гласнију од недавног јечања артиљерије:
– Доста размишљања! – оштро је ударила дланом о длан. – Молим вас да одложите оружје на ову гомилу дрва и пожурите док остали нису појели све што је на столу.
Потпуно збуњени, војници су положили оружје на цепанице поређане поред улазних врата – три карабина, једну лаку машинку и две базуке. За то време мајка је брзо, на француском, нешто објашњавала Џиму. Он се на то окренуо својима који су, на моје чуђење, без речи своје оружје одложили поред немачког.
Сада, када су се Немци и Американци у нашој малој соби готово додиривали раменима, мајка се претворила у праву љубазну домаћицу обрадовану гостима. Не престајући да се осмехује, трудила се да се сви сместе око стола. Ми смо имали само три столице, али је мамин кревет био дугачак и она је на њега, поред Џима и Робина, сместила и два новопридошла Немца.
И поред напетости која је дамарала просторијом, мама се одмах дала на довршавање вечере. Иако озбиљно крупна живина, петао није био довољан за девет гладних уста.
– Брзо – шапнула ми је – донеси још кромпира и овас за кашу. Ови момци су гладни, а гладан човек лако се наљути.
Док сам у остави узимао још намирница, чуо сам како Хари јечи. Кад сам се вратио у собу, један од Немаца, ставивши наочаре, прегледао је његову рану.
– Ви сте из санитетске јединице? – упитала га је мајка.
– Нисам, али сам у Хајделбергу, до пре неколико месеци, студирао медицину. Захваљујући хладноћи – трудио се да објасни америчким војницима на добром енглеском – његова рана није се загадила. У тешком је стању јер је изгубио много крви. Потребан му је само одмор и храна – рекао је окренувши се мајци.
Низ реку па у шуму
Напетост је постепено попуштала. Чак су и мени, осамнаестогодишњаку, сви војници изгледали веома млади. Убрзо сам сазнао да су Хајнц и Вили, обојица из Келна, имали само 16 година и да су мобилисани када је Хитлер, у последњем трзају да спасе што се спасти није могло, чак и четрнаестогодишњацима трпао оружје у руке. Немачки каплар, који је имао 23 године, био је најстарији међу њима. Из торбе је извукао ко зна како сачувану боцу црног вина, а Хајнц је у својој нашао тврд од ко зна кад ражани хлеб. Мајка га је исекла на комадиће, тек да га буде уз месо, а пола вина је одвојила за рањеника. Док је пре почетка обеда мајка изговарала божићну молитву, свима су у очима блистале сузе.
Наше приватно мало примирје, надомак жестоких борби у Арденима и око њих, наставило се све до јутра.
Хари се пробудио веома рано и појео мало супе коју му је мајка давала кашиком. Било је очигледно да му је боље. Мајка му је направила и окрепљујући напитак од једног јајета, мало шећера и вина. Ми остали смо за доручак добили овсену кашу кувану само на води. Пошто смо колико-толико утолили глад, од две мотке и маминог најбољег столњака за рањеног Харија направљена су носила.
Немачки каплар је потом Американце упутио куда је најбоље да крену да би пронашли своје:
– Наставите дуж ове речице... ваша прва армија тамо врши прегруписавање.
Студент медицине превео је његове речи на енглески.
– А зашто не бисмо кренули према Моншауу? - питао је Џим.
– Никако! Ми смо заузели Моншау. Сад је опет у нашим рукама.
Мајка им је потом свима вратила оружје.
Немачки и амерички војници су се руковали и ми смо, стојећи на прагу, гледали како одлазе свако на своју страну и нестају у шуми. Никада више их нисам видео и ништа о њима нисам чуо. Надам се да су се здрави вратили својим породицама и да су и они њима причали о томе како су заједно прославили Божић 1944. године. Арденска битка званично је окончана 15. јануара 1945. године, после месец дана крвавих борби, уз обостране, и савезничке и немачке, огромне губитке.
Аутор:
П. З.
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
