3320 25. 9. 2015.
Бекство од технологије
ШУМ ЛИШЋА И
Да ли и даље постоји живот без паметних телефона, електронских порука и повезивања путем интернета, покушали су да сазнају они који су на такав живот навикли, оснивачи и запослени у Силицијумској долини
остоје људи који не памте када су прочитали неку књигу. Премда читају по цели дан! Али не држећи књигу у руци, већ седећи испред екрана. Електронске поруке. Твитови. Постови. Блогови. Све кратко, заправо скраћено. Без иједне сувишне речи. Понекад су и речи скраћене.
Имају хиљаде пријатеља у целом свету и присутни су на „Инстаграму”,
„Фејсбуку”, „Твитеру”, „Форскверу”. Током дана они крај себе – у џепу, у руци или у торби – увек имају (бар) паметни телефон, пуњач или батерију. Кратко речено, „доступни су” и „на вези” двадесет четири сата на дан. Овде је реч о запосленим људима који живе у околини Сан Франциска, као и у самом граду у којем је зарудела зора дигиталне ере.
Али не само о њима. Свима је јасно о коме говоримо.
А онда су једног дана добили позив за својеврсну пустоловину. Да поново искусе онај стари живот. Онај који је био подељен на јуче, данас и сутра – на пре подне, поподне и вече. Када је човек могао да буде искључиво на једном месту. У шатору, у врећи за спавање, на излету или летовању. Онда када су људи писали разгледнице и писма како би чланове породице обавестили да су стигли на неко одредиште, а ретко су телефонирали, јер је било скупо и захтевало дуго чекање у реду у пошти.
Милионери на логоровању
У калифорнијској шуми Наваро почетком јуна припремао се необичан друштвени оглед. У својеврсном летњем кампу одржавао се први течај одвикавања од свих помагала које је донела информациона технологија, од дигиталних медија. Пет дана трајао је поглед уназад, повратак старом начину живота који и није баш толико стар. На уласку у камп сви су оставили мобилне телефон, таблет, ноутбук... „Полазници течаја” нису били обавезни да говоре о послу, ни о предузећу у коме раде. О учинку и платама. О незапослености. Реч „аппле” требало је током тих дана да означава само јабуку, а „цлоуд” искључиво влажан ваздух који се понекад претвори у кишу. Ваљало је навићи се на састанке лицем у лице, а не замењивати их у последњем тренутку електронским састанцима или дружењем преко „Скајпа”. Читаву ствар чинила је посебно занимљивом чињеница да су многи од учесника постали милионери управо захваљујући интернету! Богаташи са мреже. То су стручњаци који раде на пољу биотехнологија и по занимању су програмери, хакери, инжењери...
Не би се стога могло наслутити како баш много желе повратак уназад. Зашто би? Такозвани дигитални живот омогућио им је много тога! У сваком случају, три стотине мушкараца и жена у „најбољим годинама” – између 25 и 40 – одвојило се од тастатура, мањих или већих, и кренуло на петодневно логоровање. Већина њих није се одвајала од рачунара бар шеснаест сати дневно последњих десетак година. Колико су и будни! Да, баш такав им је живот. Они једу, разговарају, смеју се, воле, зарађују и троше новац испред неког екрана.
За почетак, полазницима петодневног течаја одвикавања од ИТ-живота било је необично што не могу да провере температуру ваздуха. Колико ли је степени? Прилично је хладно? Да ли да ипак обучем јакну? Колика је влажност ваздуха? Хоће ли бити ведро или облачно?
Човек који је осмислио и организовао камп за одвикавање од дигиталних медија зове се Ливи Феликс и долази из Оукланда у Калифорнији. Има само 29 година. У двадесет петој угрозио је сопствено здравље због прекомерног посла. Пошто је завршио студије на угледном универзитету Стенфорд, основао је сопствено мало предузеће. Предузеће је вртоглаво напредовало. Ливи није ни приметио да је читавог дана на мрежи. Доступан. Али, тај нови начин живота веома му се допао. Истини за вољу, доносио је и значајне суме новца. И све је било одлично док се једнога дана није – срушио. Завршио је у болници. Лекари су му саветовали да се одмори. Дошао је на замисао да пође на пут око света.
У извесној мери, поново је научио да се одмара, да једе и физички буде у друштву људи. А онда се 2011. године поново вратио у Сан Франциско, одлучан да окрене потпуно нову страницу... Али, ствари му нису ишле на руку. Толико тога новог било је на домаку руке. „Твитер”, „Инстаграм”... Схвативши да је – бар што се њега тиче – ђаво однео шалу, затворио је старо предузеће и отвори ново: „Дигитални детокс” – предузеће за детоксикацију од дигиталних медија. Одвикавање. Баш као што је случај са свим болестима зависности.
Превише података
Чини се да припадамо оним генерацијама које су виделе све. Тачније, не можемо, као некада, да кажемо како, на пример, нисмо видели Нијагарине водопаде, или смо их видели само на фотографији или у књизи. Такорећи све што постоји можемо и да видимо и да сазнамо нешто о томе. Довољно је да упишемо шта желимо у прозорчић претраживача. Осим модних ревија, трка аутомобила, концерата класичне музике, оперских арија које изводе папагаји, човек је у могућности да буде сведок и трагичних догађаја, ратних сукоба, на пример. Јер, све што је снимљено, непосредно је и често у „реалном времену” (односно истом тренутку) доступно и на мрежи. Такво виђење стварности, као и број понуђених података, понекад нас чине расејаним. А некада имамо утисак да знамо све. Често смо разочарани. Не знамо да ли је неки догађај улепшан или приказан тако да нам се огади. Шта је истина?
Како је тај нови, повезани свет утицао на односе међу људима, на наш унутрашњи живот? Извесно је да данашњи људи не подносе да буду „насамо са собом”, па тај „излазак” из себе и непрестано повезивање постаје психичка потреба. У ствари, свака могућност усамљености је неподношљива. „Фејсбук” је довољан како бисмо стишали осећање узнемирености које нас обузима кад помислимо да смо препуштени сами себи. Али, колико ће трајати осећање задовољства када примимо више стотина електронских рођенданских честитки преко „фејсбука”, ако знамо да их је програм ове друштвене мреже опоменуо како треба да нам честитају рођендан? Уопште, толико је лако доспети до других и повезати се за тили час. Доћи до података, пратити и повезивати чињенице и вести. То је уједно и друга стране медаље. Извесност да свако може да нас нађе – било када и било где. Лако одржавамо везе с онима који нам заправо мало значе. Мањи део времена проводимо физички с онима чије нам је присуство тако много значило – члановима породице и најбољим пријатељима. Наш ум преплављен је подацима и вестима које нисмо желели да чујемо, нити су нам од нарочите користи.
Али, вратимо се кампу за одвикавање од дигиталних медија. У великој колиби – трпезарији, приликом доручка, сви су добили свитак хартије са питањима на која треба да одговоре. Која је била твоја омиљена игра? Шта си успео да урадиш, а томе се уопште ниси надао? Од када познајеш свог најбољег пријатеља? Да ли си у стању да прочиташ географску карту? Да ли можеш да изрецитујеш (напамет) неку песму? Бар једну... Многи посетиоци шуме Наваро питали су се да ли уопште да одговарају на питања.
Поподнева су била посвећена ћутању. Нико није смео да говори и нико то није чинио. Требало је да сви остану сами са својим мислима. Што се иначе ретко дешава. Три стотине људи шетало је ћутке кроз шуму. Неки су седели загледани у даљину слушајући шум лишћа и пој птица. А неки су спавали. Најзад мало одмора на ваздуху.
Време пролази брзо, чак и када не користимо рачунаре. Пет дана прође за час. Одређени број учесника течаја ипак су дан раније почели да напуштају шуму. Тврдили су да се у природи не осећају добро. Недостајао им је кревет. Пате од алергија. Није им одговарала храна. По сваку цену требало је да се врате на посао. И нико није признавао да му је заправо врло тешко. Они који су издржали до краја, последњег дана отворено су почели да говоре о феномену „дух предмета”. Наиме, често су имали утисак као да чују звоњаву свог мобилног телефона. Некима се чак чинило да им вибрира у џепу! У току ноћи будили су се јер су могли да се закуну како су чули особено зврцкање, као да им је стигла електронска порука. Једна девојка је најзад признала шта је њена највећа жеља. Да разговара са неким усредсређено, а дуже од „160 карактера”. Разуме се, било је и оних који су ипак – премда је све било добровољно – прокријумчарили мобилни телефон. Можда ни себи нису смели да признају да без њега не могу да живе спокојно, те су га ставили у торбу, „за сваки случај”.
Даровитост без претраживача
Завршни чин логоровања у шуми било је исказивање даровитости – шоу програм талената. Неко је причао вицеве, неко певао, било је више гитариста и комичара. Највише је ипак било оних који нису могли да се сете шта би показали. Недостајао им је подсетник. „Гугл”, на пример. Претраживач знања и идеја. Дате су им старе писаће машине... Један младић је написао: „Да ли фоке спавају у води или на обали?” Није било „Википедије” да му одговори. „Који је смисао живота?” написала је девојка коју је окружење очито навело на овакво размишљање. Бројна питања стајала су окачена на табли. Ко је знао одговор, могао је да узме лист и истом писаћом машином откуца шта зна, те лист поново окачи на таблу. Већина њих никада није дотакла писаћу машину. Како се ставља лист хартије у ову направу? Распоред слова је исти као и на тастатури?! Какво чудо! Стекао се утисак да је писаћа машина најзанимљивији „геџет” који је освојио многа срца. Колико је само забавна та справа! Али колико сви праве грешака при куцању. А све поправке се виде. Премда, кад откуцаш слово, одмах је и штампано на хартији! Занимљива ствар, око логорске ватре, сви су певали старе песме. Углавном су то били „,Битлси”, Боб Дилан... Музика од пре педесет година.
Ручак у кампу – без зурења у мобилни или таблет
Ливи Феликс могао је да буде задовољан када је све било завршено. Наравно, нико од учесника није бацио ни рачунар, ни паметни телефон. Али, овакво искуство свима је значило. Сви ће се сетити како су ручавали не зурећи у екран, како су разговарали без „фејса”, да нису окретали главу од присутног саговорника како би послали електронску поруку. Премда, када су се вратили кућама, одмах су основали нову групу на „Фејсбуку”. Поставили су слике и наставили да се друже. Неки су се чак усудили да кажу како ће се трудити да постану газде нових технологија! А не робови. Ах, пусте жеље! Макар су сви сазнали да је боље купити будилник него држати мобилни телефон крај главе!
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
