3320 25. 9. 2015.
Скаламерија звана тв-серија
ШТА ЛИ ЈЕ
Основни чинилац сваке телевизијске серије, било да досеже врхове седме уметности или је осмишљена само као забава за народ, јесте да нас увуче у причу, те да с нестрпљењем очекујемо следећи наставак
умње више нема. „Главно јело” малих екрана представљају телевизијске серије. Гледаоци с нестрпљењем ишчекују да виде страствене, често напете приче настале мешањем различитих жанрова. Има ту свега – од смеха, преко драме, историје, медицине, правних наука, убистава и замењених беба. Некада трају годинама, а понекад имају само неколико епизода. Извесно је да серије више немају разлога да се стиде пред филмом. Наравно, не све. То је јасно већ на први поглед. Наиме, постоје телевизијске серије чији ствараоци не би баш могли да се поносе. Али, то се не дешава, будући да им је гледаност велика.У сваком случају, многи познати филмски ствараоци, међу којима су Стивен Спилберг, Мартин Скорсезе, Џејн Кемпион, Агњешка Холанд, Кевин Спејси, Глен Клоуз, Робин Рајт, Том Хенкс, као и многи други, одлучили су да раде за телевизију. Они су продуценти, режисери или глумци. Од количине уложеног новца у серију некоме би могло да се заврти у глави. Сходно томе и продукција је врхунска. Као и глума.
Осим тога, тв-серије омогућавају гледаност која не може да се пореди с филмском. Имају знатно већи број гледалаца. Лакше је из куће пратити серију него отићи у биоскоп. Тренутно, нове серије попут „Фарга” (према филму браће Коен), „Од сумрака до свитања” (према Родригезовом остварењу), до „Све о дечаку” (по већ екранизованом роману Ника Хорнбија) већ изазивају велико занимање телевизијских гледалаца у свету. Попут радио-драма у наставцима и каишева стрипа, телевизијске серије потичу од романа у наставцима који су некада објављивани у дневним новинама или недељницима. И тада су били врло омиљени. Ишчекивање наставака било је увек главни зачин књижевног дела објављиваног поступно, у листовима који су били такорећи свима доступни.
Замисао и надоградња
Како настаје телевизијска серија?
Од једне замисли. Она може да буде изворна (као што је са серијом „Досије Х”) или преузета („Терминатор”) или урађена по књижевном предлошку („Сага о Форсајтима”) или преузета из неког другог језичког подручја („Хомеланд” – „Домовина”) или, пак, обрађена стара телевизијска серија – римејк („Позориште у кући”, „Чарлијеви анђели”,, „На слово на слово”). Стваралац серије развија основну замисао сходно правилима који су нека врста „тв-библије”. Реч је о тексту у којем пише шта ће се дешавати, описује место збивања радње, као и развој главних догађаја, са описима водећих јунака.
Са снимања кратке серије „Тхе Пацифиц” у продукцији Стивена Спилберга и Тома Хенкса
Ако овај спис убеди продуценте или тв станицу (која би могла да буде заинтересована) снима се један наставак. То је такозвани пилот. У њему треба да буду видљиви место, главни заплет и особине ликова, како би купци могли да наслуте какве су могућности серије. Да процене сопствену зараду после уложеног новца. Чак четрнаест милиона долара коштала је пилот епизода серије „Lost” – „Изгубљени”. Требало је снимити рушење авиона с великим бројем путника.
Ту су и пилот-епизоде које не коштају много, а погађају тачно у циљ. Могу да буду снимљене и за неколико хиљада долара. Такав је био случај са прослављеном америчком серијом „Пријатељи”. Чим су погледали ту једну епизоду, продуценти су схватили да пред собом имају ковчег с благом. И упустили су се у стварање онога што ће постати култна тв-серија. Наравно, глумци су веома важни. У појединим случајевима највећи новац одлази на њихове велике хонораре. Други, пак, позивају мање познате глумце, усредсређујући сву пажњу на врхунску продукцију.И избор локације (места где ће серија бити снимљена) утиче на буџет серије. На пример, јефтиније је снимати у Лос Анђелесу него у Њујорку, будући да у Лос Анђелесу постоји велики број студија. Снимати у Канади (као што многи чине већ извесно време) још је јефтиније. Треба имати на уму и жеље (хирове) звезда: Глен Клоуз, јунакиња серије „Damages” захтевала је да снима у Њујорку, како се не би удаљавала од куће. Просечно, једна епизода захтева недељу дана снимања, а снима се четири до пет месеци годишње. Од маја, односно јуна, до краја септембра, за серије које се приказују од октобра.
Пре него што наступи продукција – снимање саме серије – постоји и време претпродукције – одобравање сценарија и његово прилагођавање. Када је серија снимљена, следи постпродукција. То је можда најкреативнији део посла. Монтажер у договору са редитељем прави хронолошки след сцена, умећући снимљени материјал сходно жељи и с циљем да наративни ток буде разумљив, али и узбудљив. Убацују се и специјални ефекти и, ако је потребно, музика. Музика може да буде позната, већ компонована, а само другачије аранжирана. Ипак, већина данашњих серија има своју музику.
Изненађење па реклама
Тв-серије над филмом имају још једно преимућство. Имају на располагању знатно дуже време да освоје срца гледалаца. Гледалац из епизоде у епизоду може полако да се поистовећује с неким од ликова, што је с психолошке тачке гледишта врло важно, јер се тако везује. Врло брзо не допушта себи да пропусти ниједан наставак. То нас доводи до следећег закључка: сценарија за тв-серије нису плод луде маште, као што би свако био спреман да се закуне. Писац прати устаљена правила, почев од одређивања места за убацивање реклама у паузама. Што је телевизијска серија омиљенија, реклама је, разуме се, све више. Пре паузе обично се догађа нешто битно, неочекивано. Оно што ствара неизвесност, напетост. Гледалац остаје отворених уста и не може да дочека крај рекламе. Сличним, неочекиваним сценама могућег преокрета радње завршавају се и епизоде, односно сезоне. Дакле, гледаоци остају у неизвесности, а њихову глад за сазнавањем нових догађаја утолиће тек нова сезона серије.
Писци сценарија који раде за телевизију прихватили су све кинематографске технике доступне писцима. Једна од најчешће коришћених је time-lock, једноставно речено, трка с временом. Главни јунак има сасвим мало времена да реши неку опасну претњу, нешто што њему и другима непосредно угрожава живот или утиче на судбину. Да ли је то деактивирање бомбе или трчање до одређеног места где ће се збити нешто важно (да ли ће на време стићи до вољене девојке која се удаје за другог), или спасти болесника ...
И teaser (тизер), односно најава који претходи приказивању, драгоцен је као својеврсни магнет за гледаоце. То је кратка најава филма (до 30 секунди) чији је задатак да привуче (намами) гледаоца, да се упита: када почиње да се даје и у колико сати ова занимљива серија? Тизера може да буде више за исту серију. Трејлер или форшпан (у трајању од два или три минута) такође је видео-најава серије. Монтажер обавезно одабира кључне сцене за форшпан, јер на основу приказаног гледалац треба да схвати о чему се у серији ради. Вреди ли је гледати.
Мешање жанрова
Могла би да се издвоје три степена нарације у одређеној телевизијској серији. Постављање (set ap). Ту се упознајемо са главним јунацима, одређује се или бар наговештава зашто би могло доћи до драматичног заплета. На другом степену јунак се супротставља препрекама које га одвајају од жељеног циља. То је кључни део и може да се развија. Трећи степен представља разрешење. Прича се завршава. Главни јунак ће живети или ће умрети, успеће или пропасти, остаће сам или ће наћи своју љубав... Та три степена радње могу да означе читаву серију, али и епизоду појединачно. Сетимо се, на пример, доживљаја доктора Хауса.
У свакој епизоди одређени број особа бива хитно пребачен у болницу и случај се решава увек у последњем часу. Претходе му сукоби мишљења лекара, супротстављених др Хаусу. Додуше, не преживљавају баш сви пацијенти др Хауса. Расплет може да буде срећан или тужан.
Који су најомиљенији жанрови телевизијских серија? Судећи према светским статистикама, то су такозвани medical drama (драме из болничког живота), legal drama (из суднице), полицијске серије и ситкоми (комедија ситуације). Трајање ситкома увек је краће у односу на друге жанрове. Траје око 20 минута док други трају од 45 до 60 минута, а неке и дуже („Убиства у Мидсамеру”).
Крајем педесетих година прошлог века, у време настанка телевизијског програма, публика је највише волела породичне серије које су на духовит начин говориле о збивањима унутар једне куће – једне породице. Шездесете су биле у знаку научне фантастике и првих љубавно-породичних сага („Градић Пејтон”). Седамдесетим су самоуверено владали полицајци („Коџак”, „Коломбо”, „Старски и Хач”...) Осамдесетих, публика је волела пустоловне серије, а деведесетих су се умешали филмски ствараоци. „Твин Пикс” у режији Дејвида Линча освојио је срца и оних који не гледају тв-серије. Линчу се придружио и немачки редитељ Фасбиндер са серијом „Берлин Александарплац”. Тада су и жанрови почели да се мешају. Једна од најзанимљивијих новијих тв-серија која говори о ужасним последицама урагана Катрина у Њу Орлеансу – „Треме(ј)” - уједно је и играна и документарна, музичка, љубавна серија са значајним чиниоцима психолошке драме, сатире, политичке ангажованости, али и хумора.
Одложени крај
Било како било, да ли је, као у серији „Трон“ умешана и фантазија, или су описани стварни догађаји, као у „Тремеју”, основни задатак телевизијске серије јесте да привуче гледаоце. То чини тако што буди наша скривена осећања. Можда отуда толике замењене слатке бебе за које ваља открити ко су им родитељи?
„Људи се везују за ликове из серија и они постају део њиховог живота”, каже за „Забавник” Ђорђе Марјановић, филмски редитељ запослен на телевизији.
„Гледалац се поистовећује са јунацима из недеље у недељу, из сезоне у сезону. Јунаци нашег детињства су били Прле и Тихи, Шурда, Паја и Јаре. Серије су део лако доступног тв-програма и често их гледамо са породицом И пријатељима, што ствара осећај топлине и блискости који није могућ у биоскопу. Човек увек жели да сазна шта је било после. То је у серији такође могуће. У серијама се крај стално одлаже и тако бива до тренутка када – пада гледаност!” закључује Марјановић.
На питање зашто су телевизијске серије данас постале занимљиве и за великане филмске режије, Марјановић каже:
„Бројне одличне телевизијске серије последњих десетак година освојиле су многе уметничке слободе. Истовремено, холивудски студији постају све већи робови шаблона и држе се баналних филмова који личе једни на друге. Радећи серију у више епизода, чак и сезона, редитељ и његови сарадници освајају више стваралачке слободе и имају времена да створе сложене ликове и занимљиве заплете. Они на тај начин позитивно утичу на телевизијску продукцију данашњице, јер серије постају све боље, раскошније, разноврсније.”
Али, постоје и трећеразредне тв-серије без икаквих уметничких домета. И оне имају огромну публику у читавом свету:
„Ништа необично”, каже Ђорђе Марјановић. „Од телевизије већина тражи само забаву. Људи не воле да напрежу мождане вијуге. Довољно им је само мало суза, смеха, једноставних, готово глупих интрига, захваљујући којима се брзо удаље од свакодневице. Неки се лакше и успавају!”
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
