Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Лица која су нашла писца


ПОД КАТАНАЦ


Ко је био јунак због којег је Бранислав Нушић заглавио робију у Пожаревцу и због чега је бугарски кнез спасавао и лечио непријатељског војника а грађани Софије молили се за његов спас


Грк по оцу Константину (који је први пут дошао у Београд 1837. као васпитач деце кнеза Милоша), Петар Раносовић задужио је Србију као сликар историјских националних тема. Прва његова слика, након студија уметности у Минхену као војног стипендисте, била је управо ова – „Катанић на Нешковом вису”, од које је сачувана само ова (данас у власништву Историјског музеја Србије), по свој прилици настала 1896. године. Прештампавана је и на дописне карте

и година није била заокружена откад је, указом министра унутрашњих дела Николе Христића, одлучено да се престане са сахрањивањем на Ташмајданском гробљу и да се покојници одсад имају смештати испод Звездаре, на Новом гробљу, а у тек ископану гробницу положени су, 29. априла 1887. године, земни остаци четрдесетседмогодишњег пешадијског мајора Мијаила Катанића. Без обзира што су на пригодном јастучету, тик испред ковчега, сијала висока одликовања – Таковски крст с мачевима V и IV реда, Медаља за храброст и руски Орден светог Станислава III реда – у погребној поворци није било много људи. Уз то, ваљда због удаљености гробног места, највећи део вратио се још с пола пута, а над раком човека о коме је доскора приповедала и Европа није изречено ни слово.
       Војник коме су се клањали и противници и чији се сликовити подвиг, који је илустровао тада уважени сликар Петар Раносовић Ранос, дуго налазио на зидовима касарни, служећи као пример за васпитање војника, сахрањен је готово испотиха. Чак га је и Стеван Сремац у својим делима помињао као симбол херојства. На погребу није било ни музике уобичајене при сахрањивању војника.
   Случај би, вероватно, време затурило под свој тешки шињел заборава да се није догодило да је, неколико дана раније, на истом гробљу, сахрањена осамдесеттрогодишња госпођа Франасовић, мајка генерала (тада пуковника и министра „на расположењу”) Драгутина Франасовића. Дотични је био јавни љубимац краља Милана Обреновића јер га је, 1882. године, спасао могуће погибије у београдској Саборној цркви када је Илки, жени краљевог политичког противника Јеврема Марковића, отео револвер којим је она, после првог промашаја, по други пут покушала да пуца на српског владара.   Франасовићу је пут у светлу будућност био загарантован.
   Не чуди зато што је на опелу његове мајке, госпође Франасовић, „благоизволео присуствовати Њ. В. Краљ и пратити је до самог Новог гробља”. Сахрани су присуствовали и „ваљда сви ђенерали, много официра и мора бити сви министри”, како је то видео напредњачки (владин) лист „Видело”.
Ките, мундири и шешири

   Све би то, вероватно, прохујало без вихора да се није огласио двадесеттрогодишњи Бранислав Нушић огорчен поступком власти и владара. У „Новом београдском дневнику” објавио је политичко-сатиричну песму под насловом „Два раба” и поделио је на два дела, с јетким наравоученијем на крају.
   У првом делу песник је изнео детаље са сахране „једне бабе” која је најсвечаније обављена „...уз тутњаву сва четири звона” а којој су присуствовали „ките и мундири” и „безбројни шешири”. „И још неко, али то је тајна” која, наравно, то никако није била јер се тицала самог краља Милана. У другом делу песме Нушић је стиховао о сахрани српског јунака који „на жалост многих наших баба није био баба” и кога до вечног почивалишта нису пратиле „ките и мундири”, а ко је дошао „од пола се пута кући врати”. На крају је песник младим нараштајима поручио ово:

„Српска децо, што мислити знате,
Из овога поруку имате:
У Србији прилике су такве:
Бабе славе, презиру јунаке.
Зато и ви не муч'те се џабе
Српска децо, постаните бабе!”

   Песма је одјекнула попут најразорније бомбе. Читала се и с осмехом дошаптавала свуда, не само по престоници, па чак и „строго пов.” међу официрима. Побеснели краљ Милан хитно је наложио да се дрзник изведе пред суд где је у први мах осуђен на два месеца затвора, али му је виши суд, брже-боље, казну повећао на две године. Нушић је издржао нешто дуже од три месеца на робији у Пожаревцу а затим, на молбу свог оца, помилован.
   Ово је укратко прича о судбини песника Нушића, мање више позната многима. Међутим, мало је позната прича, односно судбина јунака поводом чије се више него скромне сахране огласио и млађани Нушић. Реч је о Мијаилу Катанићу, пешадијском мајору.

Бајонети на Нешковом вису

   Штури записи дотекли до наших дана кажу да је Мијаило Катанић рођен 8. априла 1840. године у селу Бечањ код Горњег Милановца, а да му је отац Јоца неколико година био народни посланик. Зна се и да је након завршетка ниже гимназије, 1857. године, ступио у војску, да би официр постао 1864, исте године кад је рођен Бранислав Нушић. Остао је траг да је од тада обављао дужност батаљонског ађутанта, водног и четног официра све до Српско-турских ратова 1876–78. године.
   Ратови су показали не само да је Катанић добро изучио војничке вештине него да га је одликовала и беспримерна храброст. У првом рату за ослобођење и независност (1876) командовао је одредом и скоро све време био командант мостобрана на Морави код Алексинца. У другом одмеравању снаге оружја између Срба и Турака, 1878. године, био је на челу Јасеничког комбинованог батаљона Смедеревске бригаде и исказао се у бојевима на Горици, Грделици и при нападу на Врање. Због херојства, али и успешног командовања, унапређен је у чин капетана I класе и заслужио Златну медаљу за храброст и руски Орден Станислава IV степена.
-----------------------------------------
НУШИЋ ПРОТИВ НУШИЋА

  Герасим Нуша, добротвор и поочим Нушићевог оца Ђорђа који је у знак захвалности и узео презиме Нушић, имао је двојицу синова. Један од њих се звао Петар и био је нешто старији од Бранислава. Био је јахач на тркама коњичког клуба „Кнез Михаило”, односно командир вода Петог ескадрона Коњице сталног кадра. Иако спортиста, то је и у оно време било општеважеће, био је омиљенији од књижевника Нушића.
   Кад је Бранислав због песме „Два раба” заглавио робију, официр Петар нашао се на мукама. Јер, имати исто (ретко) презиме са тим „издајником” и још му бити у блиском сродству није било нимало охрабрујуће за официра пред којим је била каријера. Могао је лако да падне у немилост својеглавог краља Милана и можда остане и без службе, те је савио табак и претпостављенима написао следећу молбу:

   „Команди V-ог Ескадрона Сталног Кадра,
   Због разних неприлика и непријатности које сам имао због истог презимена са мојом браћом од стрица и рођеног претрпио, решио сам да моје садашње презиме Нушић заменим и узмем за будуће презиме мога оца, а то је Ђорђевић, с тога најучтивије молим командира да изволи код надлежног места подејствовати да могу моје садање презиме заменити презименом Ђорђевић.
30. августа 1887. у Београду
Коњички поручник
Петар Нушић
Водни официр V-ог Ескадрона”

   Како је утврдио Драгољуб Влатковић, наш угледни књижевни историчар, време је брзо пролазило и краљ Милан је након две године морао да абдицира, а после десетак лета (1903) Обреновићи више нису били на власти. Петар је, међутим, наставио да служи краља Милана, односно Аустријанце као његове заштитнике. Али је хтео да и од већ несумњиве славе свог „полубрата” Бранислава нешто ушићари и зато је почео да се потписује као Ђорђевић-Нушић. Обичном и практичном свету сметала су два презимена, па су Петра најчешће ословљавали са г-дин Нушић. И све је то тако ишло до 1909. године, када су новине објавиле да је Петар Нушић, капетан у пензији, ухапшен због шпијунаже. Само је један београдски лист донео вест да је ухапшен Петар Ђорђевић. Свет је одмах почео да досађује Браниславу Нушићу питањима какав је па сад он род Петру Нушићу. Драмски писац, већ славан и ван граница наше земље, морао је да да изјаву новинама да „Петар, ухапшени коњички капетан, нема права да носи презиме Нушић јер је њему презиме Ђорђевић”. Уз то је, кроз шалу, додао: „Знате, то је танте за кукурику!”
------------------------------

    На искрај 19. века ратови су Србији безмало били свакодневица, па се тако војевало и против Бугара, од 14. новембра 1885. до 2. марта 1886. године, а непосредан повод било је припајање Источне Румелије Бугарској чиме се, по краљу Милану, реметила равнотежа снага на Балкану. У том и таквом рату, који није оправдао славу српског оружја, славом се овенчао капетан Мијаило Катанић. И то на самом његовом почетку. Наиме, након победе код Сливнице, Бугари су незадрживо кренули ка Србији, према Пироту.
   Код села Врапче близу Цариброда (данас Димитровград) Бугари су на Нешковом вису опколили батаљон Мијаила Катанића. Бројчано кудикамо надмоћнији, успели су да после жестоке борбе савладају опкољене, међу којима је било много рањених и погинулих. Преостало им је још само да са крвавог разбојишта узму батаљонску заставу и као трофеј је пошаљу у Софију. Прерано су се порадовали.
   На измаку снага, капетан Катанић упорно је одбијао насртаје непријатеља телом штитећи батаљонски стег. Онда је, један за другим, добио два пушчана зрна. Ни тада није испустио заставу. Тек после пет убода бајонетом, након борбе прса у прса, схватио је да ће барјак ипак пасти Бугарима у руке. Није било друге, здерао је заставу с копља и сакрио себи под блузу, верујући да ће тако можда да је сачува.
Редак јунак

   Натчовечанску борбу непријатељског официра да сачува заставу свог батаљона с оближње узвисине посматрао је немачки принц а бугарски кнез Александар Батенберг. Како је писао лист „Нова уставност” у броју од 5. маја 1887. године „...када је Батенберг видео да је Мијаило(вић) пао, он пошаље једног свог ордонанса (који је ово причао) и једног официра да га спасу. Кад су ови официри дошли на место где је Мијаило пао, нашли су четири бугарска војника у крви огрезла, које је Мијаило из револвера поубијао, али су га остали војници савладали, свукли му хаљине (чак и чизме) и кундачки га грозно ударали. Бугарски војници узму га онако боса и полумртва и обезнањена и одвуку га по снегу у Цариброд. Чим су га тамо довели, пошао је Батенберг са Каравеловим да га види. Батенберг одреди нарочита лекара који ће рањенога јунака лечити. Намеравало се да га одмах пренесу у Софију, али због тешких рана то беше немогуће одмах после два дана. Трећи дан пошто су однели Мијаила у Софију (дакле, пет дана после борбе) дошао је Мијаило нешто мало к себи и почео је говорити...”
--------------------------
КАМЕНИ БЕЛЕЗИ
На Новом гробљу у Београду, према истоименој монографији објављеној 1999. године, и данас се налазе породичне гробнице Бранислава Нушића (препознатљивог пирамидалног облика, парцела 29), Мијаила Катанића (скромније надгробно обележје, парцела 10) и сликара Петра Раносовића Раноса (парцела 28). У овој монографији нигде није забележено гробно место било којих Франасовића.
----------------------------

   Лист „Нова уставност”, који је ово објавио непуну недељу након Катанићеве смрти, овако је описао његову даљну судбину:
   „Глас о Мијаиловом јунаштву доспео је и до Софије, и када су рањенога официра однели у бугарску престоницу, долазили су Бугари као на чудо да га виде. У Софији предат је Мијаило доктору Ванкову на лечење, који се својски заузимаше да спасе живот одличноме војнику. 
   По повратку Батенбергову у Софију, прича Ванков, кад је доцније дошао у Београд, да му је Батенберг једном приликом рекао: 'Гледајте да спасете живот овом храбром официру, јер је то редак јунак'. За време свога бављења у Софији, Мијаило је примао посете и понуде из првих софијских породица, а нарочиту бригу о њему водили су Никола Сункаров и његова жена. Њ. В. Краљ (Милан), још док је био у ропству, унапредио га је за мајора...”
   Пешадијски мајор се како-тако опоравио и, након закључења примирја, вратио у Србију. До краја 1886. године службовао је у Крагујевцу, одакле је премештен у Ваљево на место команданта окружне команде. На искрај зиме 1877. добио је прекоманду за Београд. Ту га је сустигла смрт. У априлу је почео да пљује крв као последицу тешко оштећених плућа страдалих од танади и бајонета. Исцрпљени организам није успео да победи и у овој бици.
   Мијаило Катанић умро је 28. априла 1887, у четрдесет седмој години.  Убрзо је постао јунак Нушићеве песме, а град му је девет лета доцније, 1896, даровао једну улицу на Врачару која и данас носи његово име.



Аутор: 
Петар Милатовић
број: