3320 25. 9. 2015.
Забавников ЗОО
ДВОСТРУКИ ЖИВОТ
На полупразном паркингу Ветеринарског факултета, скривен тамом, непознати власник оставио је болесну и изнемоглу керушу везану тешким ланцем...
вгуст 2010. године у Београду био је изузетно топао и спаран. Сунце се пржећи хватало у коштац са сивим, кишним облацима. Улицама града вукли су се густи праменови врелине и влаге и отежавали дисање. С таквим временским (не)приликама житељи престонице једва су држали корак. Они старији говорили су да тако тежак август не памте. А један брачни пар никада га неће заборавити. Иако су август волели због својих, али и рођендана најближих, разлог за њихово сећање није весео. Јер, последњих дана тог августа борили су се за живот своје мезимице, дугодлаке тробојне мачке Милке. Зашла у године, ослабљеног срца и плућа, баш као и стари људи, тешко је подносила нестабилно време.
Данима су је доносили на Факултет ветеринарске медицине у Булевару ослобођења 18, где је клиника за мале животиње, тражећи спас за своју миљеницу од доцента доктора Владимира Магаша, многим Београђанима који имају кућне љубимце знаног као ветеринара који не одустаје ни од једног свог пацијента.
Мада су изгледи за мацин опоравак били више пуста нада него реалност, брачни пар није се предавао. Желели су да за своју мезимицу искамче још мало живота.
Јер, Милка је за њих била важан члан породице. За шеснаест и по година, колико је била с њима, заједно су прошли много тога, и лепог и ружног. У свему одмерена и достојанствена, била је сведок одрастања њиховог сина, прославе његовог пунолетства, стицања факултетске дипломе, сведок њихових годишњица брака, прослава и журки, али и туга због губитка најдражих, страхова за време ратних догађања деведесетих, бомбардовања Београда.
ако је једног касног августовског јутра, хитајући с Милком кроз парк факултета ка згради у којој су амбуланта, сала за хируршке захвате и одељење за акушерство, као и велика сала за предавање, брачни пар угледао застрашујући призор. На полупразном паркингу испред зграде, уз сам тротоар, везан тешким ланцем, каквим се обезбеђују говеда, лежао је пас расе боксер. Није се померао. Опружен, мршавог тела, наликовао је на костур прекривен кожом с кратким тиграстим жућкастосмеђим крзном. Само је лаганим, једва уочљивим померањем груди давао знаке живота. Њушка му је била сува, очи згасле, без трептаја. Збуњени, жена и мушкарац осврнули су се око себе погледом тражећи власника животиње.Никог нису видели на паркингу. Никог није било ни у чекаоници. А онда су од особља чули да нико није дошао да тражи помоћ за пса, тачније за керушу. Реч је била о женки боксера. Тако је осванула испред зграде.
Поред ње није било ничег, ни чиније воде, ни парчета хлеба. Само је онај претешки ланац око њеног врата, који ју је држао приковану за земљу, сведочио о судбини која јој је била намењена. Скривен тамом, усред ноћи, непознати власник оставио је болесну и изнемоглу керушу да ту сконча.
Сурово сазнање да поред људи који би све учинили да свом кућном љубимцу дарују макар и дан живота више, има и оваквих бездушника, натерало је жени горки укус туге и очаја у грло док је на грудима нежно привијала своју мачку.
Када је на повратку кући брачни пар прошао поред готово непомичне керуше на паркингу, жена је застала и потом чучнула да је помилује. Тихо јој је упутила неколико умилних речи и руком помазила њену кошчату главу. Животиња је, као да ништа не осећа, оћутала ову нежност. Остала је непомична и када се жена удаљила.
Милка је тихо отишла једне вечери почетком септембра. Срце дугодлаке лепотице није издржало. А срце одбачене боксерке остављене испред зграде у кругу Ветеринарског факултета...
ако сломљено људским немаром, остављено да заувек утихне, добило је танану шансу да поново закуца. Доктор Магаш одлучио је да са младим колегама покуша керушу да врати у живот. Већ на први поглед било је јасно да је исход неизвестан – животиња је била изузетно мршава и измучена, није могла да стане на ноге, а отеченост млечних жлезда указивала је на поодмакли тумор. Одмах су уследили прегледи, бројни и дуги. Утврђено је да је боксерка стара око осам година, да има тешко обољење коже, дугогодишњу нелечену упалу уринарног тракта, цревне паразите, инфекцијом захваћену миоматичну материцу, повређену и већ окошталу кичму, што је био јасан показатељ да је тучена, сложен поремећај метаболизма...
Такав збир обољења није био забележен у аналима факултета. Ипак, тим ветеринара био је спреман да се бори за одбачену животињу. Почеле су операције, једна за другом, прво оне хитне, тумор млечних жлезда, па оне једноставније. Све што је било захтевније, а могло је да сачека, остављано је за касније, да би животиња могла мало да се опорави од дугог и мукотрпног лечења. Смештена у велики бокс, монтиран у чекаоници, керуша је стално била на оку ветеринара, али и људи који су на лечење доводили своје љубимце. Сви су стезали песнице да издржи. Када су наступали тешки и мучни тренуци, а било их је много, када је знала болно да зајечи, било је размишљања да се несрећној животињи прекрате муке. Магаш се томе противио, говорећи да за такав чин увек има времена. Понављао је да ће и пас и они издржати.
био је у праву. Полако, трпељиво подносећи све болове, животиња је почела да се опоравља. Оглашавала се тихим цвиљењем када би јој се неко обратио, лизала је руку оног ко би је помазио, а када би видела да јој се приноси храна од радости се тресла целим телом. Била је спремна за нови почетак, за нови живот. И добила га је, као у бајци. Од безимене, остављене керуше постала је Мица 688050000339601. Чипована, као што и доликује сваком кућном љубимцу, стекла је све што није имала: сигуран дом, увек распрострту простирку као постељу у боксу у згради Катедре за породиљство и, што је најважније, власника који је жели – групу ветеринара с ове катедре. Осетила је Мица и оно за шта дотад није знала, а то је љубав. Она је долазила од свих, и студената и запослених на Факултету.
Сходно томе почела је и да се понаша како јој доликује. На нежност и доброту несебично је узвраћала мажењем. Додуше, због силних болести и повреда, као и смањене апсорпције хранљивих материја, Мица је остала мршава, спорих кретњи у којима је тек било наговештаја да је некада могла да јуриша. Али, радовала се искрицама у очима, тихим дахтањем и чудним покретима репића који су подсећали на невешто махање, јер окоштали преломи на кичми нису јој дозвољавали јаче покрете. Ујутро је лавежом добродошлице сачекивала прве запослене који су јој отварали врата да изађе у шетњу. Мазила се уз ноге оних који су јој у чиније, распоређене у готово свакој просторији, па и у сали за предавање, сипали храну у гранулама. У чекаоници и на паркингу добродушно је прилазила људима и животињама, без обзира које су врсте, као да их храбри да ће разлог због кога су дошли у ову установу бити успешно отклоњен.
ли највише је волела када би јој се доктор Магаш, онако у пролазу, обратио с „Мицо”. Тада би јој очи затрепериле неким посебним сјајем, а уши стригнуле уназад. Знала је она, говорили су студенти, да у том промуклом гласу ветеринара, којим ју је бодрио док се отимала смрти, има много љубави за њу.Тако је Мица, окружена сигурношћу и добротом, за релативно кратко време заборавила све патње кроз које је, као у ружном сну, прошла у животу. Била је нечија и била је вољена. Поново је стекла поверење у људе. И погрешила је.
Једног поподнева, у пролеће 2012, неко ју је намамио изван круга Ветеринарског факултета. Пратећи људске кораке, верујући да су искрени и добронамерни, остављена је у непознатом крају. Ко зна где је све лутала, куда је све корачала покушавајући да се врати у сигурност свог дома на Ветеринарском факултету, тек уловљена је и с омчом око врата убачена у возило којим је допремљена у Градски ветеринарски центар у Раковици. Народ те центре назива кафилеријама или шинтерајима.
Још једном је црна рука судбине запретила боксерки. Али њени ветеринари су се понели као прави власници. Чим су приметили да Мице нема, цео Факултет се дао у потрагу, те није дуго остала у злослутном притвору.
Ипак, лоше искуство научило је и Мицу и њене власнике да буду обазривији. Прошли су дани пре него што је видно уплашена поново почела да се несебично радује животу. Иако керуша и даље весело сачекује придошлице, а ветеринари журно прискачу у помоћ животињама, труде се да стално буду једни поред других. Увек неко мотри на пса, а он увек прати некога од њих. Понекад, кад осети несигурност или јој се учини да око ње нема довољно људи у белом, Мица уђе у салу где се одржавају предавања и са студентима одслуша казивање неког од професора. Никоме не смета њено присуство, нико се не љути што понекад својим гласним зевом да до знања да јој је досадно, јер она је њихова, припада ту. Зато није нимало необично да се уз декана, предаваче и студенте и она нашла на фотографији у монографији Факултета ветеринарске медицине.
рачни пар и Мица поново су се срели 2013. године, на истом месту испред зграде у којој је амбуланта. Опет је било лето. На вакцинацију су донели двогодишњу албино мачку, нежну плавооку Мрвицу, коју су као чупаво маче, остављено у заједничком дворишту, пустили у своју кућу и своје срце. Силно су се обрадовали када су схватили ко је боксерка пред њима. На одласку, жена јој је пришла и нежним гласом затепала, баш као што је то учинила и први пут две године раније. Мршава керуша је, тражећи положај у који може да се намести, задњим делом тела села на испупчење на тротоару и пустила жену да је помази по глави. У очима јој се заиграо трептај. Да ли ју је препознала?
Аутор:
Слободанка Делибашић
Илустровао:
Снимио Жељко Синобад - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
