3320 25. 9. 2015.
У Стамболу, на Босфору...
ГРМЉАВИНА ИЗА
Топкапи сарај ни по чему није подсећао на европске краљевске дворове које је, углавном, чинила огромна и велелепна грађевина. Султанова резиденција била је град у граду, окружен високим зидинама са кулама. Ово је прича о начину живота унутар тих зидина у време процвата Османског царства.
осле опсаде дуге 53 дана, 29. маја 1453. године, двадесет двогодишњи султан Мехмед II Освајач ушао је у Цариград кроз велику рупу у Теодосијевим зидовима коју су направили његови топови. Цариград је постао нова престоница све моћнијег Османског царства, а султан је одлучио да ту сагради дворац из кога ће управљати земљама које је покорио на три континента. Сместио га је на крајњем делу узвишеног рта који пружа величанствен поглед на Златни рог и Мраморно море, с очаравајућим Босфором готово на длану. И, сећајући се начина пробоја у дотад неосвојиви град, дао му име Топкапи сарај, „Дворац топовских врата”. Грађен је шест година, од 1459. до 1464, и током четири столећа, све до 1865, био место где су се доносиле најважније одлуке у то време једне од најмоћнијих царевина у свету, када се султан сели у дворац Долмабахче на самом Босфору. Године 1895. Топкапи сарај је, заједно са старим језгром Истанбула, увршћен на листу Унескове културне баштине.Причу о Топкапи сарају, односно начину живота у њему кад је Османско царство било на врхунцу моћи – пре свега у време Сулејмана Величанственог, најзначајнијег владара (султановао од 1520. до 1566) – преузели смо из књиге Луке Мичете „Сулејман, Хурем и Срби” (издање „Лагуне”). Уз, за новине уобичајено, прилагођавање потребама текста.
вај османски двор ни по чему није подсећао на европске краљевске дворове које је чинила, пре свега, огромна и по правилу велелепна грађевина. Султанова резиденција представљала је својеврстан град у граду, окружен високим зидинама са кулама. Царством је неприкосновено владао султан. Али, имао је и владу, односно Царско веће, Диван или, како су је још звали, Високу порту, коју су чинили најодговорнији прваци царства. До друге половине 15. века њом је искључиво управљао сам султан, а касније велики везир, док их је владар посматрао делимично скривен иза једног прозора са решеткама. У Царском већу су, поред великог везира, „султановог апсолутног заменика”, били румелијски (европски) беглербег, двојица казаскера, представника судског апарата, један за европски и други за азијски део царства, велики дефтердар, задужен за финансије и ризницу, нишанџија, државни секретар који је руководио царском канцеларијом и на документа стављао тугру, султанов монограм... Заседањима су присуствовали и кубе-везири, чија се улога сводила на украшавање сцене и чекање ко ће бити унапређен, а ко пасти у султанову немилост. Касније, кад је морнарица постала важан део османске војске, заседањима је присуствовао и капудан-паша, адмирал царске флоте.
Султан Сулејман Величанствени владао је 46 година
ултанов двор није био само резиденција већ и својеврстан универзитет на коме су се образовали робови да би после завршетка школовања били именовани на разне важне дужности у царству. У Цариград је годишње пристизало двадесет хиљада робова. Током 15. и 16. века велики број њих обезбеђивала је и девширма, данак у крви, прикупљање младића на просторима којима је султан владао. Занимљиво је како је у једном рукопису из 17. века објашњено због чега муслимани нису подвргавани данку у крви:„Кад би они постали султанови робови, злоупотребљавали би ово преимућство. Њихови сродници по провинцијама тлачили би рају и одбијали да плаћају дажбине. Сукобљавали би се са санџачким беговима и одметали у бунтовнике. Насупрот томе, хришћанска деца, кад пређу у ислам бивају ревносна у вери и постају непријатељи својих сродника.”
Број деце отиман данком у крви кретао се, по различитим изворима, од хиљаду до три хиљаде годишње и узиман је сваке треће или седме године, у зависности од потреба царства. Најбољи би били одабирани за пажеве на двору – ичоглане. Њих су, током две до седам година, обучавали дворски учитељи, после чега би уследио одабир – чикма. Најобразованији и најинтелигентнији постављани су у султанову службу, у такозване више и ниже одаје, док су остали распоређивани у одреде капикулу – личну војску султана. (За време Сулејманове владавине на двору је боравило и до седамсто пажева). Основни циљ њиховог школовања био је да им се развије слепа послушност и оданост султану. На двору су обично остајали до двадесет пете године.
ултанову службу сачињавале су четири одаје: хас-ода (лична одаја), хазине (благајна), ћилер (остава) и сеферли-ода (ратна одаја). Пажеви су прво служили у нижим, па потом у вишим одајама и на крају у личној одаји. У њој се четрдесет пажева старало о султану, његовом оделу, оружју, хигијени... и смењивало се на ноћној стражи. Хас-ода-баша био је старешина који се никад није одвајао од султана. После капу-аге, владаревог опуномоћеника у целом двору (сарају), био је најугледнији достојанственик.--------------------
Мурат и Мара
До Сулејмана Величанственог, туски султани су се понекад женили, али су њихове законите супруге могле да буду само кћери страних владара. Сматра се да је последњи такав брак склопљен 1435. године. Тада се султан Мурат II оженио српском принцезом Маром, кћерком деспота Ђурђа Бранковића, уз коју је као мираз добио области Топлице и Дубочице.
------------------
У личној одаји, нижи по рангу од ода-баше били су силахдар, носач султановог мача, рикабдар, који је владару придржавао узенгију, чохадар, задужен за бригу о одећи, дулбенд, који је водио рачуна о султановом рубљу, и сир-ћатиб, султанов поверљиви секретар. У благајни је било шездесет пажева а у остави тридесет и дужност им је била да припремају храну за господара и да га служе при јелу.
Спољна султанова служба обухватала је све организације које су уређивале његове односе са спољним светом и у њену надлежност спадале су државне и протоколарне канцеларије, као и султанова стајаћа војска.
Миралем је био чувар султанових инсингија, заставе, коњских репова – тугова (симбол јунаштва и части), чадора и војне музике. На крају Сулејманове владавине и почетком 17. века он је надзирао више од хиљаду људи од којих је седмсто педесет обављало дужност чадорских слугу.
Капиџи-баша заповедао је чуварима врата на спољним улазима у двор. За време Сулејмана ове војне јединице бројале су више од две хиљаде људи. Заменици капиџи-баше, капиџилар-ћехаја и чауш-баша, бринули су о одржавању реда на заседањима Царског дивана. Први је био задужен да изводи туженике пред Високу порту, као и да извршава казне батинања по табанима, али и да преноси наређења намесницима да обављају надзорничку дужност и спроводе казне. Мирахор и његов помоћник нижи мирахор старали су се о животињама, шталама, кочијама, носиљкама и у време Сулејмана Величанственог било их је 2080. Чакир-баша био је главни соколар, а чешнегир-баша главни кушач јела који је управљао и особљем задуженим за припремање јела члановима Царског дивана...
Особље нижег ранга у султановој спољној служби били су баштовани, кувари, кројачи... Године 1514. у дворцу их је укупно било 230, а петнаестак лета доцније само кувара је било 277, да би на крају Сулејманове владавине (друга половина 16. века) број кувара нарастао до 629, а кројача до 369...
Турски харем на платну француског сликара Гистава Буланжеа
снову царске палате чинили су спољни део, бирун, и унутрашњи, ендерун. Најтајнији део тог унутрашњег дела свакако је био харем, називан и „врата среће”, у коме је султан био једини прави мушкарац. За разлику од маште западног човека који је романтизовао тај „одблесак раја на Земљи... где су лепе робиње лежале испружене на свиленим миндерлуцима”, права слика није изгледала тако бајковито. Јер, харем је био сложено, опасно и затворено друштво, изоловано чак и од султановог окружења. Велики број жена, поготово старијих и оних изразито црне пути, водио је тежак и суморан живот пошто су њима остављани најтежи послови у харему. За оне, ретке, које су биле миљенице господара и које су му родиле синове био је ипак једна врста златног кавеза.Улазећи у тај за све, осим султана и евнуха, забрањени свет, жене су постепено, кроз разноврсну обуку, достизале одређене положаје: џарија (почетница), ученица (шагирд), дружбеница (гедикли) и, на врху те пирамиде, била је мајсторица (уста) од којих је султан бирао своје наложнице. Оне су могле да буду гезде, пролазне, или хас одалиск (одалиске), сталне. Када је постојала законита супруга, као што је био случај са Сулејмановом Хурем-султанијом, она је имала апсолутну предност. Ако то није био случај, владар је имао четири хаћесије, број жена који је дозвољавало шеријатско право, и оне су имале повлашћен положај с титулом кадуна. Она која је султану родила првог сина звала се баш-кадуна. Иначе, у Турској тог времена сматрало се да су жене пролазне, а да су само мајке сталне.
Становнице харема живеле су по две у собама које су подсећале на самостанске ћелије, с том разликом што се између њихових кревета налазио кревет ружног евнуха црнца који је ту боравио да би женама „које једнако гледају такве наказе, султан због тога изгледао лепши и достојнији да буде вољен”. Већина од њих време је проводила у везу, читању, писању... Али је, пре свега, свака била у ишчекивању и стрепњи када ће султан пред њу да баци белу марамицу, знак да с њом жели да проведе ноћ. А кад би се то догодило, издвајали би је од осталих и додељивали јој сопствени стан с личним робовима који би је припремали за сусрет са султаном. Иначе, петак вече био је једини део недеље кад је султан био „обавезан” да буде у постељи са својом изаабраницом. --------------------------------------
Најстрашнији становници
Патуљци и глувонеме слуге, ушкопљени мутавци, заузимали су посебно место на двору сваког султана. Те наказе, што природно обележене, што намерно унакажене, имале су различите улоге. Како изгледа, једина дужност патуљака била је да увесељавају и разоноде султана. Мутавци, те „џиновске црне сенке”, имали су далеко важнију улогу – да даве по султановом налогу.
У дане када заседа Царско веће, „султан седи скривен... а крај њега стоје заповедник евнуха беле расе, велики коморник и три мутавца...”. Ако тада, на пример, уђе неки заповедник или достојанственик и султан не буде задовољан његовим извештајем, понашањем, ставом... он „удари ногом о под, после чега се три мутавца бацају на тог јадног заповедника и без икакве формалности га удаве...”
---------------------------------------
внуси су били посебно важно дворско особље, али истовремено, поред мутаваца, најсуровије и најбездушније султанове слуге. Делили су се и по боји коже: они беле расе служили су владара и, чак, васпитавали његове синове и надзирали их. Њихов заповедник капу-ага стално је био уз султана и пратио га је као сенка. Нико, чак ни велики везир, није смео да уђе у владареве одаје нити да изађе док он то не нареди. Црнопути евнуси били су посебно задужени да чувају харем и, док су белопутим кастриране само мошнице, њима је све одстрањивано.Међутим, харем у коме је живело много жена, намењених само једном човеку (за време Сулејмана Величанственог било их је триста), није био важан само због репродукције и љубавног уживања, већ је представљао и важан симбол султанове моћи. Био је обичај да се владар бави и неким „корисним” послом, па је тако обрађивао један повртњак у коме је узгајао краставце. Тај повртњак је био чуван као и сам харем. Тако је француски ботаничар Жозеф де Турнфор забележио и ово: „Откако је Мехмед II наредио да распоре седморицу његових пажева да би установио који је од њих појео један његов краставац, нико се не би усудио да уђе у башту у којој их је гајио...”
Данас тај и такав свет постоји само у историјским записима и, углавном, у романтизованим причама. Некадашње „средиште света” сада је својеврстан музеј и њега радозналац може да обиђе ако издвоји око десет евра, а ако би да вирне и у харем, мора додатно да завуче руку у џеп. Све је за времена, огласио би се народни мудрац.
Илустрацију Силве Вујовић
можете видети у штампаном броју
Аутор:
П. Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
