3320 25. 9. 2015.
Женска тајна друштва
И БОГИЊЕ
Док су мушкарци почели да се удружују зарад лова, жене су то махом чиниле мислећи на плодност. Неки од обреда одржали су се и данас
Са обредног скупа једног од женских тајних друштава у САД
д самих почетака човечанства жена је била симбол плодности и раста. Управо због тих особина развијен је култ Велике Мајке Земље или Велике богиње. Жене су ступале у везу с Великом богињом и молиле је да им пружи снагу. Велика богиња била је предмет обожавања код многих народа, те тако и била поштована под различитим именима. Најпознатија су Инана код Сумера, Изида код Египћана, Иштар код Вавилонаца и Астарота или Ашера код Канаанаца. Њој је придодаван мушки сапутник, па је тако њихово спајање симболично означавало размножавање. Британски етнолог Џејмс Џорџ Фрејзер у свом делу „Златна грана” помиње неколико облика плесова плодности. У старом Мексику култ растиња био је раширен код жена које су, плешући распуштене косе, желеле да подстакну раст кукуруза како би имали богатији принос. Тим прославама поштовала се Богиња кукуруза. Дивљи плесови нису били страни ни Европи, где се веровало да плес и скакање увис подстичу раст биљака. Фрејзер помиње и облик плеса осмишљен за мушкарце у рату. Племена на Мадагаскару веровала су да жене плесом мушкарцима дају снагу, храброст и срећу. Стога су оне, док су мушкарци ратовали, даноноћно плесале, тако да још у том добу млађег неолита може да се говори о такозваном подруштвљавању жена.
Грчке менаде
Жене су у старој Грчкој имале велику улогу у верским култовима, посебно оним везаним за биље и плодност. Култ бога Диониса славио се још у 7. веку пре наше ере. Дионис је првобитно био бог земљорадње, често виђен с верним пратитељкама, менадама (у преводу „помахнитале жене”). Поред јавних свечаности одржавале су се и оне за ужи круг и ван ока јавности. Историчар Диодор у својој „Историјској библиотеци”, написаној између 50. и 20. године п. н. е., помиње да су се жене у многим грчким градовима сваке три године окупљале у част бога Диониса и славиле га. Обичај је био да Диониса славе опонашајући менаде. Оне су чиниле затворен круг посебно одабраних које су тако основале неку врсту колегијума. Осамљене у планинама, жртвовале су се богу Дионису изводећи страствене плесове. Како је жена у Грчкој водила повучен живот, вероватно је да су у обреду учествовале оне које су себи могле да приуште да дуже одсуствују од куће.
Модерна тумачења о култу менада говоре о њему као о побуни жена против владавине мушкараца, али и као потреби за слободом од наметнутих стега свакодневног живота. Такође, пошто су култу припадале и девојчице, њихов обред могао је да значи и припремање за пубертет.
Трагови обожавања Велике богиње видљиви су и у римској религији. Била је обожавана под називом Веста, што значи огњиште, и била је и приказивана у облику ватре којој су се клањале весталке, група свештеница. Њихов најважнији задатак био је очување вечног пламена. Боравиле су у храму тридесет година и биле под надзором врховног свештеника. Разликовале су се од осталих верских заједница по томе што су поседовале тајна знања, образујући тако и тајни савез.У њиховом власништву, наиме, били су тајни предмети, попут реликвија, слика и симбола пореклом из Троје. Ове заклете девице чувале су и фалус, репродукцију мушког полног уда, као симбол плодности коме су се, поред богиње Весте, такође клањале.
Весталке су учествовале и у култу Добре богиње (Bona Dea). Римски учењаци поистовећивали су је с богињама плодности Мајом, Тером и Опс, тако да се представа о њој везује и за Велику богињу. Организација овог култа имала је обележја тајног друштва.
Сви мушкарци су без изузетака били искључени из прослава 1. маја и првих дана децембра, када су се одржавале светковине у част Добре богиње. Сачувани подаци говоре да су се на свечаностима приносиле жртве у облику супрасне и младе свиње, укључујући и жртву-леваницу, вино. Након подношења жртава славиле су и певале уз музику харфе и фруле.
Пољубац за ђавола
Вера у Велику богињу одржала се и након продора хришћанства у Европу. У црквеним списима помиње се група жена које су шириле зло шетајући наоколо са својом богињом Дијаном или Иродијадом. Њено име у црквеној литератури означавало је паганску богињу плодности. За те жене користили су се називи попут „ламија” (демон крвавих очију), „малефиција” (зла жена) или „хербарија” (жена биљака).
Назив „вештица” почео је да се користи тек касније, иако је њен најстарији облик „хагазуса” (јахач на огради) као обележје женског демона на имањима сељака у употреби од 9. века. Будући да је мало шта познато о посебној иницијацији, тешко може да се говори о тим скуповима као тајним савезима.
Међутим, 1437. године на концилу у Базелу ове жене изненада су постале тема разговора угледних теолога. Веровало се да је реч о јеретичкој секти која је на састанцима, такозваном Сабату, славила ђавола и тако располагала магијским способностима. У његов саставни део спадали су: пријем и поворка, клањање сатани, вештичја гозба, скрнављење светих тајни, вештичје коло и сексуалне оргије. Том приликом су и нове вештице примане у савез, а обред иницијације укључивао је и љубљење стражњице „ђавола”.
Након такозваног поновног открића вештица у седамдесетих година 20. века у САД појављивали су се извештаји, углавном Американаца италијанског порекла, да у њиховим породицама култ Дијане и даље живи. Они су тврдили да њихове баке уместо „Аве Марија” имају обичај да кажу „Аве Дијана”.
Мали верни мопс
Како су у 18. веку слободни зидари или масони постали најважније тајно друштво, упоредо су настајала и слична удружења, која су примала и жене или су их чиниле, истина много ређе, искључиво оне. Тако су постојала уједињења попут „Ордена витеза и дама уживања” у Француској 1696. године. У њиховом средишту била су чулна уживања, а за заштитнике одабрали су староримска божанства, богињу љубави Венеру и бога вина Бахуса. За разлику од њега, „Орден Пенелопиних сапутница” био је кудикамо озбиљнији и симболизовало га је такозвано Пенелопино ткање, најважније за жену. Вредно помена је и друштво под именом „Суверени ред Шкотланђанки у Француској”, настало 1810. године, чији је задатак био да новопридошлице подуче стварима које су, како су веровале, од највећег значаја за човечанство. Потрајавши само шеснаест година, жене су гладнима давале хлеб, незапосленима посао и савет, као и подршку како би их држале даље од злочина.
Пустолов Јозеф Балсамо (1734–1795), који је себи наденуо име гроф Каљостро, основао је 1775. године „египатско зидарство” у које је примао и жене. Његова супруга Лоренца Фелићијани водила је женску ложу у Хагу. Када су га власти оптужиле за превару, напустио је Холандију путујући Европом, где од Енглеске до Русије постоје трагови ложа које је основао. Када је 1739. године папа Клеменс XII забранио слободно зидарство као јерес, чланство у њему кажњавано је и смрћу. Године 1792. Каљостро је осуђен на смрт по наредби папе Пија VI, али помилован на доживотну робију, док је његова супруга Лоренца протерана у женски манастир. 
Један спис из 1745. године извесног опата Пероа обелоданио је постојање тајног друштва слободних зидарки под именом „Мопс”. Претпоставља се да је име добило по раси паса који су симбол верности. Верује се да се друштво, након настанка 1740. године, врло брзо раширило у Немачкој и Холандији. Како је женама било ускраћено чланство у многим ложама, реду је била неопходна подршка моћних мушкараца. У Немачкој су то били Клеменс Аугуст, војвода од Баварске и кнез изборник од Келна који су имали ранг великог мајстора. Обред иницијације подразумевао је да кандидаткиње не куцају на врата, већ гребу по њима лајући као пси. Везаних очију прошетале би девет пута око сале на повоцу, док су присутни завијали попут паса. У завршном призору кандидаткињама је постављано питање да ли су спремне да пољубе мопса усред стражњице. Уколико би се буниле, под нос би им била подметнута фигурица мопса од воска или дрвета.Она је поглавица
На западу Африке и данас постоје тајна мушка друштва (Поро) и одговарајуће женско (Санде), с великим бројем чланова. Женско друштво броји више од 1,5 милиона чланова. Оба савеза заветована су на вечно ћутање и до сада ниједном странцу није успело да упозна њихове унутрашње тајне, већ су једино преко етнолошких истраживања познати неки њихови спољни обичаји. Обред уласка у заједнички живот друштва сличан је и код једног и код другог удружења.
Девојчице су могле да буду примљене у друштво између седме и двадесете године, и тек тада добијају право име. Иницијација се одвија у шумарку ван села, где су искушенице прекривене само марамом, док им старије жене лице боје у бело како би им се ставило до знања да више нису деца. Затим следи свирепи обред обрезивања гениталија, након чега свештеница рану зацељује зеленим биљем. Овај обичај оправдава се тиме да се девојкама тако олакшава порођај али се и припремају на болове који се том приликом подносе.
Група жена у северној Африци окупљена на својој светковини
Након тога им откривају тајне друштва као што су митологија, обреди, обавезе жена, брак, мајчинство, вештине привређивања, плес и певање. Пуноправни члан девојчица постаје тек након обредног купања у реци и полагања заклетве да неће одати тајне савеза. Након повратка у село девојчице носе белу одећу и црвени украс за косу чиме јавно показују свој нови чин девице. Обред се завршава великом прославом у селу, на којој се носе маске, које заправо представљају духа Санде и зову се „совеи” (sowei). Оне приказују идеализовано женско лице, троугластог су облика са затвореним очима, високим челом и малим затвореним устима што симболизује ћутање о тајнама друштва. Уметничке фризуре са бројним додацима за косу откривају друштвени чин и богатство власнице. Претпоставља се да се једноставне, уметнички изрезбарене маске користе за обредне радње, док се накинђурене носе за време плеса.
Године 1914. службу поглавице обављало је 30 одсто жена, 1948. чак 95 одсто, док је 1970. број спао на 9 одсто. Нагли пад вероватно има везе са политичким променама насталим шездесетих година прошлог века у западноафричким земљама, које су имале за циљ да утицај тајних друштва искористе у политичке сврхе, те су (зло)употребљавале она друштва која су предност у вршењу службе великог поглавице давале мушким кандидатима.
Из Тоскане у Србију?
Модерни вештичји савези откривени су захваљујући америчком етнологу Чарлсу Лиланду, који је 1899. године објавио спис под називом „Арадија или вештичје јеванђеље”, а према рукопису такозване италијанске вештице Магдалене из Фиренце. Његово дело почиње рођењем Арадије, кћерке Дијане која је имала интимне односе са својим братом и сином Луцифером. Лиланд верује да је име Арадија у вези с римском богињом Иродијадом, за коју се у хришћанској митологији верује да је дух који вечно лута небом и одмара се на врховима дрвећа само између сумрака и зоре.
Амерички аутор Гримаси објавио је 1995. године књигу под називом „Вештичји путеви” која садржи описе древне религије деценијама упражњаване у Тоскани. Он потврђује да је у Тоскани живела жена по имену Арадија, која је рођена 1313. године у Волтери и издавала се за женског месију. О њој се још само зна – боље рећи, претпоставља – да је побегла у област данашње Србије. У ову претпоставку уклапају се подаци о вештичјој секти Калусари која је у 16. и 17. веку постојала у Србији и поштовала царицу Араду или Иродеасу као највишу богињу, тако да се не искључује могућност да су вештице Калусари заправо потомци Арадије из Тоскане. Од 1975. године Зузана Будапест, мађарски борац за права жена, предводи у Америци вештичји покрет под називом „Дијанино сестринство Вика”. Међутим, пошто закон Лос Анђелеса забрањује врачање, била је ухапшена, што јој је, пак, донело огромну популарност тако да је њен покрет тек тада доживео замах упркос противљењима власти у појединим савезним државама.
У литератури и даље не постоји сагласје о томе да ли су прво настали мушки или женски тајни савези, као и да ли је ту неко некога опонашао. Женска тајна удружења су од самих почетака човечанства делила тајне зачећа, рађања и плодности, те тако не могу да представљају пуко опонашање мушких тајних савеза. Етнолошким истраживањима утврђено је постојање више хиљада женских тајних савеза, али су многи од њих познати само по имену. Да ли то значи да су жене биле смотреније од мушкараца, те да своје тајне нису лако одавале, не може са сигурношћу да се тврди. Сигурно је, пак, да су у много мањој мери истраживана од мушких због предрасуда да су тајна друштва одувек била повластица мушкараца.
Аутор:
Александар Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
