3320 25. 9. 2015.
Змајевите успомене
ТО МИ ЈЕ
Милан Шевић важи за најпоузданијег познаваоца дела Јована Јовановића, понајвише захваљујући некадашњем пријатељству
ад је умро драмски писац Коста Трифковић (1843–1875), један деветогодишњак пао је на колена пред сликом Павла Симића „Богородица с иконом” и помолио се:– Боже, боже, када си нам већ узео Косту Трифковића, сачувај нам само бар Змаја Јовановића!
То је чула његова мати и пренела ширем породичном кругу.
Ово је једна од анегдота коју је Милан Шевић (1866–1934) објавио о Јовану Јовановићу Змају (1833–1904) након песникове смрти. Дечак из анегдоте је њен аутор, а описани догађај почетак великог пријатељства Змаја и Милана Шевића, мада у том тренутку ни један ни други то нису могли да знају.
Званично, почели су да се друже много-много касније као породични кумови, кад је Шевић стасао у младића а Змај био тридесетак година старији од њега. Милан Шевић је као и Змај био Новосађанин, књижевни историчар и педагог, први проучавалац српске књижевности за децу, писао је стручне књиге, приређивао збирке песама – па и чувену „Чика Јова српској деци” из 1899. године. Њихово пријатељство трајало је до Змајеве смрти.
Часопис који не признаје временска ограничења
Како је написала Зорица Хаџић у предговору књиге Милана Шевића „Од Кишјаноша до Змаја” коју је приредила, њих двојица су се редовно сретали у Новом Саду, Бечу, Београду и Загребу, а кад нису били у истом граду, дописивали су се. Њихови разговори били су од непроцењиве користи Милану Шевићу приликом потоњег изучавања Змајевог књижевног рада, и управо због познавања нелитерарних околности у којима су настала Змајева дела, Шевић важи за најпоузданијег познаваоца Змајевог опуса.
Записи на већ записаном
Приватне детаље о овом пријатељству Шевић је открио и сачувао у анегдотским записима. Из времена детињства, осим већ поменутог на почетку овог текста, забележио је и успомену о првом поклону од чика-Јове. Баш кад је умрла његова Ружа, супруга коју је опевао у „Ђулићима”, срео је малог Милана и питао га да ли зна да чита. Овај је одговорио климоглавом, а Змај му је обећао „Е онда ћу ти поклонити једну лепу књигу”. Милан је у мислима одмах видео како добија лепу књигу пуну слика. Али, дани су пролазили, а чика-Јова је заборавио на обећање. Једном, кад је улазио у стан, мали Милан позвао га је надимком Кишјанош (којим су пријатељи звали Змаја, а на мађарском је значио Мали Јова), и храбро затражио обећану књигу. Змај је дуго је тражио по полици, ниједна му се није чинила прикладном, да би му на крају пружио једну малу, зелених корица и без слика. Милан је био разочаран. Али када је прочитао да на корици књиге пише „Косово”, када је препознао да је то књига Стојана Новаковића у којој је направио целину од песама Косовског циклуса, био је пресрећан. Била је то прва књига коју је Милан Шевић добио од Змаја. Последње књиге му је Змај оставио много касније, у свом тестаменту.
У Београду је Змај живео у тадашњој Вељковићевој кући а садашњој згради познатој као Врачарска задруга, на углу Крунске и Улице кнеза Милоша. Шевић тврди да је Змајев дан имао устаљен ток. Лети се дизао између шест и седам, а зими нешто касније. По доручку се дао на писање и читање, тада је писао „Прозаиде” и „Снохватице” или је преводио „Толдијину љубав” и „Ифигенију на Тавриди”. На столу је волео свој ред или, каже Шевић, свој неред. Мање му је сметала прашина него да му неко нешто дира или помера са стола. Штедео је хартију. Користио је неискоришћену полеђену сваког писма, сваког документа. Често је лепио листове један на други како би имао довољно простора за писање. Готово цео свој „Невен” спремао је на таквом, већ коришћеном папиру.
Пред подне, ишао је на пиво у гостионице „Код Пауна” или „Код Лондона”, сам, како би на миру прочитао дневне новине. Уз ручак је, око пола један, пио вино с киселом водом, не много. По ручку је редовно спавао, а затим радио до шест. Затим би долазио на пиво „Код хајдук Вељка”, да се види са Миланом Шевићем. „Доносио би новине или писма која је тог дана попримао и што је тог дана израдио, и то бисмо тада заједнички прегледали и разговарали о том. Седели смо обично сахат и по, после тога Змај је ишао кући на вечеру”, записао је Шевић. Вечера му је била скромна, уз вино, овог пута га је било више него за ручак. После тога је време проводио са укућанима у шали и разговору. Одлазио је на спавање око десет.Свакидашњи каламбури
О времену проведеном „Код хајдук Вељка” Шевић је оставио неколико забелешки. Каже да су тамо долазили редовно сваке вечери, годинама, а да је за њиховим столом често седео и писац Симо Матавуљ. Једном је Матавуљ предложио Змају да оду на заједничку вечеру до хотела „Национал” како би дуже остали заједно. С обзиром да је „Национал” био изван линије којом се Змај кретао, одговорио му је: „Здраве воље. Али само немојте тамо, то ми је с неноге.”
На месту где је данас амбасада Турске београдске дане проживео је лекар и песник Јован Јовановић
Змај је био познат по досеткама попут „с неноге”. Шевић чак сматра да он „није могао да се одрекне досетке, игре речима, каламбура, и када би они могли да покваре утисак који би хтео да се постигне”. На пример, објављујући у „Невену” смрт Огњеслава Утјешеновића, написао је: „Ми остајемо неутешени за Утјешеновићем.” Или, песму којом је објаснио слику Уроша Предића на којој је дете на авану, завршио је овако: „На авану стоји/ На све стране варда./ Ко га пита, одговара:/ Ја сам аван-гарда!”
Прошле године је било 180 година од рођења Јована Јовановића Змаја. Десило се да су прошле године обележаване и јубиларне годишњице још неколико великана српске књижевности. Можда је то био разлог што за поново сећање на Змаја није било времена онолико колико он заслужује.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
