3320 25. 9. 2015.
Велики рат у стрипу
КАД ТОПОВИ ПОРОГОВОРЕ
Први светски рат био је ужасни, дивоски урлик агоније, сматра чувени француски цртач стрипа Жак Тарди, аутор албума „Био је то рововски рат”, недавно објављеног и на нашем језику
апослетку, чини се да су пресудне биле дедине приче. Наиме, дека Жака Тардија, једног од најутицајнијих француских стрип цртача, учествовао је у Првом светском рату. У срце осетљивог дечака (рођеног по завршетку Другог светског рата), усадио је – свестан тога или не – мржњу према рату, препричавајући му оно што је доживео као војник. Када је Жак Тарди, више година касније испричао своје виђење Великог рата кроз стрип „Био је то рововски рат” (1993), недавно објављеног и на српском језику, признао је да су кључну улогу заиста одиграле дедине повести. То је било нешто што је желео и сам да исприча онако како уме. У време стварања књиге сарађивао је са историчарима који су се бавили овом темом, али и са дединим пријатељима, учесницима рата. Већ тада, Тардијево виђење било је потпуно одређено и непоколебљиво: он је жестоки противник рата. Не верује у сврсисходност употребе силе. Јер, она доноси само најстрашнију патњу, а лишена је сваког смисла. Стога је рововску борбу обојио црном и нијансама сиве.
„Ово није дело историчара”, написао је у уводу стрип албума „Био је то рововски рат” Жак Тарди. „Ово није ни историја Првог светског рата испричана у форми стрипа, већ секвенце догађаја који нису хронолошки поређане, а које су проживели људи. Они су били приморани да се вуку по блату, несрећни што су се баш ту затекли, људи чија је једина жеља била да живе макар још један сат и који су жудели за повратком кући... Укратко, желели су да се рат заврши. У грозној колективној пустоловини какав је рат, нема ни хероја ни главног јунака. Само дивовски, безимени урлик агоније.”
Цвет у пушци
Жак Тарди рођен је 1946. године у Валенсу недалеко од Лиона у Француској. Велику обдареност за сликање показао је још као дечак. Школу лепих уметности уписао је у Лиону, да би студије наставио на париској академији за примењену уметност ESAD (Ecole Nationale Superieure des Arts Decoratifs). Још током студија сарађивао је с угледним стрип часописом „Пилот” који је окупљао представнике новог таласа француских стрипаџија . У „Пилоту” су објављивали Мебијус, Жан-Клод Мезије, Енки Билал, Марсел Готлиб... У то време, Тарди је још тражио свој израз и стил. Сарађујући с Мебијусом (Жаном Жироом) цртао је и стрипове на теме Дивљег запада. Међутим, то очигледно није било оно што га је заправо занимало. Размишљао је о Првом светском рату. Можда би се могло рећи да је то била његова опсесија.
Желео је да проникне у мисли људи који су учествовали у Великом рату. Да оживи причу оних који су тај рат искусили – у рову. Сведочанстава је било довољно. Били су ту и историчари и сведоци, бројни списи. Млади ликовни уметник тако је 1973. године у „Пилоту” објавио стрип „Збогом Бриндавуан”, повест о фотографу, уплетеном у читав низ необичних догађаја који су претходили Првом светском рату. Већ тада, у првом плану био је истакнут његов оштар и недвосмислен антиратни став. Он постаје још јаснији у следећем делу, „Цвет у пушци” објављеном годину дана доцније. Признања читалаца и критичара стекао је управо те, 1974, године с албумом „Ледени демони” који је објавила издавачка кућа „Дарго”. Албум је настао у славу и спомен на Жила Верна.
Уследила је „Истинита прича о непознатом војнику”, први наставак из серије о невероватним пустоловинама Аделе Блан-Сек. Адела је заправо чувена списатељица Жорж Санд, животна сапутница Фредерика Шопена. Следећи албум је „Адела и звер”. Поклоници стрипа били су одушевљени овим делима. Издавач („Кастерман”) одлучио је да одмах објави наставак – „Демон с Ајфелове куле”. Било је то само осам месеци касније! Тардијеве чисте линије опчиниле су љубитеље стрипа у Европи. Његов експресионизам дошао је до пуног изражаја. Осећања јунака пленила су вишезначним изразима.
Повратак омиљеној теми
Познанство са Жан-Клодом Фореом, славним аутором „Барбареле” довео је до класичне графичке новеле – „Исто и овде” (1979). Уследио је још један заокрет. Од 1982. до 200. године Тарди је објавио пет албума у сарадњи с Леом Малеом, писцем криминалистичких романа. Најпознатији од тих албума свакако је „Магла на мосту код Толбијака”...
Две године Жак Тарди цртао је своје чувено дело, сада објављено и код нас, „Био је то рововски рат” који је 1993. године побрао читав низ међународних признања. Још једном се Тарди вратио причи о Великом рату. О његовом бесмислу и ужасу. Прича је дата кроз кратак опис различитих судбина. Свака од њих на најсуровији начин говори једно – све је могло да буде сасвим другачије. Могао је да победи живот. Победила је смрт. Жртве су биле толико велике, међутим, током трајања рата, мало ко их је био свестан. Свестан да би прекинуо страдање младих војника, као и недужних грађана. Пламен ратне лудости запалио је најпре Европу, затим и цео свет.
Некоме се можда неће допасти овај црно-бели приказ четворогодишњег ужаса и страдања. У њему нема много патриотских осећања, већ превасходно описа додира с чистим злом. Људи срљају у сукобе, неки покушавају да их избегну, али црна рука смрти ипак успева да их ухвати. Жртве су толико велике да их табле стрипа једва држе. Костури, трула тела с бојних попришта, ледена страва ровова... Узалудност чекања и љубавних загрљаја. „Да ли је ипак могло да буде другачије?”, пита Жартк Тарди, чинећи ово питање универзалним и општеважећим. Судбине редова савезника, понекад помешане са судбинама противника са Западног фронта, сливају се у исту реку смрти.
На наговор француског историчара Жан-Пјеа Вернеја, Жак Тарди се после успеха албума „Био је то рововски рат” враћа неисцрпној теми Првог светског рата и црта нових шест албума названих једноставно „1914–1919”. Уз албуме ишао је и слоган који гласи: „Рат је курва”. У овим делима Тарди се упушта у објашњавање узрока рата и хронолошки прати дешавања, образлажући разлоге који јео су допринели победи савезника.
Црно-бели приказ четворогодишњег ужаса и страдања
Осим два уводна есеја, као и поговор о Србији у Првом светском рату албум „Био је то рововски рат” (у издању „Феникс преса” и преводу Лидије Блануше) доноси и филмографију и библиографију филмова, односно књига исте антиратне тематике које тумаче ужасе Првог светског рата као нешто што никада више није требало да се понови. Жртве су биле превелике. Уосталом, погледајте стрип табле Жака Тардија, човека који је одбио високо признање Легије части, јер жели да остане слободан, а не „талац иједне силе”.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
