Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива





Ако је брак, како каже наш велики комедиограф Бранислав Нушић, тврђава која никада није довољно обезбеђена од упада непријатеља, поставља се питање колико се зна о неким историјским појединостима обреда венчања који представљају својеврсну капију кроз коју се улази у ту тврђаву

                                           Биљна бурма


    Верује се да су Египћани, и то пре скоро пет хиљада година, увели обичај размене бурми на дан венчања. У тим давним временима прстен се у почетку правио од оног што је доступно у природи, савитљивих гранчица којима је двоје људи потврђивало да су у браку. Наравно, пошто је „биљна бурма” веома трошна и брзо би се уништила, почели су да се користе постојанији материјали, кожа, кост, слоновача, касније, наравно, и злато, сребро, драго камење. Што је младенцима био бољи материјални положај, и бурме су биле драгоценије и дуготрајније.
 

Први светски рат био је ужасни, дивоски урлик агоније, сматра чувени француски цртач стрипа Жак Тарди, аутор албума „Био је то рововски рат”, недавно објављеног и на нашем језику
                              
апослетку, чини се да су пресудне биле дедине приче. Наиме, дека Жака Тардија, једног од најутицајнијих француских стрип цртача, учествовао је у Првом светском рату. У срце осетљивог дечака (рођеног по завршетку Другог светског рата), усадио је – свестан тога или не – мржњу према рату, препричавајући му оно што је доживео као војник. 

На полупразном паркингу Ветеринарског факултета, скривен тамом, непознати власник оставио је болесну и изнемоглу керушу везану тешким ланцем...



вгуст 2010. године у Београду био је изузетно топао и спаран. Сунце се пржећи хватало у коштац са сивим, кишним облацима. Улицама града вукли су се густи праменови врелине и влаге и отежавали дисање. С таквим временским (не)приликама житељи престонице једва су држали корак. Они старији говорили су да тако тежак август не памте.
    А један брачни пар никада га неће заборавити. Иако су август волели због својих, али и рођендана најближих, разлог за њихово сећање није весео. Јер, последњих дана тог августа борили су се за живот своје мезимице, дугодлаке тробојне мачке Милке. Зашла у године, ослабљеног срца и плућа, баш као и стари људи, тешко је подносила нестабилно време.


Кратко бродење реком путописа којом су нас наши чаробњаци лепе речи некада спајали с далеким и нама тада непознатим светом, ходољубили уместо нас...

време кад кликом на рачунар можете да из Београда или било ког другог места у Србији муњевито скокнете до плажа, рецимо, Зеленортских острва и проверите чак и тренутну температуру мора или да ушетате у једну од мноштва одаја Лувра, чак и да проходате ходницима Беле куће, тешко је и замислити, посебно млађим генерацијама, да се некад о неким крајевима сазнавало искључиво из текстова штампаних на лошој хартији, с једном или ниједном фотографијом сличног квалитета, пожутелом и с траговима дрвета које је завршило у дотичној штампарији. Какви пиксели, каква резолуција!?



На почетку Првог светског рата одређени одреди српске војске деловали су у Босни. Командант једног од њих био је Коста Тодоровић


оста Тодоровић рођен је 1883. године у Ужицу, у врло сиромашној породици. Јако рано је остао без родитеља, па је бригу о њему преузела породица. Како су увидели да се ради о бистром дечаку, дали су га на школовање, па гимназију похађа у Ужицу, Београду и, на крају, у Ваљеву.
   Какав је тада био обичај у једном од ретких (доступних) начина да се побегне од сиромаштва, младић је покушао да упише Војну академију, не би ли се школовао о „руву и круву” државе. У првом покушају је одбијен као премлад за војну службу.



            КОМАРЦИ ОПАСНИЈИ ОД ЗМИЈА



НАША НАЈСТАРИЈА ГИМНАЗИЈА

Занима ме која је гимназија најстарија у Србији?

ГОРАН
Алексинац