3320 25. 9. 2015.
Тајна тајног друштва
ЈАСНО ДА НЕЈАСНИЈЕ
Тек после више од два и по века научници су успели да дешифрују један рукопис који је бацио ново светло на обреде загонетног удружења окулиста, али иако је текст одгонетнут, на многа питања и даље ипак не могу да се нађу задовољавајући одговори
елики мајстор ставља лист хартије испред будућег кандидата, налаже му да стави прво одговарајуће наочаре, а потом му наређује да чита. Будући члан је збуњен, суочен је с немогућим задатком, лист је потпуно празан.Велики мајстор почиње да чупка длачице из обрва кандидата. Читав обред низ је „симболичних радњи, од којих свака има одговарајуће значење”, објашњава велики мајстор. Потом будући члан полаже руку на амулет човека који руководи читавим обредом, а овај му каже да поново покуша да прочита текст, првобитни лист замењује другим. Пошто овог пута на понуђеној хартији постоји текст, кандидат га с лакоћом чита, сви присутни „честитају брату” и понављају му да је прогледао.
Сигурна кућа
Више од двеста шездесет година садржај тог рукописа и појединости обреда били су обавијени тајном. Загонетка се крила у шифрованом тексту, једном од многобројних које су потписивала тајна друштва у 18. и 19. веку. На врхунцу свог утицаја та од јавности скривена удружења, а понајвише слободни зидари, односно масони, имали су на стотине хиљада чланова у Европи и Новом свету.
Без обзира на различите ставове које познаваоци нуде у погледу оправданости постојања тих друштава, те многобројне ложе биле су заправо сигурна места где су слободни мислиоци имали прилику да се баве изучавањем свега и свачега, од закона физике, права човека, до оправданости веровања у Бога, а да су при томе били скривени од свеприсутних очију власти сваке појединачне државе, али и цркве. Међутим, баш зато што су се (по)трудили да им друштва буду тајна, и даље се заправо мало зна о већини тих удружења. Јер, током деценија, осим оних највећих, многа од друштава у међувремену су нестала. А њихове манифесте, махом писане шифрованим језиком, историчари углавном ни не покушавају да одгонетну.
Зато и јесте необично и, испоставило се, веома драгоцено, што је један од рукописа тајног друштва, којим и започиње овај текст, постао доступан јавности. И то захваљујући некој врсти игре двоје људи који су накнадно укључили стручњаке и успели да одгонетну тај шифровани текст, од седамдесет пет хиљада знакова, на сто пет страна. Дешифровање рукописа започело је у једном немачком ресторану.
Поверљиво и неразумљиво
Кристијане Шефер и Волфганг Хок редовно су се састајали у једном италијанском бистроу у Берлину. Ово двоје филолога, стручњака за старе рукописе, сатима су седели и размењивали искуства о мртвим језицима и неразјашњеним рукописима.
У јесен 1998. године Шеферова се спремала да напусти Берлин и прихвати место у лингвистичком одељењу на универзитету у Упсали, смештеном северно од Стокхолма. Кристијане се изненадила кад јој је Хок, с којим је до тада гајила искључиво послован однос, на растанку дао поклон – велику коверту од чврсте смеђе хартије на којој је писало „строго поверљиво”, а у продужетку су се низали непрепознатљиви симболи.
Манускрипт
Шеферова је отворила коверту и нашла поруку:
„Да имате чиме да прекраћујете време током дугих зимских ноћи у Шведској”. Унутра се налазило више од сто фотокопираних страна с низовима непрепознатљивих знакова: симболи необичних облика, руне (старо германско писмо), математички знаци, римски алфабет. Наравно, Шеферовој је било јасно да је у питању нека врста шифрованог језика. Кад је питала Хока о чему је реч, он се загонетно насмејао и рекао да ће то она сама морати да открије.
Неколико дана касније, кад се Кристијане Шефер нашла у возу за Упсалу, поново је бацила поглед на рукопис. Сложеност симбола ју је запањила: астролошка ознака за Сатурн и Венеру, грчка слова попут „пи” и „гама”, пентаграми. Само су две реченице биле разумљиве. На почетку рукописа стајало је „Philipp 1866”, а на крају „Copiales 3”. Добро, помислила је Кристијане, у немачком језику име Филип углавном се тако спелује, а „copiales” је вероватно облик латинске речи за „копирати“. Ни та два податка ништа јој нису помогла да боље разуме какав је то текст добила од колеге Хока.
У неколико наврата Кристијане је покушала да растумачи симболику понуђених знакова, али је убрзо одустала и рукопис сасвим одложила и забаталила.
Најт нуди решење
Почетком 2011. године Кристијане Шефер присуствовала је у Упсали конференцији о рачунарској лингвистици, области за коју до тада није имала баш претераног разумевања, јер у кући чак није хтела ни да се прикључи на интернет. Једно од предавања Кристијани се чинило да би могло бити занимљиво јер је предавач био Кевин Најт, стручњак за „машинско превођење”, иначе професор Универзитета Северне Калифорније.
Најт је, како се унапред обавестила, користио алгоритме да би аутоматски преводио с једног језика на други. На предавању је, између осталог, чула да је Најт превео „Пакао”, део „Божанствене комедије”, из пера италијанског писца Дантеа Алигијерија (1265–1321) и да има намеру да створи рачунарски програм за „читање” значења поетских текстова, чак да уз помоћ тог програма и ствара нове риме.
Осим подробног објашњења на који начин користи алгоритме приликом превођења, Кристијане је посебно занимало то што, како је Најт објаснио, његов рачунарски програм помаже и при дешифровању текстова. „Уколико имате неки неразумљив текст, а желите са мном да га поделите”, рекао је професор Најт на крају обраћања скупу, „на располагању сам вам и нудим помоћ”. Кристијане Шефер је, наравно, имала рукопис за Најта.
Калифорнијске ноћи
После неколико недеља на Најтовом радном столу нашла се пошиљка с тајновитим рукописом, уз пропратно писмо Кристијане Шефер:
„Како смо се договорили, шаљем вам овај 'строго поверљив' текст. Иако вероватно више одговара да се човек њиме бави у дугим зимским ноћима у Шведској него сунцем обасјаним данима у Калифорнији, ваљда ће ваше паметне машине успети да га одгонетну.”
На велику Најтову жалост, рукопису је прво морао да приступи „ручно”, на самом почетку рачунар није могао да буде од велике помоћи. Две недеље је професору било потребно да створи неку врсту шеме по којој би, потом, „машина” могла да га одгонета. Открио је осамдесет осам симбола и сваки појединачно означио одговарајућим знаком. До марта је успео да првих шеснаест страна унесе у рачунарски програм.
Поступак је био веома мукотрпан и дуготрајан. Упрошћено речено, Најт је после дуге анализе дошао до закључка да је рукопис заправо написан једноставном шифром, једно слово или знак некад замењује неки сасвим други, да су необични симболи, рецимо, за астролошке знаке, само нешто што служи за одвлачење пажње, дакле шифра изгледа и није баш тако претерано сложена.
За Најта је било најважније да рачунарски програм одреди на ком је заправо језику написан текст? Пет пута је рукопис упоређиван с осамдесет језика, сваки пут тај поступак трајао је најмање по пет сати. Напокон је машина наговестила да се вероватно ради о немачком. Иако Најт не говори ни реч немачког, за посао који је обављао није му то било неопходно, све су обавили рачунарски алгоритми. Ма колико је компјутер био „паметан” ништа није могао да учини без Најтове помоћи. А професор је једне ноћи схватио да је шифра заснована на томе што се мноштво симбола користи за само једно слово немачког. Та претпоставка испоставила се као тачна, до тада неразумљиви низови знакова почели су да „откривају” одговарајуће сувисле речи.
Посао је био спор, али ипак је одмицао. Нажалост, јавиле су се тешкоће. Поједини симболи, један који га је, на пример, подсетио на отворена уста, измицали су Најтовом разумевању. Имао је невоља и с превођењем слова римског алфабета, док после неколико недеља није увидео да она служе да раздвајају речи и реченице.
Око, не уста
Крајем марта 2011. године Кевин Најт је послао писмо Шеферовој и Беати Међеши, шефу катедре за лингвистику на Универзитету у Упсали, која је такође била заинтересована за шифровани рукопис. Кад је стигао мејл, Кристијане је остала збуњена и одушевљена у исти мах. Оно што она није успела годинама, Најту је пошло за руком у року од неколико недеља. Није дешифровао читав рукопис, али јесте његове значајне делове.
У причу се здушно укључила четрдесетједногодишња Беате Међеши, досељеница из Мађарске, која је, готово свакодневно, почела да размењује мејлове с Најтом. Удружене, Шеферова и Међешијева сад су имале помоћ на другом крају планете, искусног Најта који се, као и њих две, „заразио” тајним рукописом.
Једна од недоумица коју никако нису могле да реше био је симбол који су звале „уста”, јер је по облику на то подсећао. И, како то обично бива, једном приликом кад је у канцеларију у којој седи Међешијева ушла Кристијане, готово истовремено погледале су у тај непреводиви симбол и значајно се погледале: „Па то нису уста, то је симбол за око!”
Лака рука
Уследила су и друга разјашњења. Кристијане Шефер се усредсредила на „лаку руку”, израз који се помиње у тексту. Истраживање ју је довело до Великог просветитељског друштва окулиста, удружења које је деловало средином 18. века. Окулисти су свој рад заснивали и на анатомији, али и на симболици ока. Наиме, они су се у времену кад су постојали хвалили како, за разлику од свих других, једини могу да отклоне катаракту с ока.
Средиште окулиста било је у немачком граду Волфенбителу. Они су, како извори наводе, покушавали да људе одбране од шарлатана, надрилекара који су, за разлику од њиховог друштва проверених офталмолога, пацијенте могли трајно да ослепе.
На врхунцу моћи окулисти су створили и симбол друштва, иглу за уклањање катаракте и три мачке, намерно одабрану животињу која види и у мраку. Хвале се „лаком руком”, што значи да њихови чланови поседују непогрешиво хируршко умеће. Занимљиво је да су били веома отворено друштво, у њихове редове могле су да ступе и жене, што је за 18. век био револуционаран потез.
Шеферова је одмах ступила у везу са Градским архивом Волфенбитела и сазнала да поседују збирку предмета окулиста, између осталог и још један њихов шифрован текст, попут оног у њиховом поседу, сада познатог као „Копијале”.
Упоредо са Шеферовом, истраживањем се бавила и Беата Међеши. Колико год јој је текст постајао све разумљивији, остала је ипак збуњена. Необични обреди који се помињу у рукопису нимало нису личили на медицинске. Без обзира што „Копијале” помиње „лаку руку”, нигде ни помена о хируршком захвату отклањања катаракте. Напротив, наглашава се да велики мајстор треба да „искаже вештину читања и писања тим шифрованим језиком”. Да се окулисти у јавности нису представљали као офталмолози, а у тами просторија у којима су се окупљали „лаком руком” нешто друго радили? Можда су, шифрованим језиком, заправо чували одређене тајне?
Беате Међеши одлучила је да потражи помоћ неког ко се разуме у тајна друштва.
Противно идеји вере
Међешијева се повезала с Андреасом Онерфором и с њим убрзо заказала састанак у библиотеци Универзитета у Лунду, на југу Шведске. На састанак је из Калифорније долетео и Кевин Најт.
Онерфор им је растумачио да је у 18. веку на стотине хиљада Европљана припадало неком од тајних друштава. Само у Шведској било је више од сто редова. Без обзира што су била тајна, та друштва су била уједно и веома отворена за нове чланове и радо примала угледне племиће, трговце. У временима кад се хијерархија строго поштовала, таква врста слободе била је опасна за друштвени поредак.
Друштва која су, на неки начин, била веома демократска била су директна опасност. Слободни зидари, односно масони, најутицајније тајно друштво, било је трн у оку и оспоравало ауторитет Римокатоличке цркве. Не чуди што је 1738. године папа Климент XII (1730–1740) свим верницима забранио учлањење у масонски ред. Није много требало да се прошири погрешан глас како се чланови тајних ложа заветују ђаволу.
Онерфор заступа мишљење да су тајна друштва колевка демократије, савремене науке, идеја екуменства, односно уједињења свих хришћанских цркава. Унутар удружења демократски су се бирале вође и закони који њима одговарају. Не чуди што су и неки најугледнији грађани света били припадници тајних друштава, нагласио је Онерфор. Посебна предност била је што су припадници тих скривених удружења успевали да задрже причу о чланству у потпуној тајности, не откривајући ко су им чланови.
Смели ставови
Онерфор је прочитао рукопис окулиста и објаснио да се радило о једном од радикалнијих друштава. У појединим деловима текста веома јасно се наводи уништење „троглаве аждаје” која „човека онемогућава да стекне основна права”. На једном месту се чак позива и на „општу буну”. Кад се има на уму да је „Копијале” настао тридесетих година 18. века, текст је за оно време налик, нашалио се Онерфор, прогласу неке терористичке групе.
„Копијале” је, како смо већ нагласили, само један од рукописа тајних друштава, ко зна шта се крије у неким другим текстовима које стручњаци још нису ни (покушали) да дешифрују?
Крајем октобра 2011. године у угледном америчком листу „Њујорк Тајмс” појавила се прича о „Копијалеу”, која се углавном заснивала на Најтовој вештини дешифровања рукописа. Наравно, текст у „Тајмсу” изазвао је велику пажњу, почели су многи да се јављају с причом о другим шифрованим текстовима.
У жижи пажње нашли су се, осим Најта, Шеферова и Међешијева, све троје ненавикли на такву врсту популарности. Неки су их хвалили, али било је и оних који су им отворено претили, наводећи да се више не усуде да блате масоне и да их лажно оптужују како ђавола славе као божанство.
Игра мачке и мишева
Оно што можда и највише привлачи пажњу око рукописа „Копијале” јесте део текста у коме се с описа обреда окулиста ненадано прелази на приповедање. Описује се састанак „неколико добрих пријатеља” који разговарају о жељи човека да „сазна нешто само зато што има ознаку тајне”. Зато ти пријатељи одлучују да се поиграју и да чин уједињења прогласе великом тајном. Они тај наводно психолошки оглед, ту фарсу, називају слободним зидарством. Дакле, из рукописа би се дало закључити да су они оснивачи масона, тајног друштва које је настало као пука шала (?).
Свакако да то није била истина, Онерфор потврђује, међутим изгледа да су окулисти пратили слободне зидаре у стопу. Почевши од двадесет седме па све до седамдесет осме странице рукописа подробно се описују обреди које изводи највиши масонски ред, обреди у то време непознати и „обичним” масонима.
Ништа се не изоставља у рукопису „Копијале”: ни лобање, ни мртвачки сандуци, ни пресвлачење одежде, ни помињање Хирама Абифа, главног архитекте Соломоновог храма у Јеусалиму, кога убијају јер не жели да открије тајну лозинку Мајстора зидара. Хирамово тело прераста у алхемичарски симбол, нешто труло што се чудом може претворити у злато.
Деценијама након тога ови обреди постају познати слободним зидарима, али су тридесетих и четрдесетих година 18. века били скривени, осим за окулисте. То само значи да су окулисти били толико јаки да су, као тајно друштво, успели да се убаце у друго тајно друштво. Можда оне три мачке заправо пазе на мишеве, што је или шала или назнака да су окулисти, у ствари, били шпијуни.
Закључак без закључка
Пре него што је растумачен рукопис окулиста, они су практично били непознати. Оно што су историчари у Волфенбителу о њима знали јесте да им је вођа био Фридрих Аугуст фон Велтхајм, који је умро априла 1775. године. Као и многи племићи тог времена, и Фон Велтхајм је био припадник неколико тајних друштава, укључујући и Ред златне пудле, што је имало карикатурални призвук у оном раздобљу, исто као и данас.
Занимљиво је да је Фон Велтхајм све предмете окулиста закључао у кожни ковчег и тестаментом нагласио свом сину да не сме да га отвори док месни гроф (или неки његов наследник) другачије не нареди. Тај ковчег отворен је тек 1918. године. Садржај се чува у архиву града и до сада је мало ко имао прилику да га види.
Шта се, дакле, крило у том кожном ковчегу? У првој кутији налази се печат окулиста, на коме су мачке на стражи и пинцета. У другу кутију пажљиво је спуштена игла од кости која је служила за отклањање катаракте на оку, као и кецеља јаркозелене боје, коју су носили чланови окулиста. У трећој су вештачке очи, тако вешто направљене да се чине као да ће сваког трена намигнути посматрачу.
У ковчегу је била и овална кутија, опточена жадом и златом, у чијој унутрашњости се налази још једно око, од слоноваче и кости, направљено налик руским луткама познатим као бабушке, које улазе једна у другу. Сваки део ока најфиније је израде.
Посматрано из данашњег угла, сасвим је разумљиво што су се окулисти или масони, чак и у протестантској Немачкој, толико крили од јавности. Оно мало што су дозвољавали да се сазна у јавности углавном се састојало од шифрованих порука које су само малобројни чланови друштва могли да разумеју. Предмете које су користили поверавали су неком на чување, а потом су се ти предмети толико крили од (обичног) света да су изашли на видело тек после много година, кад су се околности сасвим промениле. Окулисти су имали задатак да чувају идеје слободних зидара и да их преносе тајним путем.
И, шта је на крају закључак? Упркос чињеници да је рукопис окулиста дешифрован, текст осим слова и симбола садржи и бројеве, а троје стручњака, који су успели да продру у значење текста, ипак нису докучили додатно значење. Очигледно су мајстори унутар друштва окулиста разумели и исписали текст на начин који је и даље недокучив данашњем тумачењу. Ма како се чинило да је „Копијале” разјашњен, очигледно не до краја. Оно што се стварно одигравало у просторијама друштва вероватно никад неће ни бити осветљено у целости.
Аутор:
Припремила В. Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
