Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Како видимо сами себе?
ОГЛЕДАЛЦЕ, ОГЛЕДАЛЦЕ...


Лик који угледамо кад се огледамо у огледалу, можда и не одговара баш стварности, будући да је наш ум „наоружан” многим филтерима, те нас вара и када сами себе посматрамо

После извесног времена проведеног у купаћем костиму, схватамо да постоје и они који су и дебљи од нас, па се полако опуштамо

одсетимо се, за почетак, шта то чинимо готово сваког јутра када се пробудимо; устајемо и одлазимо у купатило; стајемо испред умиваоника; подижемо поглед; испред нас је огледало; у огледалу видимо особу отечених очију и рашчупану; њен изглед би могао лако да нам поквари дан. Али неће сасвим! Јер, одраз у који смо загледани само подсећа на наш стварни изглед, будући да „филтери” раде свој посао.  Њих је створила наша психа у намери да нам помогне. Можда понекад и одмогне? Жене често виде себе као предебеле, а мушкарцима се чини да нису довољно атлетски грађени. И једни и други нису довољно згодни! Управо као на фотографијама из пасоша, личне карте, индекса или ђачке књижице. Могли би да се закунемо: особа коју понекад, изненада и неспремну, видимо у огледалу или на фотографији не личи на нас, већ на неког непривлачног странца!
    Јасно је да је реч о својеврсном замешатељству које се збива у нашем уму, а посредством осећања. Сами себе видимо на другачији начин него какви смо заиста, будући да можемо да се видимо само посредно. У огледалу, на фотографији или на филму. Дакле, ум „развија слику” нашег тела и лица, а та слика може да буде у мањој или већој мери различита од стварне. Свакако не верна „оригиналу”. Обично се управо испред огледала буди нека врста позитивног психичког механизма: намештамо се, осмехујемо, подижемо обрве, врат, намештамо косу, окрећемо онај лепши профил, занемарујемо недостатке. То „поправљање” лепоте учиниће да се осећамо боље.
   Невоља настаје када, због недостатка времена, нисмо довољно спремни за позирање. Када угледамо себе у опуштеним приликама, несвесни тога да ћемо ипак, у делићу секунде видети слику те незграпне, неочешљане, лоше обучене (и шта све не)... особе.


Скаламерија звана тв-серија
ШТА ЛИ ЈЕ
 
Основни чинилац сваке телевизијске серије, било да досеже врхове седме уметности или је осмишљена само као забава за народ, јесте да нас увуче у причу, те да с нестрпљењем очекујемо следећи наставак

умње више нема. „Главно јело” малих екрана представљају телевизијске серије. Гледаоци с нестрпљењем ишчекују да виде страствене, често напете приче настале мешањем различитих жанрова.  Има ту свега – од смеха, преко драме, историје, медицине, правних наука, убистава и замењених беба. Некада трају годинама, а понекад имају само неколико епизода. Извесно је да серије више немају разлога да се стиде пред филмом. Наравно, не све. То је јасно већ на први поглед. Наиме, постоје телевизијске серије чији ствараоци не би баш могли да се поносе. Али, то се не дешава, будући да им је гледаност велика.
    У сваком случају, многи познати филмски ствараоци, међу којима су Стивен Спилберг, Мартин Скорсезе, Џејн Кемпион, Агњешка Холанд, Кевин Спејси, Глен Клоуз, Робин Рајт, Том Хенкс, као и многи други, одлучили су да раде за телевизију. Они су продуценти, режисери или глумци. Од количине уложеног новца у серију некоме би могло да се заврти у глави. Сходно томе и продукција је врхунска. Као и глума. 


Тајна тајног друштва
ЈАСНО ДА НЕЈАСНИЈЕ


Тек после више од два и по века научници су успели да дешифрују један рукопис који је бацио ново светло на обреде загонетног удружења окулиста, али иако је текст одгонетнут, на многа питања и даље ипак не могу да се нађу задовољавајући одговори
 
    
елики мајстор ставља лист хартије испред будућег кандидата, налаже му да стави прво одговарајуће наочаре, а потом му наређује да чита. Будући члан је збуњен, суочен је с немогућим задатком, лист је потпуно празан.
   Међутим, кандидата умирују и објашњавају да нема разлога за панику, има наде да му се вид поправи. Велики мајстор тканином благо прелази преко очију будућег члана и издаје заповест да се почне с хируршким захватом. У тренутку кад са стола узима пинцету, присутни чланови подижу упаљене свеће.
    Велики мајстор почиње да чупка длачице из обрва кандидата. Читав обред низ је „симболичних радњи, од којих свака има одговарајуће значење”, објашњава велики мајстор. Потом будући члан полаже руку на амулет човека који руководи читавим обредом, а овај му каже да поново покуша да прочита текст, првобитни лист замењује другим. Пошто овог пута на понуђеној хартији постоји текст, кандидат га с лакоћом чита, сви присутни „честитају брату” и понављају му да је прогледао.


Змајевите успомене
ТО МИ ЈЕ



Милан Шевић важи за најпоузданијег познаваоца дела Јована Јовановића, понајвише захваљујући некадашњем пријатељству

ад је умро драмски писац Коста Трифковић (1843–1875), један деветогодишњак пао је на колена пред сликом Павла Симића „Богородица с иконом” и помолио се:
   – Боже, боже, када си нам већ узео Косту Трифковића, сачувај нам само бар Змаја Јовановића!
   То је чула његова мати и пренела ширем породичном кругу.
   Ово је једна од анегдота коју је Милан Шевић (1866–1934) објавио о Јовану Јовановићу Змају (1833–1904) након песникове смрти. Дечак из анегдоте је њен аутор, а описани догађај почетак великог пријатељства Змаја и Милана Шевића, мада у том тренутку ни један ни други то нису могли да знају.


Hogar



Jeste li već čuli da



... у Јапану се у прогнозама времена дају и обавештења кад је и у ком делу земље поцрвенело лишће и процветале воћке

... Јасна Шекарић (1965), наша шампионка у стрељаштву, иако никад није мењала држављанство, на својих шест олимпијских игара такмичила се под четири различите заставе


Ma šta kažeš


               КАЈАКОМ ПРЕКО АТЛАНТИКА




Писали сте


ОД ЧАПЛИНА ДО БИБЕРА

Занима ме шта највише утиче на појаву леворукости и које светски познате личности више користе леву руку?

ЛУКА
Сопот