3320 25. 9. 2015.
Ово можда нисте знали о венчању
ЗА МЕСЕЦ
Ако је брак, како каже наш велики комедиограф Бранислав Нушић, тврђава која никада није довољно обезбеђена од упада непријатеља, поставља се питање колико се зна о неким историјским појединостима обреда венчања који представљају својеврсну капију кроз коју се улази у ту тврђаву
Биљна бурма
Верује се да су Египћани, и то пре скоро пет хиљада година, увели обичај размене бурми на дан венчања. У тим давним временима прстен се у почетку правио од оног што је доступно у природи, савитљивих гранчица којима је двоје људи потврђивало да су у браку. Наравно, пошто је „биљна бурма” веома трошна и брзо би се уништила, почели су да се користе постојанији материјали, кожа, кост, слоновача, касније, наравно, и злато, сребро, драго камење. Што је младенцима био бољи материјални положај, и бурме су биле драгоценије и дуготрајније.
У Старом Риму углавном су мушкарци носили прстен печатњак, али то време бележи и такозвани „анулус пронубус”, веренички прстен који се у почетку израђивао од гвожђа. Све до краја 9. века у хришћанском обреду венчања углавном не постоји обичај размене бурми. А кад су се појавиле, украшаване су голубицама, испреплетаним срцима, различитим украсима, на шта црква није гледала с одобравањем. У 13. веку бурме су постале веома једноставне, обично веома танак обруч од неког метала, без икаквих украса. У наредним раздобљима, сходно тренутним приликама и законима, у свакој појединачној држави парови су имали прилику да, опет у зависности од материјалног стања, одаберу бурму какву је (историјски) тренутак налагао. Тек у каснијем раздобљу бурма није више красила само женску, већ и мушку шаку.
Пут до срца
Бурма се у различитим временима носила на различитим прстима леве и десне руке, укључујући и палац, некад чак и горњи зглавак. Занимљиво је да се, макар тако тврди већина историчара, бурма никада, или макар веома ретко, није носила на средњем прсту. У многим земљама остао је обичај, наслеђен од старих Римљана, да се бурма ставља на домали прст леве руке. Наиме, веровало се да се од тог прста до срца протеже „вена аморис”, односно вена љубави. Иако је потврђено да овакво веровање нема научно утемељење, обичај се задржао. Постоји и много мање романтично објашњење: с обзиром да су људи већином дешњаци, згодније је да бурму носе на левој руци, да се она за нешто не би закачила или засметала при обављању разних послова.
Међутим, у највећем броју православних земаља и држава Источне Европе, али и у Колумбији, Данској, Перуу, Норвешкој, Венецуели и, наравно, у Србији, бурма се носи на четвртом прсту десне руке. И тај обичај, кажу, потиче од Римљана. На латинском се лево каже „синистер”, чије је проширено значење и кобан, мрачан, неповољан, несрећан, тужан, злобан. А „dexter” (десно) у древном Риму била је и одлика спремности, спретности, окретности, вештине, оштроумности. Дакле, десна шака „срећнија” је од леве.
Дијамант је заувек
Без обзира што су се бурме носиле и кроз протекле векове, обичај се усталио тек у прошлом столећу, за шта су се потрудили златари и јувелири, а све зарад добре зараде. А кад су дијаманти засветлели на вереничком прстену? Веома давно, тај обичај везује се за Максимилијана I (1486–1519), немачког краља и цара Светог римског царства, који је лукавом политиком Хабзбурге уздигао у најутицајнију и најмоћнију европску владарску династију. Кад се Максимилијан први пут женио 1477. године, претходно је на руку Марије од Бургундије ставио веренички прстен с дијамантима.
Али, широку омиљеност дијаманти стичу тек у 20. веку. Крилатицу „дијамант је заувек” тек 1947. године пласирао је рекламни тим „Де Бирса”, предузећа основаног 1888. године, које у Африци вади, а касније обрађује овај драги камен. Да би повећали потражњу за дијамантима у „Де Бирсу” су лукаво смислили како да допру до срца будуће младе, свакако преко младожење који унапред треба да има на уму какав се прстен од њега очекује.
Бидермајер од белог лука
Кад се припрема свечаност венчања, бидермајер је једна од ствари о којој треба да се побрине будућа млада, или кума. Букет се пажљиво бира да би био по мери и укусу младе. Иако увек има девојака и жена које ће се можда појавити с букетом који не мора обавезно да буде направљен од цвећа, углавном се подразумева да је бидермајер од биљака с латицама. Није увек било тако. Некад је венчани букет био од мирисних биљака као што су бели лук, мирођија, рузмарин. Веровало се да ће се тим миомирисима отерати зли духови. Овај обичај трајао је све до 19. века. Чак су и гости на тренутак узимали букет да би се освежили благотворним мирисом.
Колективна венчања у Београду приређују се од априла 1999. године, а судбоносно ''да'' највише парова, њих 222, изговорило је прошлог пролећа
Као што се верује да је енглеска краљица Викторија (1837–1901) увела у моду ношење венчанице беле боје, исто тако се каже да је ова владарка Уједињеног Краљевства променила и дотадашњи обичај да бидермајер треба да буде од лековитог биља. На венчању 1840. године Викторија је пред олтар стигла с букетом направљеним од висибаба. Све жене су брже-боље похрлиле да је подражавају, мода се убрзо проширила и ван Велике Британије. Вероватно су све жене једва дочекале да понесу бидермајер од ружа а не од белог лука.
Ко је следећи?
Кад се обави обред венчања, обичај је да се неудате даме окупе и чекају која ће успети да ухвати бидермајер који млада баца, окренута леђима. Девојка која га ухвати наводно је прва на реду да и сама убрзо ступи у брак, за годину дана. Овај обичај настао је у каснијим временима, из веома практичних разлога. Наиме, у средњем веку окупљене представнице лепшег пола, чим би млада рекла „да”, обрушиле би се на њу и почеле да јој цепају венчаницу. Свака је хтела да има макар комадић тканине, јер венчаница има симболику среће, благостања, нових почетака.
Како су венчанице почеле да се праве од све скупоценијих материјала, а и млада је хтела да је сачува и да је, можда, једног дана, поклони кћерки, снахи, требало је замајати окупљене жене и неки други предмет прогласити срећним. Једно време, као и данас, за то је служила подвезица, али испоставило се да је ипак знатно лепши букет, поготово кад је почео да се прави од украсног цвећа.
Ко је ко?
У протеклим временима било је уобичајено да млада понекад буде у истој одећи као и младожења. На тај начин покушавали су да заварају зле духове који би у противном умешали зле прсте и покварили им срећну будућност. Наравно, девојке сигурно нису биле одушевљене таквим обичајима, много је лепше, макар и на један дан, играти улогу принцезе.
На скровитом месту
Није сасвим сигурно кад је настао обичај да младенци, кад склопе брак, оду негде и да се то прво заједничко путовање зове медени месец. У неким изворима каже се да обичај потиче још од времена Атиле (434–453), хунског вође, познатог још и као Атила Бич божји. Мада је извесније да је обичај потекао из скандинавске културе. Некад је било сасвим уобичајено да мушкарац отме девојку и да је негде крије, довољно дуго да сви који су за њом до тада трагали, напокон одустану. А то раздобље обично би се протегло на месец дана. На том тајном месту пар је проводио (усамљеничке) дане који би им брже и узбудљивије протекли ако би се свакодневно почастили напитком направљеним од меда.
Преко главе погача
Очигледно да је много тога што има везе с обредом венчања, у одређеном измењеном облику, наслеђено из времена Старог Рима, па и торта. Додуше, у Старом Риму младожења је унапред припремљени хлеб ломио изнад младине главе и тако „призивао” плодност и у породу, а и у свакодневном животу.
Краљ Александар Карађорђевић венчао се 8. јуна 1922. године с Маријом, румунском принцезом која је била у крвном сродству с британском династијом Виндзор
У каснијим временима, посебно у средњем веку, уобичајило се да се направи што је могуће виша торта или да се наређају ситни колачи. Задатак младенаца био је да се пољубе тик изнад највишег дела торте, али тако да је не дотакну и не поремете. Уколико би им то пошло за руком, било је то „јемство” да ће имати срећан брак.И данас се, на појединим венчањима, младенци труде да наруче торту на што више спратова, али временом се изгубио обичај да се такмиче у љубљењу изнад ове слатке куле. Сад заједнички ножем исеку прво парче и, у зависности од културе, хране једно друго или се намажу шлагом, по носу, уз обавезан пољубац, док шкљоцају камере.
Аутор:
В. Софреновић
Илустровао:
Снимила Јоланда Кораћ - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
