3320 25. 9. 2015.
Како видимо сами себе?
ОГЛЕДАЛЦЕ, ОГЛЕДАЛЦЕ...
Лик који угледамо кад се огледамо у огледалу, можда и не одговара баш стварности, будући да је наш ум „наоружан” многим филтерима, те нас вара и када сами себе посматрамо
После извесног времена проведеног у купаћем костиму, схватамо да постоје и они који су и дебљи од нас, па се полако опуштамо
одсетимо се, за почетак, шта то чинимо готово сваког јутра када се пробудимо; устајемо и одлазимо у купатило; стајемо испред умиваоника; подижемо поглед; испред нас је огледало; у огледалу видимо особу отечених очију и рашчупану; њен изглед би могао лако да нам поквари дан. Али неће сасвим! Јер, одраз у који смо загледани само подсећа на наш стварни изглед, будући да „филтери” раде свој посао. Њих је створила наша психа у намери да нам помогне. Можда понекад и одмогне? Жене често виде себе као предебеле, а мушкарцима се чини да нису довољно атлетски грађени. И једни и други нису довољно згодни! Управо као на фотографијама из пасоша, личне карте, индекса или ђачке књижице. Могли би да се закунемо: особа коју понекад, изненада и неспремну, видимо у огледалу или на фотографији не личи на нас, већ на неког непривлачног странца!Јасно је да је реч о својеврсном замешатељству које се збива у нашем уму, а посредством осећања. Сами себе видимо на другачији начин него какви смо заиста, будући да можемо да се видимо само посредно. У огледалу, на фотографији или на филму. Дакле, ум „развија слику” нашег тела и лица, а та слика може да буде у мањој или већој мери различита од стварне. Свакако не верна „оригиналу”. Обично се управо испред огледала буди нека врста позитивног психичког механизма: намештамо се, осмехујемо, подижемо обрве, врат, намештамо косу, окрећемо онај лепши профил, занемарујемо недостатке. То „поправљање” лепоте учиниће да се осећамо боље.
Невоља настаје када, због недостатка времена, нисмо довољно спремни за позирање. Када угледамо себе у опуштеним приликама, несвесни тога да ћемо ипак, у делићу секунде видети слику те незграпне, неочешљане, лоше обучене (и шта све не)... особе.
Зар сам то заиста ја?
Разлика између онога шта имамо у глави и онога што нам се указало у неочекиваном часу у огледалу, на филму или фотографији, одједном нас баца у очајање. Зар сам то заиста ја? Да ли имам баш оволики подваљак? Несличност између стварне слике и оне коју смо сами осмислили у својој глави, постаје стварно неподношљива. Посебно у одређеним раздобљима живота када се наш физички изглед највише мења. На пример, у пубертету. То су године нарочито опасне за девојчице, јер тада може да се јави поремећај у понашању, посебно када је реч о исхрани. Сагледавање сопственог тела тада је искривљено, јер су девојчице осетљиве на свој изглед. Болан може да буде тренутак када петнаестогодишњакиња у кабини за пресвлачење бира (на брзину) купаћи костим. Нема времена за дотеривање, позирање или удаљавање од огледала. Понекад, више таквих искустава доводи до лошег разумевања или потпуног неразумевања и занемаривања животних снага и потреба. Као што је глад, на пример. Појава анорексије заправо је само последица дисморфобије, опседнутости бригом о изгледу. Страхом да изгледамо ружно, односно поремећено.
Осим што нас изглед на некој фотографији опомиње да нисмо „испали” онако како мислимо да изгледамо (већ ружније), ту су често и туђе опаске. „Баш те камера воли! Увек испадаш савршено!” „Ако је ово савршено, како ли онда заиста изгледам?” Иако најчешће не досеже патолошка, болесна стања, ова разлика између онога шта мислимо и како изгледамо, присутна је код већине пубертетлија, а често код припадница женског пола које воде рачуна о изгледу и када одрасту. Па чак и када остаре. Код жена, незадовољство које осећају када виде себе на некој „случајној” фотографији или кратком филму углавном је у вези са прекомерном тежином. Мушкарци би такође да буду вижљасти, али истовремено и мишићави.
Незадовољство постаје још веће уколико се усредсређујемо на појединачне недостатке. Ретка коса (или само прљава?), ружни зуби (потамнели), тен (бубуљице), нос који штрчи или се сија... Авај, то су појединости које другима ретко падају у очи! Особе које нас често виђају не придају важност таквим стварима, мањкавостима због којих се силно секирамо. Они нас виде – у целости. И као тело, али и као особу. Наша слика у глави наших пријатеља и ближњих јесте стабилна, безмало непроменљива. Осим у случају кад нешто значајно не променимо као што је фризура, боја косе или губитак тежине за кратко време...
Не изглед, већ дух!
Можете да будете спокојни: оно што други одмах примете није толико наш изглед, већ понашање, стање духа, расположење! Уколико смо од весеља запловили у сету, то ће свакако уочити брже него да ли имамо бубуљицу на носу или не. Међутим, нису сви баш подложни бризи за сопствени изглед. Оптимиста увек настоји да умањи све недостатке, па тако и оне који се тичу изгледа. Извесно је да мушкарци нису строги према свом изгледу као жене, премда се и те ствари данас мењају. Звучи необично, али исходи бројних научних истраживања говоре да се највећи број особа незадовољних својим изгледом може наћи међу врло привлачним и младим људима. Како је то могућно? Могућно је, јер су своју „естетску лествицу” подигли веома високо! Њихови идеал је – савршенство појаве. Дакле, уколико пуцамо на то да будемо најлепши од најлепших, бићемо незадовољни својим изгледом.
Мушкарци некада нису водили много рачуна о свом изгледу, али су се ствари данас промениле
Људи су увек имали бар неку могућност да виде сопствено лице, а од 17. века, када су огледала заузела место у домовима, то је било омогућено већини и то у безмало сваком тренутку. Имали су прилику да себе посматрају мирно, без журбе, део по део тела, у целости. Па ипак, чини се да су поремећаји виђења сопственог изгледа јавили тек у 20. веку. Разлог је јасан. Прекомерна пажња која се даје задатом моделу, моделу лепоте епохе. Истини за вољу, лепота је и за жене и за мушкарце увек била важна. Међутим, тај захтев, односно, тежња била је краткотрајна у односу на данашње обичаје. Девојке су ступале у брак такорећи као девојчице. Ваљало је да буду лепе и љупке само до тог тренутка. А после удаје требало је само да поштују одређена правила која су се тицала елеганције, тачније начин облачења зрелих жена. Постајале су супруге и мајке, а не заводнице као данас! Чини се да нас је спољни притисак да сви – од младих до старих – све више и више задовољавамо естетска правила, учинио сујетним и, нажалост, рањивим.
Срећом, постоје и они који су у стању да добро процене себе и свој изглед. То су особе које прихватају себе таквим какви јесу. Да ли је мршава, дебела, стара, то није толико важно. Важније је самопоуздање које се, као што је познато, осваја у детињству. Слика сопственог тела почиње да се гради још током првих година живота. Између годину и годину и по дана дете је у стању да препозна себе у огледалу.
Родитељска љубав учиниће да оно почне да воли ту слику коју види. Ако научи да свој лик гледа и прихвата мирно и с љубављу у детињству, то ће вероватно чинити и када одрасте.
Одећа као камуфлажа
Постоје наравно и биолошки чиниоци који утичу на то како ћемо прихватити и видети сопствену физичку појаву. То је читав један систем који вреднује физиолошке услове и одлике тела (осећања, бол, глад...). Лош рад може да буде у вези с поремећајем исхране или поремећајем облика тела. Шта се дешава? Рецептори на кожи примају надражаје тела и шаљу их ка мозгу. Ту се подаци везују за многе друге, одређујући и слику тела. Слика ће бити боља код особа с бољим самоопажањем, јер ће на њих мање утицати спољашњи чиниоци. На пример, особе које пате од анорексије, не само што не осећају глад, оне ни не примећују да су премршаве. Анорексичари „обрађују” податке о сопственом изгледу на погрешан начин. Чак и када посматрају неживе ствари, предмете, виде их другачије.
Ко је то у огледалу?
Да ли живимо у складу са сопственим изгледом и у којој мери се самозаваравамо, понекад заиста дође на видело. Један од кључних тренутака јесте одлазак на плажу. Скидање. Показивање тела у купаћем костиму. Целулит, дужина ногу, величина стомака – толико тога о чему бисмо могли да бринемо, толико разлога да променимо онда када је прекасно. У последњем часу видимо колико смо се угојили током зиме! А одећа је савршена камуфлажа, одличан филтер према другим људима. Штити нас и чува. Одећа чини да се другима прикажемо онакви какви заправо нисмо. Да се улепшамо и прикријемо. А у купаћем костиму смо готово голи. Све се види (премда и ту има простора за манипулацију). Имамо утисак да о нама физички изглед говори све! Дође нам да заћутимо. Ако се већ унапред сами себи не допадамо, живот на плажи ће постати горак. Чемер! Психолози зато саветују да се пред одлазак на море или на базен приказујемо полако у купаћем костиму... почев од терасе, прозора. Прошетајмо се по стану у бикинију...Треба имати у виду, мршави или дебели, мишићави или не, после извесног времена навићи ћемо се. Приметићемо да има и горих од нас! У друштву полуголишавих схватићемо да изглед некада нема толику важност. Опустићемо се у тренутку када нас друштво прихвати такве какви јесмо. Уосталом, скидање одеће и показивање сопственог тела у костиму за пливање смањује друштвене и имовинске разлике и сви се осећају мање или више једнако.
Зашто је омиљен селфи?
Када видимо кратке филмове које је неко снимио без нашег знања, рецимо, уз помоћ телефона, примећујемо да се „особа” на филму креће другачије од нас: покрети су непознати и чудни, глас, понашање... Не препознајемо сами себе! Из једноставног разлога што смо навикнути на слику коју виђамо у огледалу, а која је заправо најбоља што може бити. Ето и зашто је толико омиљен селфи – фотографија снимљена мобилним телефоном сопственом руком. Одређена особа снима фотографије (обично више, тако да је могућно одабрати најбољу) оног тренутка када је уверена да је заузела најбољу позу. Одабира фотографију која је најлепша и шаље је и другима путем друштвених мрежа. Да ли смо то стварно ми на тим фотографијама? Наравно, али намештени по угледу на слику коју о себи држимо у глави! Укратко, изглед држимо под контролом!
С друге стране, нетрпељивост коју гајимо према фотографијама за документа можда може да има и другачије објашњење. Када неко снима наше лице у крупном плану, ми то доживљавамо као својеврсни упад у наш лични простор. Било како било, у овом случају можда би требало да се угледамо на политичаре, глумце и ТВ водитеље. Они често себе виђају на фотографијама или видео-снимцима који су забележени када они то нису знали. Чим примете неку фотографију која не одговора слици какву сами о себи имају, одмах приступају поправкама.
Није реч о фото-шопу! Они вредно и стрпљиво вежбају, поправљају своје држање, говор, гестикулацију, шминкање, фризуру, начин осмехивања. Да не говоримо о посетама зубару, козметичару... Настоје да буду што сличнији слици коју држе у глави. Да ли под таквом опсесијом неко може да буде срећан и опуштен? Сва је прилика да нам огледало неће дати искрени одговор на ово питање!
Аутор:
М. О. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
