3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Катарина Ђорђевић Миловук
ВЕЛИКИ ХОДНИК
И краљеви су пред њеном упорношћу узмицали, док је она упорно понављала: „Највећа пажња мора да буде управљена на науку а не на којекакве бесмислице!” А било јој је поверенео васпитаање девојчица од 11 до 19 година.
ођена у Новом Саду, 1844. године, у породици тадашњег аустријског поручника Јована и Јелисавете Ђорђевић као Екатерина, већ као сасвим мала приспела је у Београд где јој је отац пребегао и где је наставио официрску службу, војујући против Турака. Потом је као командант руског батаљона учествовао и у Кримском рату, где је два пута рањен. Након бомбардовања Београда 1862, постављен је за команданта одбране града. Управо у то време и његова мезимица Катарина на обале Саве и Дунава стиже из Русије где је „свршила николајевски курс (Николајевску гимназију) и положила велики државни испит на одеском универзитету”, носећи у свом багажу и знања руског, француског, немачког и енглеског језика, као и одлично музичко образовање.Србија, после дугих ратова, почиње убрзано да брине о култури и образовању, па доноси нове важне законе, посебно у просвети. Упркос противљењу уваженог Државног савета и мишљењу дела београдске чаршије да ће више образовање девојака нарушити породицу, јер ће „жене да се осамостале и постану непослушне очевима, браћи и мужевима”, захваљујући просвећеном владару, кнезу Михаилу Обреновићу, тадашњем министру просвете Кости Цукићу и његовом сараднику Љубомиру Ненадовићу, ипак је донет Закон о оснивању Више женске школе. И она почиње с радом у септембру 1863. године.
Управа Београдског женског друштва 1894. године
Њен основни циљ био је да се девојкама омогући више опште образовање и да се обезбеде школоване учитељице за женске основне школе које су, Законом из 1847, почеле да се отварају. Савет је сматрао да управљање таквом школом мора да буде поверено женској особи. Испоставило се да је Катарина Миловук, девојка од 19 година, која тек што се са дипломом високог образовања вратила у Београд, јединствена особа за управитељицу новоосноване школе.И граматика и припремање јела
Кажу да је сам Љуба Ненадовић, књижевник, једно време и министар просвете, отишао до куће госпођице Ђорђевић да је замоли – у име кнеза Михаила, у своје и у име српског народа – да се прихвати управљања школом, обећавши да ће јој у почетку пружити сву потребну помоћ. Вредна, паметна и амбициозна Катарина Ђорђевић оберучке је прихватила понђено. Одзив ученица био је изнад очекивања. Те прве године уписано је њих 94. Родитељи који су својим кћерима желели боље образовање (било да би се боље удале или се докопале каквог пристојног посла) до тада су их слали у Беч, Будимпешту, Темишвар или швајцарске интернате. Сада су могли, с много мање средстава и више поуздања, да то ураде у Србији.
Јемство добре наставе били су и професори с тек основане Велике школе који су били ангажовани као предавачи. Међу њима су били и Јанко Шафарик, лекар и научник, у то време руководилац Народног музеја и библиотекар (управник) Народне библиотеке; књижевник Ђорђе Малетић; Јован Ђаја, новинар и министар, вајар и сликар Петар Убавкић, као и професори мушких гимназија. Већина њих, осећајући да ради пионирски посао у Србији, радила је бесплатно.
Наставни програм у почетку је обухватао једанаест обавезних предмета који су били бесплатни. То су били: наука о хришћанству, српски језик, општа и српска историја и земљопис, јестаственица, рачунање, педагогика, дијететика, писање, женски рад, гимнастика, домаћа технологија – вештина припремања јела. Три изборна предмета – клавир, сликање и страни језик – пет година такође су били обавезни али и бесплатни. Сиромашне ученице бесплатно су добијале књиге и ужину. У то време било је мало одговарајућих уџбеника, а Катарина Миловук није се слагала с диктирањем и учењем напамет, па се сама подухватила да напише три уџбеника: „Педагогику”, „Методику” и „Историју”.
Године 1865. удала се за Милана Миловука, директора београдске Реалке, професора историје и правника по струци, заслужног за оснивање многих београдских хорова.
Одмах после митрополита
Школа је прво била смештена у приватној кући на Зеленом венцу, а већ годину дана касније преселила се у новоподигнуту зграду на углу тадашње Абаџијске чаршије (данас улице Краљице Наталије) и Улице Косовке девојке (данашње Девојачке), на државном плацу, с изузетно лепо уређеним вртом, на коме се већ налазила зграда Савета. Зграда с високим партером имала је 19 прозора који су гледали на Абаџијску чаршију, а унутра је био широк и дугачак ходник на чијем крају се налазила велика сала, највећа и најлепша у тадашњем Београду. С обе стране биле су по две велике учионице. У вароши су ову зграду звали „Велики ходник”, а саму школу „Инштитут”.
Ипак, невоље с простором постајале су све веће како је број ученица растао. Долазиле су и из Бугарске и Македоније, као и из разних делова Аустроугарске, јер су родитељи желели да им деца наставу похађају на српском језику. Због тога су у околини закупљиване приватне куће, а и Савет се тешка срца одрекао своје зграде и уступио је школи. Мањак одговарајућег простора спречио је школски одбор да отвори Интернат за девојчице ван Београда, што је остао један од ретких неостварених снова Катарине Миловук. Она је сву енергију и знање уложила у то да од школе направи модерну образовну установу. Осим што су девојчице добијале основно знање, оне су учене и лепом понашању, одевању, разговорима у друштву, али и да буду добре супруге, мајке, домаћице. Једно време се, на предлог краљице Наталије, предавало и књиговодство.
Катарина Миловук је личним примером указивала на лепо, али неупадљиво одевање и пристојност у опхођењу. Уносила је у школу дух солидарности, међусобног испомагања и штитила је не само своје ученице, већ и наставнице, чак ако је због тога морала да се супротстави и министрима. Говорило се да се у Србији реч „Миловуковице” цени одмах после митрополитове! Ценили су је и поштовали чак и они који је нису волели. Краљ Милан је шалоозбиљно често говорио како у Србији није реткост имати две таште и како је „Миловуковица” неспорна духовна свекрва и ташта у стотинама кућа. А краљица Наталија је пуним срцем подржавала рад Школе и Катарине Миловук и често седела на часовима, разговарала с ученицама и наставницама и материјално помагала сиромашне ученице.
Писмене рађају писмене
У Вишу женску школу уведен је учитељски испит који се састојао из писменог, усменог и практичног дела и полагао пред посебном комисијом школе и представником министарства просвете. Прва генерација од 50 учитељица дипломирала је 1879. године. Неке ученице желеле су да наставе школовање на универзитетима, па је због њих Катарина Миловук покушавала да програм школе прилагођава програмима мушких гимназија које су још увек биле јединаа пропусница за факултете.
Свршене ученице представљале су несумњиву женску елиту Србије. Биле су свугде цењене и поштоване и биле пионири борбе за права жена у још патријархалној земљи. Многе од њих постале су успешни професори, писци, уметници, а неке се удале за угледне научнике и политичаре и својим радом и образовањем помагале мужевима.
Међу ученицама су биле и Драга Љочић, прва школована лекарка у Србији; Драга Машин, потоња краљица; велика глумица Милка Гргурова; знаменита сликарка Надежда Петровић, балерина и новинарка Мага Магазиновић, сјајан преводилац Станка Ђ. Глишић, сестра много познатијег Милована.
Виша женска школа угасила се 1918. испунивши задатак – створила је слој образованих жена у Србији, а, како је Катарина говорила, „писмене жене рађају писмену децу”. Одшколовала је 25000 учитељица и изнедрила четири женске средње школе: Женску учитељску школу, која се издваја 1900, а затим и Прву женску реалну гимназију (1905), потом и Другу, која наслеђује просторије школе 1918, и Трећу на Савамали.
Борац за женска права
Катарина Миловук добро је осећала шта нашем друштву недостаје, па је често позивала београдске госпође на договор како да се покрене женски свет и упути бољем животу. Тако се, на њено залагање, године 1875. оснива Женско друштво, прво такво у Србији, које четири лета доцније оснива и Женску раденичку школу за изучавање шивења, кројења и веза. Управо тој школи ваља да захвалимо за очување наших народних мотива. Захваљујући неуморној Катарини у већим местима у унутрашњости Србије отварају се подружнице друштва, које су опстале све до Другог светског рата. Међу бројним њеним подухватима је и оснивање „Домаћице”, првог женског часописа у Србији, 1879. године. Заједно са својим наставницама и неколико музички образованих госпођа, основала је и Музичко друштво, на чијим приредбама су се окупљали најумнији и најотменији људи нашег главног града.
Ни у време ратова, а њих у Србији никад није мањкало, није мировала. За време српско-турских ратова (1876–1878) и у српско-бугарском рату 1885. године организовала је жене као болничарке, а у доба Балканских ратова (1912–1913) уприличила је такозвано чувалиште „Света Јелена” које је бринуло о деци оних који су били на фронту, али и надзирала рад шиваре, радионице у којој је шивена одећа за војску.
Бескомпромисно се борила за право гласа жена и од краља Александра Обреновића тражила да јој омогући упис у бирачки списак, а касније је то тражила и од Државног савета. Често је говорила, не обазирући се на мрке погледе љутитих бркајлија: “Не знам с каквим правом су људи присвојили сву власт у своје руке и управљају судбином ове земље без наше сарадње, када је ова земља наша колико и њихова, и ми смо деца ове земље и ми с њом делимо и зло и добро”.
Кад је, после тачно тридесет година рада, 1893. године отишла у пензију, није умела да мирује. Своје знање језика искористила је да се посвети превођењу, па је тако 1900. године с немачког превела роман „Доле оружје” баронице Берте фон Сутнер, која је 1905, као прва жена, добила Нобелову награду за мир.
----------------------------
Капела у гимназији
Најближа богомоља Вишој женској школи била је Вазнесенска црква. Како је то била војна црква, није било погодно да се девојке тамо воде на богослужење. Због тога је, на предлог Катарине Миловук, уз помоћ цркве Светог Марка, у дворишту Школе 1882. године сазидана црквица посвећена Пресветој великомученици Наталији. Унутрашње уређење цркве преузела је краљица Наталија и у њој су се причешћивале многе београдске даме.
На месту где је некада била Виша женска школа 1931. године пројектована је велелепна зграда за потребе Друге женске гимназије. Пројектант је била Милица Чолак-Антић–Крстић, дипломац Београдског универзитета и бивша ученица Друге женске, која је из поштовања и сећања на црквицу Великомученице Наталије из врта негдашње школе, планирала и капелу у згради гимназије. Тако је зграда постала не само најлепше и најфункционалније гимназијско здање у овом делу југоисточне Европе, него и јединствена школска зграда с православном црквом међу својим зидовима. У тој згради, и данас лепотици, у којој се од 1956. године налази Електротехничка школа „Никола Тесла”, капела још увек постоји, али у рушевинама. Зграда је 1992. године проглашена спомеником културе и под заштитом је државе.
------------
Умрла је септембра 1913. године, не дочекавши прославу педесет година рада своје Више женске школе чија је управница била пуних 30 година. Иако је њена улога у јавном животу Србије друге половине 19. века била значајна, не само да јој се више не зна ни гроб (Женско друштво организовало је сахрану, али није имало средства за споменик), него ни у једној домаћој енциклопедији не постоји одредница с њеним именом. Само још једна уличица на Звездари говори да је некада постојала Катарина Миловук.
Аутор:
Мирјана Цвекић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
