Ко је био јунак због којег је Бранислав Нушић заглавио робију у Пожаревцу и због чега је бугарски кнез спасавао и лечио непријатељског војника а грађани Софије молили се за његов спас
Грк по оцу Константину (који је први пут дошао у Београд 1837. као васпитач деце кнеза Милоша), Петар Раносовић задужио је Србију као сликар историјских националних тема. Прва његова слика, након студија уметности у Минхену као војног стипендисте, била је управо ова – „Катанић на Нешковом вису”, од које је сачувана само ова (данас у власништву Историјског музеја Србије), по свој прилици настала 1896. године. Прештампавана је и на дописне карте
и година није била заокружена откад је, указом министра унутрашњих дела Николе Христића, одлучено да се престане са сахрањивањем на Ташмајданском гробљу и да се покојници одсад имају смештати испод Звездаре, на Новом гробљу, а у тек ископану гробницу положени су, 29. априла 1887. године, земни остаци четрдесетседмогодишњег пешадијског мајора Мијаила Катанића. Без обзира што су на пригодном јастучету, тик испред ковчега, сијала висока одликовања – Таковски крст с мачевима V и IV реда, Медаља за храброст и руски Орден светог Станислава III реда – у погребној поворци није било много људи. Уз то, ваљда због удаљености гробног места, највећи део вратио се још с пола пута, а над раком човека о коме је доскора приповедала и Европа није изречено ни слово.