3320 25. 9. 2015.
Сличице за Велики рат
ЛОМАЧА
На почетку Првог светског рата одређени одреди српске војске деловали су у Босни. Командант једног од њих био је Коста Тодоровић
оста Тодоровић рођен је 1883. године у Ужицу, у врло сиромашној породици. Јако рано је остао без родитеља, па је бригу о њему преузела породица. Како су увидели да се ради о бистром дечаку, дали су га на школовање, па гимназију похађа у Ужицу, Београду и, на крају, у Ваљеву.Какав је тада био обичај у једном од ретких (доступних) начина да се побегне од сиромаштва, младић је покушао да упише Војну академију, не би ли се школовао о „руву и круву” државе. У првом покушају је одбијен као премлад за војну службу.
Као млад човек морао је нешто да једе и да од нечега живи, па се Коста издржава послужујући по богатим кућама. Једна од тих кућа била је и она доктора Милорада Гођевца који је, уз Луку Ћеловића и Васу Јовановића, био један од оснивача Српске револуционарне организације.
Та тајна организација служила је као подршка и кровна установа такозваној четничкој акцији у Старој Србији. У кући Гођевца организовани су састанци, сакупљао се новац, оружје, четници су долазили на зимовник. Све то је опсенило младог Ужичанина који је решио да живот посвети борби за ослобођење.
Коначно је уписао Војну академију и завршио је 1901. године у тада чувеној 32. класи. Када се погледа списак питомаца те класе, упада у очи велики број имена која су се прославила у многим акцијама али и каснијим ратовима Србије. Мајор Воја Танкосић, потпуковник Војин Поповић – војвода Вук, војвода Брана Јовановић само су неки од њих. Права класа за герилско ратовање.
По изласку с Академије, Тодоровић је служио у Ужицу и Пожеги и 1910. године добио чин капетана. Тада је постављен за команданта пограничних трупа на Дрини, на подручју Рача-Љубовија.
У потаји
Као командант на Дрини могао је добро да се упозна са стањем у окупираној Босни. Брзо је обновио везе с познаницима из Гођевчеве куће и постао главна спона између централе Народне одбране у Београду и чланова из Босне и Херцеговине.
Како је Аустроугарска 1908. окупирала Босну и Херцеговину, није благонаклоно гледала нити трпела неку организацију која је роварила на ономе што је она сматрала саставним делом своје територије. Због тога је овај рад морао да се одвија у најстрожој тајности. Босанци су прелазили на српску страну Дрине, где их је Тодоровић дочекивао, саветовао како да се организују у спортска, соколска, културна и антиалкохоличарска друштва. Она су у Босни била законски могућа и, самим тим, представљала одличан параван за националну делатност. Неки су добили и оружје.
Међу свим тим омладинцима налазио се и Богдан Жерајић, атентатор на босанског поглавара генерала Варешанина, чијим чином и жртвом су се напајали Гаврило Принцип и другови.
Коста Тодоровић одржавао је сталну преписку с Принципом, а по неким изворима помогао му је да пређе границу када се овај упутио на своје историјско путовање.
У Балканским ратовима Тодоровић је предводио малу јединицу која је деловала у позадини турске и касније бугарске војске, и постизала велике успехе.
После атентата, у Сарајеву, 28. јуна 1914, Аустријанци су га сумњичили да је један од српских официра који су учествовали у припреми тог акта, па је био принуђен да се на неко време примири. Јако кратко, видеће се.
У Србију убрзо стижу вести о прогонима Срба, дивљању аустроугарске војске и шуцкора, неке врсте добровољачке милиције, углавном састављене од најгорег муслиманског и хрватског башибозука. Оснивају се логори, а преко Дрине стижу и прве избеглице.
Коста Тодоровић, тек унапређен у мајора, отишао је у Ужице и ставио се на располагање команданту Ужичке војске генералу Илији Гојковићу. На сопствену молбу, примио је команду над Златиборским одредом, јачине око 750 добровољаца, Златибораца, Ужичана, Босанаца Срба и муслимана.
Главни задатак овог одреда био је да прелази Дрину, руши и уништава везе, прикупља податке и штити српски народ у Босни.
Химна у пламену
Прво наређење добили су већ 1. августа 1914. године. Пре преласка Тодоровић је добровољцима пренео наредбу: „По цену живота, морамо да пређемо Дрину, уништимо жандармеријску станицу и продужимо с извиђањем у правцу Рогатице!” Водичи су им били мештани.
Добровољци су прешли Дрину код Дервенте, у три групе, на импровизованим сплавовима. Веслали су кундацима пушака, а на зборном месту су се непримећени окупили у зору.
Већ следеће вечери дотична жандармеријска станица је опкољена, стражар тихо ликвидиран, а у зграду су убачене бомбе. Жандари, који су се осећали сигурно на својој територији, нису ни стигли да схвате шта их је снашло, а већ су били или мртви или заробљени. Ови други пребачени су у Србију, као „живи језици”. После даљњег извиђања одред се вратио у Србију, без губитака.
Дрину поново прелазе 31. августа. Мајор Тодоровић опет је командовао са 150 одлично наоружаних и опремљених војника који су се под непрестаном борбом пробили ка Сребреници. Успут, до последњег, уништили су неколико банди шуцкора, а после тешке борбе освојили Сребреницу и Братунац.
Патрола на Дрини августа 1914. године
Пошто су аустријска војска и шуцкори наставили са терором, Тодоровић је добио наређење да по трећи пут крене у правцу Сребренице и заузме је по сваку цену.
Освануо је кишовит и тмуран 27. септембар. Одред се приближавао Сребреници, али се на Караџића брду десило оно чега су се највише прибојавали. Кад су били насред ливаде, на брисаном простору, из неког ћувика почео је да коси митраљез. Заседа је постављена на најпогоднијем месту. Напред брисани простор, назад провалија, а српски војници због магле нису ни видели непријатеља. Развила се крвава борба, за неколико минута погинуло их је више од педесет. Самом Кости су три метка просвирала обе ноге и карлицу, али је његов пратилац Јован Живановић успео некако да га извуче. Живановић је иначе био студент који је непосредно пре те акције стигао из Швајцарске.
Сакрили су се у неки стог сена, али их је потера убрзо пронашла. Када је видео да се Аустријанци приближавају, мајор Тодоровић наредио је Живановићу да га убије, да не падне непријатељу жив у руке. Тада је Живановић и сам рањен, па није стигао да изврши последње наређење свог команданта.
Ужице 1912. године
Рањени, заробљени, однети су у Сребреницу. Ту је мађарски официр наредио да се насред центра направи импровизована ломача, а народ дотера да гледа шта се дешава.
Када је схватио каква му се ужасна смрт спрема, мајор Коста Тодоровић почео је да пева српску химну. Пламен је лизао у висину, ништа се није видело, само се кроз ватрену завесу пробијао узвик: „Живела велика Србија!” Затим, тишина.
По сведочењу Анрија Барбија, француског новинара, ово је довело до беса официра који је наредио ово зверство. У његовој јединици готово је избила побуна. И сами војници били су згрожени злоделом својих претпостављених.
* * *
На десетогодишњицу смрти преживели добровољци и народ тог краја подигли су споменик мајору Кости Тодоровићу, рад сликара и вајара Михаила Миловановића. Споменик су усташе срушиле 1941. године, али су неке делове сачували сељаци који су их неколико деценија крили закопане. Године 2000. у Ужицу је постављена биста, испред команде Ужичког корпуса .
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
