Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Присуство које је неопходно
ТАТА, КАКО ТО


Улога данашњих очева другачија је од накадашње, будући да они своје потомке чувају из непосредне близине, а не само из даљине, зарађујући новац за породицу

чеви су у сваком погледу и увек били – неопходни. Некада, макар званично. Јер, отац је био тај који је детету давао презиме. Данас, међутим, то није случај. Многа деца носе прзимена мајки, јер је дуготрајан блиски однос с оцем било готово немогућно успоставити. Руку на срце, поједини мушкарци и не желе да се прихвате очинства. Вероватно себе сматрају изигранима, превареним. Девојка их је искористила и ето..!
   Дакле, када је веза краткотрајна и ванбрачна, онда понашање према потомцима у извесним случајевима бива доведено у питање. Разуме се, сличних примера има и међу онима који су се заклели и пред божјим посредником или државним службеником. Заборављају, а требало би да имају у виду, оно што је написао Сигмунд Фројд, зачетник психоанализе:
    „Не могу да се сетим ниједне веће потребе у детињству која је толико снажна као потреба да нас отац заштити.”
   Ма како значајна његова улога била, могло би да се каже да је током једног великог раздобља наше цивилизације отац у значајној мери био искључен из најранијег детињства сопственог детета. Најпре, током трудноће мајке будућег потомка. Обичаји су налагали да трудница буде „остављена на миру”. Беба је по рођењу ретко пружана у руке оцу. Брига о новорођенчету представљала је искључиво женски посао. Блиски однос заправо је почињао онда када су синови и кћерке већ били на почетку пубертета. А сви знамо да је то време када деца желе да прхну из родитељског гнезда и крену сопственим путем. Тако да су родитељи – а посебно отац као оличење строгости ауторитета – неко ко их у томе спречава.


У Стамболу, на Босфору...
ГРМЉАВИНА ИЗА



Топкапи сарај ни по чему није подсећао на европске краљевске дворове које је, углавном, чинила огромна и велелепна грађевина. Султанова резиденција била је град у граду, окружен високим зидинама са кулама. Ово је прича о начину живота унутар тих зидина у време процвата Османског царства.



осле опсаде дуге 53 дана, 29. маја 1453. године, двадесет двогодишњи султан Мехмед II Освајач ушао је у Цариград кроз велику рупу у Теодосијевим зидовима коју су направили његови топови. Цариград је постао нова престоница све моћнијег Османског царства, а султан је одлучио да ту сагради дворац из кога ће управљати земљама које је покорио на три континента. Сместио га је на крајњем делу узвишеног рта који пружа величанствен поглед на Златни рог и Мраморно море, с очаравајућим Босфором готово на длану. И, сећајући се начина пробоја у дотад неосвојиви град, дао му име Топкапи сарај, „Дворац топовских врата”. Грађен је шест година, од 1459. до 1464, и током четири столећа, све до 1865, био место где су се доносиле најважније одлуке у то време једне од најмоћнијих царевина у свету, када се султан сели у дворац Долмабахче на самом Босфору. Године 1895. Топкапи сарај је, заједно са старим језгром Истанбула, увршћен на листу Унескове културне баштине.
    Причу о Топкапи сарају, односно начину живота у њему кад је Османско царство било на врхунцу моћи – пре свега у време Сулејмана Величанственог, најзначајнијег владара (султановао од 1520. до 1566) – преузели смо из књиге Луке Мичете „Сулејман, Хурем и Срби” (издање „Лагуне”). Уз, за новине уобичајено, прилагођавање потребама текста.



За читање и уживање / Мирјана Огњановић
УПРАВА



Мирјана Огњановић – рођена 1959. године у Београду – мање или више успешно, покушавала је и покушава да савлада две вештине које сматра важним: свирање гитаре и tai-chi. У међувремену, не тако помно, бави се писањем и превођењем, а ради и у „Политикином Забавнику” као новинар. Објавила више књига превода са италијанског и енглеског, као и две збирке приповедака, „Зачарани Веља и остале музичке приче” („Артист”) и „Несаница за двоје” („Боока”).

а ли можда знате причу о тајни нестанка витеза М***?, упитао је посетиоце своје изложбе сликар Славко Крунић, осмехујући се очигледно стидљиво. Налазио се у осетљивој улози. У улози кустоса сопствене изложбе слика. Ето, таква су времена. Велики број послова обавља само једна особа!


Живот је бајка – Катарина Ђорђевић Миловук
ВЕЛИКИ ХОДНИК


И краљеви су пред њеном упорношћу узмицали, док је она упорно понављала: „Највећа пажња мора да буде управљена на науку а не на којекакве бесмислице!” А било јој је поверенео васпитаање девојчица од 11 до 19 година.

ођена у Новом Саду, 1844. године, у породици тадашњег аустријског поручника Јована и Јелисавете Ђорђевић као Екатерина, већ као сасвим мала приспела је у Београд где јој је отац пребегао и где је наставио официрску службу, војујући против Турака. Потом је као командант руског батаљона учествовао и у Кримском рату, где је два пута рањен. Након бомбардовања Београда 1862, постављен је за команданта одбране града. Управо у то време и његова мезимица Катарина на обале Саве и Дунава стиже из Русије где је „свршила николајевски курс (Николајевску гимназију) и положила велики државни испит на одеском универзитету”, носећи у свом багажу и знања руског, француског, немачког и енглеског језика, као и одлично музичко образовање.
   Србија, после дугих ратова, почиње убрзано да брине о култури и образовању, па доноси нове важне законе, посебно у просвети. Упркос противљењу уваженог Државног савета и мишљењу дела београдске чаршије да ће више образовање девојака нарушити породицу, јер ће „жене да се осамостале и постану непослушне очевима, браћи и мужевима”, захваљујући просвећеном владару, кнезу Михаилу Обреновићу, тадашњем министру просвете Кости Цукићу и његовом сараднику Љубомиру Ненадовићу, ипак је донет Закон о оснивању Више женске школе. И она почиње с радом у септембру 1863. године.


Hogar



Jeste li već čuli da




...први аутомобил у Београд је стигао возом из Беча, 3. априла 1903, а увезао га је овдашњи богати трговац Божа Радуловић


Ma šta kažeš


        ДЕСНА ЗА УЧЕЊЕ, ЛЕВА ЗА ЛОГИКУ




Pisali ste


ВОДЕНА ГОДИШЊА ДОБА

Молим вас да ми одговорите да ли годишња доба постоје
и у океанима?

САЊА
Вршац